Др Срећко Ђукић српски је економиста и дипломата публикује радове из економске политике, међународних односа, спољне политике, дипломатије. Посебно истражује и пише о совјетском и постсовјетском времену и пространству, Русији, Заједници незавних држава, Евроазији, Источној Европи, Балкану, односима Исток–Запад. Аутор је низа предговора, поговора, рецензија књига. У ексклузивном интервјуу за портал Евроазија.инфо, Ђукић говори о развоју кризе у Украјини, односима Русије и САД, и о тренутном геополиитчком положају Белорусије и Србије.
Како процењујете ток кризе у Украјини? Да ли може доћи до даљег заоштравања и војних сукоба?
Док се криза у Украјини не нађе на столу преговора ни један, па ни најгори сценарио није искључен. Исувише су крупни улози у игри а у њу се није тек тако ушло. Русија мора коначно решити питање своје безбедности, оно које је отворено на њеним западним границама чином ликвидације СССР-а, још скоро пре четврт века, оног дана када су то 8. децембра 1991. у Беловешкој пушћи учинили лидери Русије, Украјине и Белорусије, Борис Јељцин, Леонид Кравчук и Станислав Шушкеевич. Запад (САД) мора признати право Русији на оно безбедно окружење са стране Украјине које јој ничим неће угрожавати, као што Канада, или Мексико, и цела Латинска Америка ничим не угрожавају САД. Русија Путина жели решење овог проблема, а оно укључује питање европске перспективне уопште, и не даје знаке да је спремна да то питање безбедности „са украјинске стране“ одлаже за било који следећи дан.
Са друге стране смо, међутим, сведоци ужурбаних и нервозних испитивања свих слабих тачака противника, то јест Русије, где би се Запад, али увек читај САД, могао устремити и задати најжешћи ударац којим би бар обезбедио ону ранију предност изгубљену на Мајдану Пировом победом. Наиме, Украјина је данас сва привремена, као ни једна друга држава, нису то само мајданске власти, него и њена будућност, да не говоримо о границама, њиховим могућим прекрајањима, (кон)федералном уређењу. И то је оно главно ако се прати право море информација које једна другу сустижу са свих страна. У Кијеву нема снага које су спремне и способне, које имају „украјинску визију“, да се ухвате у коштац са колосалним проблемима, што је и разумљиво, јер су на власти они који су их и произвели.
Да ли је по вама на помолу нови Хладни рат?
Поборник сам оне тезе да хладни рат никада није ни престајао, да као доктрина никада није покопан и да се Запад политике хладног рата никада није одрекао. Кад год му хладни рат треба, он му прибегава. А зашто би се, на крају крајева, САД одрекле хладног рата када су у њему победиле СССР? Зар се успешна политика одбацује? У име чега? У име којих интереса? Сигурно не својих. Узмите само агресију НАТО на Србију, сва деловања противна међународним законима ради отимање Косова и Метохије и прављења једне албанске државе као тачке ослонца америчке контроле Балкана, стално ширење НАТО на Исток и излазак на руске границе, Грузију августа 2008. која, уз обилату помоћ САД, НАТО и Украјине, тестира спремност Русије за изазове на кавкаском правцу, или амерички антиракетни штит у Европи као еклатантан пример нове трке у наоружавању, или одбацивање руског предлога договора да се у међународним форумима задуженим за то преговара о једној новој архитектури европске безбедности једнаке за све, до ратоборне реторике и најновијег украјинског Мајдана и свега онога шта је он произвео. Дакле, ми имамо посла са једном двоструком игром – када је САД потребно оне бучно говоре како је хладни рат покопан са биполарним светом, када се, међутим, реализују њени практични интереси ми без икакве сумње у њиховој реализацији добро препознајемо бар један део оног хладног рата и атмосфере у којој смо тада живели.
Како се Белорусија односи према кризи у Украјини?
