Уз приближавање стогодишњице рата, ово питање није нека салонска игрица. Питање: “Шта би било да (ни)је било?“[1] нам омогућава да објективније сагледамо тај сукоб

(Гардијан, 25.12. 2013)

Они који у том питању виде “прст Божији“, или други који у томе виде гвоздену законитост дијалектичког материјализма, се подједнако узбуде на питање: “А шта ако би се ствари друкчије одвијале?“. За историчара СССР-а, Е.Х. Кара (EH Carr), разговори о томе шта се све у историји могло догодити да се није догодило онако како се догодило , били су само “салонска игра“. Е. П. Томсону, аутору књиге “Настанак енглеске радничке класе“ (EP Thompson, author of The Making of the English Working Class), такве спекулације у стилу “шта би…“ су биле “неисторијско срање“ (“unhistorical shit”).

Други историчари, пак, признају да су ипак нешто заинтересованији за то. Јохан Хајзинга (Johan Huizinga) је написао “историчар мора себе стално стављати на тачку у прошлости, стојећи на којој је на основу тада познатих чињеница изгледало да су могући различити исходи“, а Хју Тревор-Ропер (Hugh Trevor-Roper) да је “важно схватити да су у било ком тренутку у историји постојале стварне алтернативе“.

Мартин Кетл

Срећом, ниједна од ових тврдњи не спутава писце фикције, нити јавност. Тако је могућа немачка победа над Британијом 1940. године један од најбогатијих извора разних “шта би могло бити да …“. Чак тамо 1964. године, у филму Кевина Браунлоа и Ендрјуа Моло-а (Kevin Brownlow and Andrew Mollo) “То се овде догодило“ ( It Happened Here), говорило се о тада незамисливом: да би у Хитлеровој Британији цветала колаборација. Нешто доцније, у неколико романа – “Отаџбина“ Роберта Хариса (Robert Harris’s Fatherland), “Отпор“ Овена Ширса (Resistance by Owen Sheers ) и “Доминион“ Ц. Џ. Сансома (CJ Sansom’s Dominion) – замишља се “вишијевска“ Британија из 1952, којом управљају лорд Бивербрук и Освалд Мосли (Lord Beaverbrook and Oswald Mosley).

У поређењу с тим, Први светски рат у спекулацијама на тему шта би било да (ни)је било био је много мање заступљен. Један од изузетака представља Ниел Фергјусон (Niall Ferguson), у есеју (in an essay) у коме се разматра могућност да се Британија држала постранце од рата у Европи 1914. године. Мада његов есеј пати од тога што је – као евроскептик – Ниел Фергјусон веома запео да немачког кајзера представи као кума позније Европске уније, његов приказ дебата у британском кабинету заиста фасцинира, јер је [тадашња] либерална влада Херберта Есквита веома лако могла одлучити да остане ван рата – а мало је недостајало да то и учини.

Приближавањем стогодишњице Првог светског рата, у 2014. години вероватно ће доћи до многобројних дебата о исправним начинима обележавања, као и о томе да ли је тај рат уопште нешто постигао. У овом тренутку, расправа о рату се састоји углавном од два лагера који се међусобно не схватају. С једне стране, имамо оне који – као што Маргарет МекМилен недавно рече (as Margaret MacMillan put it recently) – сматрају да је тај рат био “немилосрдна катастрофа у мору блата“. На другој има оних који тврде да се ту ипак “радило о нечему“. У оном времену, како МекМилен каже, људи су на свакој страни сматрали да они имају право. “Увредљиво је и погрешно мислити да су били заведени.“

Али – шта је то било “оно нешто“ о чему се у Првом светском рату радило? У реду је казати да је то био рат међу империјама, што он сигурно и јесте био, али то је у реду само ако се улаже известан напор да се међу тим империјама пронађу и разлике. Али, до тога ретко долази у дебати која је поларизована између колективних митова о националном жртвовању с једне стране (у сваком случају у Британији и Француској) и тоталне блатњаве катастрофе с друге стране.

