Сећам се краја Хладног рата – када се урушио комунистички поредак тако што се срушила његова економија услед игнорисања реалних економских показатеља и догматске неприпремљености комунистичке економске политике на изненадне промене стварности. Веома слично СССР-у се понашају данас богате земље Запада, нарочито Евро зоне.

Сећам се добро како су нам након 1990. године многи „добронамерно“ саветовали да „прихватимо реалност“. Углавном су били у праву. Међутим, баш као што радњу чини чињење, нечињење и трпљење, тако и новинарски рад чини говор (писање), ћутање (неписање) и игнорисање.

Врло брзо након почетка светске економске кризе 2008. године су се ућутали гласови већине „добронамерних“ и они су престали да нам сугеришу „прихватање реалности“. Разумљиво, реалност показује да њихов земаљски рај тоне у невољу.

Хајде да видимо шта показује реалност. БДП САД је још увек највећи на свету, а следи је удружење привреда Евро зоне, затим Кина и Јапан, иза којих су Немачка, Француска, Британија, Бразил, па тек онда Русија и Италија. Међутим, укупни дуг САД је у односу на њен БДП 101,6%, дуг Евро зоне 90,6%, а кинески само 26%. У три најмоћније нације ЕУ је покривеност БДП-а дугом преко 80%. Покривеност БДП-а дугом у Русији је тек 8,4%. Некада моћна привреда Јапана стекла је дуг који износи 211,7%  БДП-а.

Незапосленост је у Русији (5,4%) мања него у САД (7%). Али, у Евро зони је већ 12,1%. Њени рекордери су Грчка (27,8%) и Шпанија (скоро 26%), али и Француска је „стекла“ безмало 11% незапослених.

Стопа инфлације у САД (1,2%) је нешто виша од оне у Евро зони (0,8%), што држаоце евра стимулише на штедњу, а роби и услугама САД даје на конкурентности. Стопе инфлације три најснажније чланице ЕУ се такође знатно разликују, а Британија (која није чланица Евро зоне) је са 2,1% инфлације, сразмерно, још у повољнијем односу према Евро зони од САД.

Евро зона и САД се још могу похвалити најнижим каматним стопама (око 0,25%), испред којих је само Швајцарска са 0%. Међутим, ако је политика обезбеђења раста ниским каматним стопама лице економске политике, онда је стопа задужености у односу на БДП њено наличје, а јапански пример доказ до чега она доводи (датира још с почетка осамдесетих).

Све важне светске економије знатно смањују јавне буџете (изузетак су Саудијска Арабија и Норвешка).

Кликните за већу слику (Извор: http://www.tradingeconomics.com/)

Шта Срби могу да науче од данашње реалности?

Прво, требало би у најмању руку бити скептичан према Евро зони која каматне стопе једнако држи на ниском нивоу док незапосленост расте на националним нивоима, непропорционално, а расте и диспропорција националне задужености према БДП. Још горе, ради се о подручју чија финансијска бирократија сматра да има времена да натенане (за 10 година) реализује пројекат гигантске монобанке (Европску банкарску унију која треба да прогута 128 банака, укључујући и централне банке држава чланица). Финансијска средства за обезбеђење банкарских пласмана те „мама-коке“ треба да се у условима ниских каматних стопа прикупљају бар 10 година из цена банкарских услуга. А ово је година отварања новог кола економске кризе. Дакле, треба избегавати европске бирократско-банкарско-финансијске концептуализме који у пракси очигледно повећавају незапосленост на југу Евро зоне који је нама много више налик него њен север.

Друго, ново коло економске кризе је извесно, поручује Стиглиц, а Кругман сматра да ће земље Далеког истока бити кризи нарочито изложене. Не мора се бити поклоник “теорија завере” да би се увидела чињеница да је светска економска криза почела пуцањем финансијског мехура некретнина у САД врло брзо након достизања „Хјубертовог пика“ у производњи нафте. Треба се само сетити да је у обарању привредне моћи совјетског економског блока централну улогу имало енормно обарање цене нафте крајем осамдесетих и почетком деведесетих (испод 7 долара за барел) и сетити се да ће у XXI веку улогу нафте, као стратешког енергента, преузети гас. Дакле, стратешког партнера у иностранству треба тражити међу онима који су расположени да развијају гасну енергетику код нас, а располажу и залихама гаса за извоз.

Треће, искуство Велике економске кризе с почетка XX века учи да су економске кризе „строго контролисани возови“. Нема разлога да у технолошки и информатички боље повезаном свету после 80 година стање буде другачије. Напротив. Мора се знати да је профитна стопа земљовласничког капитала најотпорнија на кризу, а у условима раста светске популације ће њен профит расти. Дакле, морамо сачувати нашу пољопривреду, а пре свега обрадиву земљу у власништву националних привредних субјеката.

После двадесет година мучења између Истока и Запада, морали би смо коначно да применимо оно што су нам током две деценије препоручивали: да се суочимо с реалношћу. Никако не би смо смели да учинимо оно што нам се управо препоручује – да променимо свест. У стању измењене свести ћемо изгубити осећај за реалност, а он ће нам у будућности бити од животног значаја.

(Фонд Слободан Јовановић, 10. 1. 2014)

Categories: Преносимо