Резултати избора у Србији изгледају као да су „печатирали“ промене Устава, Војводину (а вероватно и за Рашку област), а врло могуће и „Јужни ток“. Опозиција је овако, или онако (сама по себи, али и организовано, плански) онеспособљена.

Они из „праве“ опозиције, који мисле да је ово сада са Кримом дефинитивни Путинов тријумф и повратак његове Русије на велика врата у ред суперсила, највероватније се варају – у сваком случају греше на средњи и дужи рок.

У односу на Запад, једино важно руско оружје (без пуцњаве) и роба за извоз је енергетика – моћно, али само за ограничено време (можда чак само у наредних пет до осам година), с тиме да то већ сада не важи за САД и Велику Британију, које су независне од руских енергената. За остатак ЕУ зависност од увоза  руског гаса и нафте се већ неколико година плански смањује, и сада је пала на 30% у просеку. У ЕУ се масовно и убрзано ради на складиштима течног природног гаса (LNG  – liquefied natural gas – гаса који се под притиском претвара у течно стање), у која се убацује тај течни гас допреман танкерима – то је већ почело из Алжира и Катара. САД се такође спремају (први терминали за извоз – претакање у танкере за извоз се очекују већ 2015. године), јер су захваљујући новим и ефикаснијим технологијама за гас и нафту (из шкриљаца и дубоких бушотина) већ потпуно енергетски самосталне, а почиње и припрема за извоз. Већ сада, производња гаса (и из шкриљаца) у САД је толика да надмашује руску за двадесетак процената, а то се односи и на нафту. У самој ЕУ једино су бивше чланице Варшавског пакта високо зависне од руског гаса (70-100%), а ради се на оспособљавању западне мреже гасовода за транспорт гаса и у њих. Како све те мере напредују, а криза око Украјине се евентуално још и заоштрава, затезаће се и шраф санкција према Русији, и постепено опадати моћ њеног гасно-нафтног оружја. Ако томе додамо опадање цена гаса и нафте на светском тржишту – а стиче се утисак да ће и то бити плански изазвано – приходи Русије од њиховог извоза, осим услед смањивања потражње, и због тога ће неминовно опадати. Иначе, са овом садашњом кризом, изгледи за раст БНП-а Русије за 2014. – који се процењивао на 1,6% и драстично био мањи него претходних година –  смањио се на 0% (што и они сами кажу). Рубља је од краја прошле године изгубила 20% вредности, страни капитал бежи (а и руски, јер је само руског капитала  у последње време изнето за 50 милијарди долара), стране инвестиције ће скоро нестати… А да не набрајамо унутрашњополитичке проблеме.

Другим речима, изгледа да је ово сада са Кримом сјајан успех – али вероватно краткотрајног ефекта, а да после овог долази тежи период, за који Путин и његови, упркос дугој и обилној „финансијској бонанци“, ништа нису предузимали да руску привреду диверзификују и учине мање зависном од извоза енергетике, сировина и нешто оружја. Уместо тога, политичко-финансијски олигарси су се неограничено богатили, стечени капитал извозили на Запад и тамо добар део тога инвестирали у сопствени невиђени луксуз – само у Енглеској, онај најлуксузнији део Лондона са невиђено високим ценама некретнина од вица називају „Лондонград“, Азурну обалу, јахте…  Има још много тога.

У самој Србији, опозиција, утучена резултатима бројања гласова, оправдано се теши  Путиновим кримским успехом, али највероватније неоправдано предвиђа и даље такве успехе, не знајући – а и не желећи да чује – оно што сам претходно написао. Вучић и његови то одлично знају и баш зато безрезервно играју на западну карту.

Може се очекивати и да ће Шарићево “хапшење” у неку руку играти (ако затреба) улогу у елиминацији Дачића и СПС-а из власти. У том случају је сигурно да ће страдати садашња структура и улога НИС-а са Бајатовићем на челу, што би неминовно водило замрзавању „Јужног тока“. Исход формирања владе у Србији ће показати: ако СПС у владу не уђе, убрзано следи оно са НИС-ом, а и чланство у НАТО-у чучи негде иза ћошка. Сада све зависи од тога како одлуче главне газде, које – као што је познато – не станују у Србији.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Тајм: Да ли бушотине за нафту и гас имају везе са земљотресима у Охају?

Categories: Судбина као политика