Стефан Каргановић: Пет стубова преврата

stefan-karganovicАнглосаксонци имају користан обичај да после добро или лоше одрађеног посла седну и подробно размотре узроке добијених резултата. За разлику од Балканаца, који ретко анализирају разлоге својих промашаја, англосаксонци посвећују немалу пажњу чак и успешним потезима – да би их следећи пут могли поновити, али са још већим успехом.

Република Српска зато треба да буде захвална Корију Велту (Cory Welt), доценту за међународне односе на престижном Џорџ Вашингтон универзитету, који у једној краткој али информативној расправи[1] анализира околности које су условиле успех „револуције ружа“ у Грузији 2003. године и описује тактику која је тај успех обезбедила. Велт говори са знатним ауторитетом зато што се специјализује за „безбедност на подручју Русије и Евроазије, Кавказ (Грузију, Јерменију и Азербајџан), пост-совјетске републике и етничке сукобе.“[2] Његов стручни реферат је припремљен за потребе познате америчке „невладине организације“ USAID. Око синтагме „невладина организација“ стављамо наводнице зато што је у случају USAID-а у изворном смислу тај статус споран. Бар у Руској Федерацији, која је неубеђена  у „невладин“ карактер ове дружине, па јој је недавно забранила присуство на својој територији.

Пре свега, општи контекст кризне ситуације у Грузији 2003. године, која је предмет Велтових разматрања. На власти је већ скоро деценију Едвард Шеварнадзе, министар иностраних послова Совјетског Савеза у последњим годинама Горбачовљеве владавине, а пре тога шеф партијског апарата совјетске Грузије. Од како је Грузија стекла независност 1991. Шевернадзе води изразито про-америчку политику, без обзира на претходни изразито комунистички педигре. У моменту када се одигравају догађаји које Велт описује, објективних разлога за претерано незадовољство западних спонзора Шевернадзеом није било, осим зебње да би незадовољство плодовима његове владавине које се осећало у дубинама грузијског друштва могло измаћи контроли. Западни покровитељи изводе (вероватно правилан) закључак – чак и у недостатку специфичних замерки – да не би било лоше склонити Шевернадзеа и кооперативан режим освежити новим кадровима, да би се на такав начин унапред предупредила могућност слома сарадњи врло склоног система.

Позорница је припремљена за оркестрирану смену екипе под привидом популарне револуције, са свим главним обележјима тако драматичног чина: масовна мобилизација, коришћење „независних“ медија, координисање делатности политичке опозиције, активирање „невладиних организација“ и снажна пропагандна подршка релевантних фактора „међународне заједнице.“ Ох да, не заборавимо учешће још једног неопходног ингредијента: искусног недавно постављеног амбасадора САД Ричарда Мајлса (Richard Miles).[3] Након краћег и заслуженог одмора, после бриљантно одрађеног посла на челу Мисије у Београду, на време пред догађаје, у априлу 2002.  године, Мајлс је премештен у Тбилиси, где је опет доказао своје вештине на пољу успешног подривања безбедносних структура таргетираног режима.

ricard-majls

Добри ујка Ричард Мајлс: Mission аccomplished 

Велт у својој анализи издваја пет основних узрочних фактора који су условили пад Шевернадзеовог режима: (1) режим је непопуларан, толерантан и слаб; (2) изборни процес је био очигледно непоштен; (3) вође опозиције су одавале утисак кредибилних и одлучних особа, и на крају им је пошло за руком да се уједине; (4) притисак извана; и(5) пасивност апарата државне безбедности.

Велт почиње за наизглед парадоксалном констатацијом: „Спој непопуларности режима са неуобичајеном трпељивошћу за демократске форме, поред очите попустљивости режима, обезбедило је опозицији барем могућност да на дан избора објави победу.“ Да не би било забуне и утиска да је Шевернадзе био неки тиранин, Велт појашњава да је „у Грузији режим био чврсто опредељен за демократске структуре, па је дозволио приличном броју политичких странака да слободно делују, као и разним медијима, и да без препрека воде кампању а владу да отворено критикују.“ Наводе се председникове речи да на предстојећим парламентарним изборима  „свако има право да слободно бира“ и да „треба да гласа у складу са савешћу.“

Ово све звучи прилично демократски. Велт уверљиво закључује да „тако нешто председник не би поручио да су он, или други у владајућим круговима, имали намеру да наместе резултате коначног гласања.“ Међутим, Велт уопште не поставља питање са којим се, онда, правом страни фактор уплиће у изборни процес једне државе, нити покушава да на то очигледно питање пружи одговор.

