Небојша Малић: Шта је Србима Њу Џерси

nebojsa-malicКако функционишу демократија, ефикасна држава, локална самоуправа и толеранција – пишем ово без наводника чисто читљивости ради – у земљи која их бомбом, сликом и превратом утерује остатку света, савршено илуструје случај прошлогодишње саботаже саобраћаја у Њу Џерсију.

Форт Ли (Fort Lee) је место (borough) у савезној држави Њу Џерси, са око 35.000 становника. Са северним делом острва Менхетн, тј. градом Њујорком, повезује га мост „Џорџ Вашингтон“ преко реке Хадсон. Начелник Форт Лија је из редова демократске странке, и зове се Марк Соколић (Mark Sokolich). Гувернер државе Њу Џерси, корпулентни Крис Кристи (Chris Christie) припада другој екипи америчког политичког дуопола, републиканцима.

Деветог септембра прошле године, прилази мосту „Џорџ Вашингтон“ напрасно су и без објашњења затворени. Настао је четворосатни метеж на друмовима – застоји, несреће, повреде – при чему ни хитне службне нису могле да приђу болесницима или трагају за несталима. На први поглед, рекло би се да је реч о нуспојави америчке овисности о аутомобилима, ненамерној забуни неспособних бирократа која је брзо отклоњена, па су становници Форт Лија и Њујорка  наставили да возе на релацији „кућа-пос’о“.

FortLeeNJ

Форт Ли (означено) via Google Maps (Извор: Сиви соко)

Истина је, међутим, далеко мрачнија: саобраћајна катастрофа у Форт Лију била је намерна, дело политички осветољубивих функционера из кабинета гувернера Кристија (помиње се Бриџит Кели – Bridget Kelley – заменик шефа кабинета, као и неки други) како би се напакостило начелнику Соколићу.

У електронској преписци обелодањеној почетком ове седмице, Кристијеви помагачи за децу која су сатима заглавила у школским аутобусима криве што су им „родитељи гласали за Буоно“ – госпођу која је била противкандидат Кристију за гуверенера. Соколића називају „идиотом“ и предвиђају „хладан [изборни] новембар за малог Србина“, док паничне захтеве властима да отворе прилазе, непозната особа коментарише са „Је ли зло што се смешкам?“ (извор)

Соколић је био бесан: „Како се усуђујете да намерно изазовете саобраћајну катастрофу у мом месту? Ово је пример најотровније и најприземније врсте политике“. Тражио је од гувернера извињење, објашњење, и обећање да се „овакво нешто више никада неће поновити.“

То извињење још није стигло; иако је гувернер Кристи одмах отпустио Бриџит Кели, правда се да он није имао ништа с тим. Све је, вели, рађено без његовог знања, а камоли одобрења. Што, ако је истина, значи да се он у свом кабинету много и не пита…

Додатну димензију овој америчкој ујдурми дао је и „српски фактор“ – односно, цитат из порука које су завереници размењивали који о начелнику Соколићу говори као „малом Србину“ („little Serbian“).

Читајући Kurir и Танјуг, могли бисте помислити да се све окретало око Соколићевог – наводног – српства:

kurir-skandal

Са сајта листа Kurir, 9.1 2014 (Извор: Сиви соко)

За то време, Славка Драшковић – „директорка владине Канцеларије за сарадњу са дијаспором“ – преко агенције Бета (коју овде преноси Србин.инфо) ствара утисак да она лично представља српску дијаспору у САД, која наводно тражи извињење од Кристија лично (!).

Па онда још вели: „Не смемо дозволити да се свако презиме које се завршава на ‘ић’ идентификује са лошим и погрдним, и да као у овом случају, постане жртва предрасуда и предубедјења (sic) када је у питању српски народ.“

Драшковић кривца за ово види у томе што су „Србија и Срби су од рата деведесетих година изгубили медијску кампању а тиме и добро име и углед“. Значи, свеопшту, хорску сатанизацију она назива „медијском кампањом“ и све сматра питањем управљања утисцима? Типично за београдску квислингократију. Као и, уосталом, навођење воде на сопствени млин изјавама попут ове:

„Србији је потребна одлука, добра лоби фирма и помоћ српске дијаспоре како би информације о Србији и српском народу вратиле добро име Србије.“

Па шта чекате на ту одлуку већ 13 година, одобрење Великог Брата? Да има за кога да се лобира, можда би се и могло. Али дијаспора одавно више не верује људима који гледају да се на њен рачун докопају канцеларије и улазница на коктеле у амбасадама, и не ураде апсолутно ништа да допринесу било чијим интересима сем сопствених.