У Белорусији се криза у Украјини помно прати и власти без икаквог околишања јавно саопштавају да из те кризе оне извлаче потребне закључке и поуке. Тој земљи, углављеној између натовских земаља у Прибалтику и Пољске, кризне Украјине, једини је ослонац Русија. Али да је одмах јасно. И Белорусија има изузетан савезнички и стратешки значај за Русију. Њу, не без основа називају „руским балконом у Европи“. И то је тачно. Мислим да би највећи закључак из садашње украјинске кризе морао бити, и за власт и за опозицију, али не само у Белорусији, да се не може живети у миру и спокојству на рачун вођења антируске политике. Изузев Молдавије и Грузије, остале земље бившег СССР-а, видим, не осуђују, а неке отворено подржавају Русију по кримском питању као што су то урадиле Белорусија, Јерменија, Казахстан.
Да ли је и у Минску могућ неки „евромајдан“ обзиром да се и тамо ближе избори?
Не треба сумњати у постојање не једног сценарија за „мински мајдан“. До тога је долазило и раније, скоро, приликом сваких, нарочито, председничких избора, што је Лукашенко одлучно „разрешавао“. Наравно, то су ризични тренуци за једну власт и један режим и нико није осигуран од тога. Боравећи и радећи годинама у пријатељској и блиској нам Белорусији, стекао сам убедљив утисак да је то трпељив народ паћеник кроз историју, а чини ми се да би то требало да следе и политички посленици свих боја.
Какав је положај Белорусије у оквиру Царинског савеза?
Белорусија је, са Казахстаном, увек била првак у поновној реинтеграцији постсовјетског пространства. И то је том огромном простору итекако потребно, уз поштовање свих специфичности овог политичког, економског, културног простора. Према томе у интеграције, а такав је и тројни Царински савез Русије, Белорусије и Казахстана, доносе и те какве користи, иначе био би још једно „мртворођенче“.
Какво је ваше виђење Белорусије после одласка Лукашенка са власти?
Александар Лукашенко навршава ове године двадесет година на челу Белорусије (када је ступио на то место био је четрдесетогодишњак). То је читав један политички век. Од њега су, и по стажу државног лидерстава, а и по годинама, у том делу света старији Нарсултан Назарбајев (Казахстан) и Ислам Каримов (Узбекистан). И раније, а видим и сада, Лукашенко, с времена на време, говори о том дану одласка. И ту је главни проблем излазне стратегије за све оне који дуго остају на власти. Тек ако се њиховим одласком њихово дело не сруши, ако буде поштовано у историји, они су за свој народ и своју државу урадили велику ствар. У сваком случају, после одласка таквих људи који су дуго владали, настају промене. Мени се чини да белоруски лидер има још итекако шта да каже на том месту, уз јалову и безидејну опозицију, и респект Запада према „последњем диктатору у Европи“.
Каква је по вама перспектива евроазијских интеграција и Евроазијске уније на постсовјетском простору?
Мислим да је коначно пронађен начин интегрисања тога простора, али и привлачења других земаља тој интеграцији. Био је можда дуг пут до ЕАУ о којој се, као о предлогу украјинског председника Кравчука, размишљало још када је ликвидиран СССР. Перспектива је интеграције, поступна, концентрична, разним брзинама, све Европе до Урала и даље до Владивостока
Да ли по вама Србија једног дана може постати чланица Евроазијске уније, и какве би биле геополитичке и економске добити и ризици таквог чина?
Улазак Србије у ЕАУ не би био допуштен а она сада и не гледа у том правцу, иако има изузетан преференцијални споразум о бесцаринској трговини са тројним Царинским савезом за доступ том огромном а нама по захтевима ближем тржишту. Међутим, Србија је сва окренута ЕУ. И то не би требало да буде проблем ако има успеха. О ЕАУ се, пак, код нас мало, или нимало зна чак и међу експертским друштвом. А некада је Београд седео и у Бриселу (ЕЕЗ) и у Москви (СЕВ). Данашња Србија није оспособљена ни за једну ни за другу интеграцију и зато је предмет сталних комбинаторика.
Проф. др Срећко Ђукић је ранији амбасадор у Белорусији
Београд, 24. март 2014. на дан када се навршава 15 година од агресије НАТО на Србију
Categories: Преносимо
Reblogged this on moesiotes.