Што се тиче „слабости“ режима, поред историјата толерисања учешћа у јавним манифестацијама, за шта нико није био хапшен нити је одговарао, што у функционалном смислу несумњиво представља  „слабост“ ако сте суочени са добро организованом и финансираном субверзивном кампањом, Велт као специфичан пример наводи „имплозију“ унутрашње структуре режима у периоду који је претходио изборима 2003. године. Имплозија значи урушавање. Испада да су Михаил Сакашвили, Зураб Жванија, и остала „нова лица“ политичке опозиције уствари раније сви били функционери Шевернадзеовог режима док од амбасадора Мајлса, или његовог претходника, нису добили миг да почну да му један за другим окрећу леђа, као што је пре тога сам Шевернадзе добио сигнал да напусти Совјетски Савез и Грузију поведе са собом.

После сваког чина напуштања њених редова, значајно примећује Велт, „владајућа странка ЦУГ се све више повлачила у себе.“ Серија пребега најзад је довела до тога да „ЦУГ-у чак није преостало способности да покаже снагу на општинским изборима 2002. године.“ Поштовање демократске процедуре и трпељивост према опозицији Шевернадзеу је мало вредело од тренутка када су га страни покровитељи маркирали за одстрел. Ово је лекција на коју треба да обрати пажњу не само руководство Републике Српске, него и опозиција која се тренира да га замени. Онај ко нема дубоке корене у свом народу и ко се за подршку ослања на иностране покровитеље може лако да буде постављен, али подједнако лако и смењен.

Што се тиче друге тачке, изборне преваре као окидача за масовни протест, Велт наводи да је „способности опозиције да докаже изборну крађу допринело прихватање, од стране режима, невладине организације којој је било дозвољено да води паралелну евиденцију пребројавања гласова после парламентарних избора.“ Међутим, аргуменат у вези са изборном крађом у овом случају испада врло натегнуто јер са изузетком сложене изборне ситуације која је на штету опозиције настала у аутономној регији Аџарија, Велт не наводи значајније неправилности и признаје да је владајућа коалиција у коначници ипак добила танку већину. Окидач за распламсавање масовног незадовољства, што је на крају довело до насилног заузимања зграде парламента (по српском сценарију, што опет показује немаштовитост организатора, мада из Тбилисија – за разлику од Београда или Кијева – нема извештаја о коришћењу багера), била је контроверза око резултата из Аџарије. Те цифре су владајућу коалицију стављале испод или изнад победничке црте.

У даљој анализи, преузимајући улогу ђавољег адвоката, Велт наглашава да је сам режим крив за утисак слабости који га је на крају укопао: „Уместо да збије редове и да инсистира да је победио, режим и његови савезници били су неодлучни како да реагују на протесте опозиције.“ Добар савет од професора Велта, само са малим закашњењем, у случају Едварда Шевернадзеа. Међутим, могао би убудуће користити другима који се нађу у сличној ситуацији.

Али вратимо се главној лекцији. Један од основних механизама у технологији преврата је задуживање неке „невладине организације“ да врши испитивања бирача при изласку са биралишта и да паралелно са овлашћеним институцијама броји гласове, који се затим према потреби штимају да би се званични  резултати могли оспорити и тако распламсати бес јавности. Искуство многих обојених револуција пружа бројне примере демагошке злоупотребе овог механизма, чак и у ситуацијама – као у Грузији 2003. године – где је изборни процес по свему судећи обављен углавном коректно.

analiza-usaid

Кликните за цео текст на енглеском (PDF)

Трећа тачка односи се на пројектовање повољне слике о вођама опозиције. Да би масе изашле на улицу, каже Велт, прво их се мора убедити да је „промена могућа,“ а стицање таквог убеђења условљавају три фактора: утисак да је „режим“ слаб, висок кредибилитет његових политичких противника и јединственост њиховог иступања на изборима. Дакле, ради се о индукованом, чисто психолошком процесу. Посматрано у правцу власти, перцепција је да се режим распада и повлачи, а са становишта опозиције да је јединствена и да наступа.

Оваквих перцепција вероватно не би било без подршке масовних медија, што је, по Велту, битно условило успех преврата у Грузији, посебно појава „независног телевизијског канала Рустави 2.“ Читаоци у Србији и Републици Српској лако ће уочити аналогије са светионицима слободног новинарства на домаћем терену. Чим се појавио овај „независан“ емитер, чији сигнал покрива 85 одсто Грузије, а двадесетчетворочасовне сателитске емисије много шире подручје, на сцену је могао да ступи грузијски „Отпор,“ под одговарајућим називом „Кмара“. Директор „Руставија“, Ероси Кицмаришвили, није крио учешће своје куће у распиривању уличних нереда који су довели до колапса Шевернадзеове владавине. Његово нескривено хвалисање „ми смо догађаје у Тбилисију преносили једнострано,“ Велт наводи са дозом благонаклоности па, враћајући се на омиљену тему „слабости режима,“ затим томе додаје да је чак и државна телевизија емитовала знатну количину кадрова са уличним нередима.