Што се више покушава истражити, и можда одмаћи даље од тих главних праваца – а то би и требало учинити следеће године током одвијања [обележавања] стогодишњице – све више изгледа да би нешто мало од оног “а, шта би било да…“ могло бити од помоћи у том процесу.

Први светски рат се завршио новембра 1918, када су се немачке армије предале близу Компјења. Али, у пролеће 1918. године рат се могао завршити и потпуно друкчије, само да је успела Лудендорфова офанзива на Париз и према каналу Ламаншу. А она и јесте била врло близу тога да успе. На шта ли би Европа 20. века личила да је [та офанзива] успела?

Очигледно, њоме би доминирала и њу би уобличила Немачка. Али – каква то Немачка? Да ли она милитаристичка, конзервативна, репресивна пруска сила коју је створио Бизмарк? Или – она Немачка са највећим радничким покретом Европе раног 20-ог века? Немачка историја после 1918. би била обележена такмичењем тих двеју – и нико не може рећи која од њих би на крају победила.

Али, може се рећи да победничка Немачка, која уговором у Потсдаму намеће мир побеђеним савезницима, не би морала да плаћа све оне репарације и трпи понижења која јој је у Версају наметнула Француска. Последица тога би била да би Хитлеров успон тада био много мање вероватан. У том случају, не би неизбежно уследио ни холокауст, ни Други светски рат. Да су немачки Јевреји преживели, ционизам не би имао онакву међународну моралну снагу на коју је праведно добио право после Хитлеровог пораза. Као последица тога, и модерна историја Средњег Истока би била друкчија – делом и зато што би се онда и Турска 1918. нашла на победничкој страни.

У кајзеровој Европи плодно тло за фашизам не би била Немачка него вероватно побеђена Француска. Уз челик и угаљ који би остао у рукама Немаца у Елзасу и Лотарингији, француски војни и поморски потенцијал би био ограничен. У међувремену, побеђена Британија би гледала своју морнарицу како тоне у Хелголандском заливу, била би принуђена да се одрекне својих нафтних интереса на Средњем Истоку и Персијском заливу у корист Немачке, и не би била у стању да обуздава индијски национализам. Практично говорећи, британска Империја би постала неодржива. Данашња Британија би вероватно спала на статус неке умерене северно европске социјалдемократске републике – нешто као Данска, али без принца.

У међувремену, Америка, чији би улаз у рат би немачком победом био успешно спречен, постала би чврсто изолационистичка сила – а не она која намеће међународни поредак. Франклин Рузвелт би решио америчке поратне економске проблеме 1930-их година, али никада не би водио рат у Европи – мада би можда морао да га води против Јапана. Совјетски Савез, са победничком Немачком као неповерљивим, али моћним суседом, био би велики дестабилизациони фактор, али можда и не би био нападнут као што је био 1941. године. А – без Другог светског рата, не би било ни Хладног рата.

Салонска игра? Очигледно да јесте. У сваком случају, тако можемо видети да је исход Првог светског рата нешто вредео. Европа би – да је Немачка победила 1918. године – била друкчија. Била би суморна, репресивна и у више погледа непредсказива. Али, има и оправданих разлога да се каже да би у Европи у том случају током 20. века животе изгубило много мање људи. Ако ништа друго, и то је вредно бар мало пажње. Први светски рат јесте био и катастрофа у блату. Али, радило се ипак о нечему више него само о трагичној жртви. Његов исход – оно што се десило, а и оно што није – то је оно што вреди. У 2014. години треба да се удаљимо од супарничких националних гледања и да научимо да на тај рат гледамо објективније и промишљеније него до сада.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис

[1] Прим ВК: Аутор за то користи израз “Counterfactual conjecture“. Да бих уједно дао и објашњење значења тог термина – у тексту користим: “Шта би било да (ни)је било?“.

Categories: Посрбљено