(Економист, Лондон, 21.12.2013)

Ево једног занимљивог примера како се чини да се Западна Европа и Русија крећу у разним правцима. Не – ово нема ничег заједничког (у сваком случају не директно) са Украјином, нити са познатим [руским] затвореницима.

Велики средњевековни универзитети Европе, од Сорбоне – до Кембриџа су своје постојање започели као установе где је теологија била најважнији предмет изучавања: институције где је црква, која је практично контролисала мисaони свет могла припремати свештенике и изграђивати свој интелектуални арсенал. Наравно, протоком времена су и друге теме добијале релативну важност – па ипак је статус верских студија остајао на висини. Међутим, током последњих деценија преживели колеџи, факултети и њихово наставно особље Западне Европе засновани на теологији, постали су угрожена врста: наследили су зграде и средства која сада превазилазе потребе тог региона који се секуларизује. Неки од њих су преживели захваљујући томе што су се усредсредили на предмете који су сада више у моди – као што је социологија вера, или односа између закона, етике и друштва. Само једна тврдокорна шачица њих наставља да учи студенте читању текстова на грчком, и хебрејском, и да тумачи њихово значење.

У Русији се, пак, догађа нешто скоро супротно овоме. Хришћанска теологија (а уз то – али у мањој мери и друге религијске традиције) током двеју деценија од пада комунизма све више је освајала терен у академском свету. Од фебруара 2008. године, нови закон је дозволио теолошким високим школама да издају научне дипломе признате од стране државе – а то се догодило упркос чињеници што је шест месеци пре тога група од десет чланова Академије наука (укључујући ту и два добитника Нобелове награде) написала отворено писмо у коме опомиње да се – према њиховом гледишту – религија увлачи у високо образовање. Према потписницима тог писма, тај тренд је био корак уназад од модерне ере у којој су сва достигнућа науке била “заснована на материјалистичком гледању на свет“. А – у октобру ове године, руско Министарство просвете је још и потврдило своје одобрење последипломских студија теологије.

Па ипак – ово не означава да попови малтене преузимају високо образовање Русије, које је иначе сасвим озбиљна ствар. Када је митрополит Иларион, извидник и претходница руског православља у академским питањима, ове недеље иступио на друштвеним студијама Московског државног универзитета – у чијем саветодавном одбору се налази – заузавеши (struck) одбрамбени став, скоро као да га негде из позадине прогоне како секуларни скептици, тако и антиинтелектуални верски зилоти. Митрополит, руководилац моћног црквеног одсека спољних послова је казао: “Често се чује да теологија није наука и да је [садашња] појава теолошких факултета у оквиру универзитета бесмислица. Заиста, ни теологија, ни философија нису науке у истом смислу као што су то математика, физика или астрономија“, али је закључио да теологија заузима поштовања достојни положај у хуманистичким наукама. Митрополит је такође изнео добро одмерен став у корист академског изучавања Библије, уз максимално коришћење лингвистичких и историјских метода. Рекао је да је током XX века, када је Русија била одсечена од Запада, порасло научно сазнавање Библије [на Западу] – и да сада руски научници треба да пажљиво и критички профилтрирају све те увиде, као и да постоји потреба да се припреми нова генерација научника која би користила најбоља сазнања ради састављања новог превода Библије на руски језик.

Рекавши то, овај прелат је ходао ризичном линијом. Унутар његове цркве постоје многи који би на академске студије могли гледати као на нездраво скретање од откровења Божијих, на чије тумачење и спровођење у дело искључиво право имају црквени јерарси. У Пантеону руских светаца ипак има много више просјака и јуродивих него професора. Уосталом, слични анти-интелектуални гласови се могу чути и међу евангелистичким протестантима и исламским фундаменталистима. А – и у старијој генерацији [западних] научника, постоји дубоко утемељена забринутост уперена против било ког идеолошког или верског система који би био наметан научном свету.

Вреди [сада] посматрати и видети да ли ће се појавити нова кохорта теолошких истраживача о којој сања овај јерарх [Иларион]. Лепа традиција руског научног истраживања је захваљујући чуду преживела сва страдања XX века – концентрационе логоре, гладовања, идеолошки терор – тако да је крајем совјетске ере од ње преостало свега толико да пренесу [традицију] следећој генерацији. Модерна историја пружа претпоставке да постојање здраве културе академског стремљења – како у хуманистичким, тако и у другим дисциплинама – може бити брана против тоталитаризма. А историја нас и учи да су такве бране преко потребне.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис

Categories: Посрбљено