Четврти чинилац који је допринео успеху преврата у Грузији био је притисак извана. Велт је у том делу своје анализе врло отворен и брутално конкретан:

„Подршка америчке дипломатије на високом нивоу, у знак подршке поштеним изборима (укључујући предизборну посету бившег државног секретара Џејмса Бејкера, који је захтевао да режим прихвати паралелно бројање изборних резултата и реформу изборне комисије); средства која је USAID приложио у сврху реформисања гласачких спискова, обуку особља које ће паралелно бројати гласове и за формирање локалних НВО да надгледају изборе; најзад, обука за омладинску организацију ‘Кмара’ коју је финансирала Соросева Фондација. Све су то фактори који су повећали притисак на владу да одржи мање више демократске изборе, док се истовремено повећавала вероватноћа откривања евентуалне изборне крађе.“

Сатанизација и притисци достизали су крешендо: „На месец дана пред изборе глобална НВО ‘Transparency International’ сврстала је Грузију међу три најкорумпираније земље бившег СССР, док се у том погледу од Грузије у горем положају налазило само пет од 133 земаља света. Када није успео да Грузине убеди да усвоје његове препоруке,  ММФ је суспендовао помоћ Грузији. САД су најавиле смањење своје помоћи.“

Читаоцима из Републике Српске овакви потези сигурно ће звучати познато.

Као што је непосредно пред изборе у Грузији „међународна заједница“ организовала финансијску кризу да би помогла кандидату коме је  била наклоњена, та иста техника економске опсаде користи се и против Републике Српске:

– Захтев Републици Српској „лоших момака“ из Литваније (чланице ЕУ) који су се чаробним штапићем претворили у „добре момке“, за суму од 150 милиoна КМ.

–  Инсистирање „међународне заједнице“, преко своје агентуре у Федерацији, да се чист профит „Електропријеноса“ од 100 милиона не подели међу ентитете.

–  Немогућност реализације припадајуће транше ММФ-а.

– Најновије стварање ентитетске границе од стране Федерације како би се нашкодило извозном делу привреде Републике Српске.

–  Предвидљиво противљење Федерације краку „Јужног тока“ који би требало да буде изграђен у Републици Српској; посао би био вредан преко милијарду долара.

–  На то се надовезују све бројнији захтјеви појединих привредника и грађана за њихова обештећења од стране РС вредна стотине милиона конвертибилних марака.

Извор: канцеларија потпредседника Републике Српске, Емила Влајкија

Најзад, последњи али не најмање битан фактор успеха претенциозно именоване „револуције ружа“ у Грузији било је неутралисање и корумпирање безбедносних структура, што је ужа специјалност амбасадора Мајлса, у чему му је корисно послужило богато искуство из баш те области стечено у Србији. „Амерички званичници су, наводно, преко сопствених канала за преношење порука охрабривали снаге безбедности да се уздрже од коришћења силе,“ невешто саопштава Велт, па додаје:

„У случају да стигне наређење за коришћење силе против демонстраната, лојалност министарстава безбедности и одбране, на челу са Валери Кабурџанијом и Давитом Тевзадзе, била је упитна. Од 2001. године, оба министарства су одржавала блиске односе са Сједињеним Државама.“ Ако су уочљиве извесне сличности са Петим октобром и претходним плетењем пучистичке мреже у СРЈ, то није ни мало случајно. „Могло би се рећи,“ Велт наставља своју анализу, „по питању спровођења наређења да силом обуздају становништво, да су снаге безбедности биле подељене, и да су односи одређене природе са испоставама и агенцијама владе САД одиграли улогу у продубљивању тих подела.“

Као врхунац „револуционарног преврата“ било је зацртано спектакуларно заузимање зграде парламента и инсталирање као новог председника следеће по реду марионете, Михаила Сакашвилија. Међутим, претила је опасност да сценарио  пропадне зато што, супротно очекивањима извођача преврата и њихових страних покровитеља, озбиљније изборне нерегуларности ипак нису биле откривене и прописно изабрана парламентарна већина спремала се да почне са радом. У случају да парламент буде редовно сазван и ствари се нормализују, наглашава Кори, могла се догодити непријатност да опозиција не успе да организује уличне нереде и изазове промену власти. У том преломном  тренутку, приповеда Велт, Сакашвилијева „одлучност“ је одиграла кључну улогу. „Било је важно,“ каже Велт, „убедити следбенике да је недостајао само ‘последњи напор’ (the final push), то јест мирни јуриш на изабрани парламент, пре његовог формалног сазивања.”