Притом нико да спомене реакцију самог Соколића, који је – напоменувши да је Хрват – изјавио: „Имам пријатеље Србе за које сматрам да су увређени, јер је ово [у поруци] речено на ниподаштавајући начин.“ И тако нас боље одбранио од свих самозваних удружења, владиних канцеларија и бозгначијих комесара.

(Сиви соко)



Categories: Сиви соко

1 reply

  1. Одличан текст г. Малића. Осврнућу се на ово: «…Драшковић кривца за ово види у томе што су „Србија и Срби су од рата деведесетих година изгубили медијску кампању а тиме и добро име и углед…». Г-дин Малић има искуства из САД (не знам колико дуго тамо живи), а ја из Западне Европе, у којој живим од 1970 г. Колико се сећам, Срби на Западу Европе уопште нису водили никакву медијску кампању, ни лобирање када је то било потребно, у периоду завршетка осамдесетих-почетка деведесетих година, онда када је СФРЈ већ увелико почела да пуца по шавовима (а о периоду пре тога се не може чак ни фантазирати) – јер, Срби као некаква распознатљива заједница у «дијаспори» (званично: «на привременом раду») нису уопште постојали као такви, а ни смели да постоје. Постојали су искључиво југословенски клубови, југословенске допунске школе, југословенски ресторани (приличне јазбине, узгред буди речено), а Срби нису међусобно ни говорили српски, него «нашки» и – ако су уопште писали, писали су латиницом. Све то – као и једино «српско» што је постојало – Српска православна црква (СПЦ), било је под 100% контролом комунистичких «Органа. Осим у Великој Британији (где је постојало јако језгро антикомунистичког избеглиштва са одговарајућим и преовлађујућим утицајем унутар црквених општина), ни СПЦ – упркос свом српском имену га уопште није била достојна. Плански одабрани свештеници које је СПЦ слала из Југославије су били недовољно опште образовани и теолошки школовани (углавном само богословија), нису познавали језик земље у коју су слани и нису ни могли, ни смели, а углавном ни били заинтересовани (осим за своје материјалне интересе) да у новој средини лобирају за Србе и српске националне интересе. Каква је то само била огромна супротност са свештенством Руске Заграничне цркве – речима не могу ни исказати! За то време, у земљи – која је почела да «пуца по шавовима», надлежни «Органи» су оформили сопствени вишепартијски систем који и сада изванредно функционише – а и своју «националистичку опозицију», која је (да не помињем више имена – довољан је само кумовски пар Драшковић-Шешељ, а било их је много више сличних) више допринела карикирању и дискредитацији здравог и нормалног српског национализма, него што је то у ту сврху било потребно креаторима западног јавног мњења. Синергизмом деловања «српских националиста» из земље, и унапред добро планиране западне медијске кампање подметања и оцрњивања српских национаних и државних интереса (што је латентно увек посто и постојало) – дошло је и до, плашим се, врло дуготрајног (ако не и трајног) губитка српског доброг имена и угледа на Западу. То ови садашњи дубоког презрења достојни српски компрадори на власти у Србији, осим «добронамерних» вербалних изјава намењених домаћој јавности нити могу, нити смеју, нити хоће ни да покушају да поправљају. И – тако, овом приликом су ту «градоначелник мали Србин» и гувернер државе Њу Џерси који хоће да га научи памети, и прави градоначелник – Хрват, који је, у суштини, дубоко повређен што га сматрају за Србина, као и прави амерички Срби, који су у континуитету изложени увредама разног интензитета – до следеће прилике за ескалацију

Оставите коментар