Са бројним средствима обмане који су им били на располагању и захваљујући блокади заштитних механизама државе, „последњи напор“ није изостао. Навођењем изнајмљене руље, парламенту је било онемогућено да отпочне са радом док није прихватио  „оставку“ шкартираног Шеварнадзеа и потврдио марионету Сакашвилија на његовом месту.  Тако се шарада успостављања демократије западног типа у Грузији завршила устоличењем једног  неуравнотеженог кавкаског тиранина. Слично корумпираним производима „обојених револуција“ у Украјини 2004. године, Србији 2000. и осталим несрећним земљама које су се ређале на траци за одстрел, после година тетурања и Сакашвилијев режим је на крају пропао, зато што изван служења страним  покровитељима није имао никакву водећу идеју нити моралну визију укорењену у бићу свога народа, а најмање концепт службе његовој добробити.

Сличан сценарио је у припреми и за Републику Српску.

А амбасадор Мајлс? После изврсно обављеног посла у Тбилисију, и још једне паузе за заслужен одмор, у новембру 2008. године послат је у Туркменистан да након неочекиваног инфаркта „туркманбашија“ Нијазова у тој ожалошћеној земљи, пребогатој плином и свакојаким природним ђаконијама, среди прилике и осигура уредно увођење на власт једнако кооперативног аутократе.

У овим узбурканим временима, на евроазијској шаховској табли је тешко наћи професионалнијег дипломату и посвећенијег промотера демократије од њега.

(Текст је објављен у Печату бр. 303 од 24. 1. 2014)


[1]Causes for the Rose Revolution: Lessons for democracy assistanceреферат припремљен за USAID Workshop on Democratic Breakthroughs in Serbia, Georgia, and Ukraine, 18. март 2005.

[2] http://elliott.gwu.edu/welt

[3] http://en.wikipedia.org/wiki/Richard_Miles_(diplomat)



Categories: Преносимо

1 reply

  1. Прво бих да поздравим писца овог текста, мог осведоченог политичког неистомишљеника – или ја његовог, из разлога што је, без обзира на та политчка несагласја, увек уредно и коректно одговарао на моје мејлове.
    Ја се нећу бавити овим текстом, јер нисам довољно упућен у проблематику. Али ћу се осврнути на догађаје у Србији-Београду 2000. године. Као што је познато, тада су, 24 септембра, били расписани савезни и председнички (на савезном нивоу) избори. Било је неколико председничких кандидата али је главни опонент Милошевићу био кандидат ДОС-а Војислав Коштуница.
    Након пребројавања гласова Изборна комисија (или тако некако) је закључила да је већи број гласова добио Коштуница али не и довољно, 50%+1, те да је заказан други круг.
    ДОС је тврдио да је Коштуница добио више од 50% гласова, ако се добро сећам 50,52%, и да је захтевао да се ИК прогласи његову победу.
    Да не дужим, све је познато. не желим да улазим у то колико је „страни фактор“ утицао на то. Ја сам гласао за Коштуницу по својој савести. И многи из мог блиског окружења.
    Шта хоћу да кажем?
    На сваком бирачком месту свака странка-партија-коалиција је имала своје представнике и заменике. На крају се броје гласови и Записник потписују представници свих политичких чинилаца, који су учествовали на изборима. Ти подаци се, осим у ИК (узети ову скраћенису условно), шаљу у страначке централе. И тамо се ти гласови сабирају и виде резултати. Могуће је да су ДОС са једне стране и коалиција око СПС-а, са друге стране покушале да фризирају резултате. То би било у реду да са стране све то није посматрала Српска радикална странка са изграђеном страначком инфраструктуром и да се, и поред тога што је на републичком нивоу била у власти са СПС-ом и ЈУЛ-ом, о „спорним“ питањима није изјашњавала што наводи на закључак да је ДОС био у праву, тј. да је Коштунучина победа била чиста као суза. То је А. Вучић пре неколико година у једној ТВ емисији потврдио.
    Дакле, 5. октобра није била револуција, преврат, шта год, тог дана су ДОС и његови бирачи оверили своју победу те није било потребно као после другог круга на „локалу“ 1996 године да се за своју победу боре неколико месеци.

Оставите коментар