Economist: Покретач Првог светског рата била је Немачка

(Економист, Лондон, 18. 12.2013)

economist-lКако се, оно, пре сто година, приближавала Нова година, већина људи Запада је са оптимизмом дочекивала ту, 1914, годину. Истина, претходно столеће после битке на Ватерлоу није било баш потпуно без својих несрећа – био је страшан грађански рат у Америци, као и неке регионалне чарке у Азији, затим француско-пруски рат а повремено и понека колонијална гужва. Али, на [европском] континенту је преовладавао мир. Глобализација, нове технологије – као телефон, пароброд, воз – све то је повезивало свет у једну целину. Џон Мејнард Кејнс (John Maynard Keynes) је насликао лепу слику оновременог становника Лондона, како “срче свој јутарњи чај у кревету… и наручује различите производе из целог света“ – баш као што би то и данас преко Амазона могао, и на то стање гледа као “нормално, стабилно и вечито – осим, наравно, његовог све даљег унапређивања“. На његовом ноћном сточићу би се можда могла наћи и књига Нормана Енгела, “Велика илузија “ (Norman Angell’s “The Great Illusion”), у којој се тврдило да је – због тога што су европске економије толико интегрисане – рат постао бесмислен.

Па ипак, отад није прошла ни година дана – и свет се стрмоглавио у најстраховитији рат. Тај рат је коштао 9 милиона живота – као и вишеструко већи број жртава разних геополитичких трагедија насталих непосредно око и после њега: од стварања совјетске Русије, до сувише немарних повлачења нових граничних линија Средњег Истока, као и појаве и јачања Хитлера. Технологија се – од тога да је пријатељ човеку – претворила у масовно средство бруталности, клања и поробљавања људи. Широм света су искрсле ограде и препреке – нарочито током Велике депресије 1930-их година. Она глобализација коју је Кејнсов становник Лондона уживао, почела је поново у ствари тек 1945. године – а неки би чак могли да тврде од 1990-их, када се ослободила Источна Европа, а у Кини почели да сазревају плодови реформи Денга Сјаопинга.

Покретач катастрофе која је Европу пре сто година погодила била је Немачка. Она је тражила изговор за [започињање] рата који би јој омогућио да завлада Европом. Али – и други се могу оптужити за немар. Превише људи у Лондону, Паризу и другде је било уверено да – услед тога што су Британија и Немачка (уз Америку) биле највећи узајамни трговински партнери – није било економске логике за конфликт, и да, према томе, до рата неће доћи. Како рече Кејнс: “Милитаристички и империјалистички планови и политика расних и културних супротности, монополизама, ограничавања и искључивости – који ће сви одиграти своју улогу змије у том рају, представљали су тадашњем становнику Лондона једва нешто више од забавних вести у новинама.“

prvi-svetski-490

Играње своје улоге

Човечанство ипак може нешто научити на својим грешкама – то се видело и у реаговању на [садашњу] економску кризу, а то реаговање је било засновано на одлучности да се избегну грешке које су одвеле у [Велику] Депресију. Успомене на ужасе који су завладали пре сто година чине да је данас мање вероватно да светски лидери посрљају у рат. Ту своју улогу играју и експлозивне могућности модерног ратовања: претња нуклеарног холокауста је снажна кочница безумној ескалацији која је онда послала читаву генерацију младића у ровове.

Па ипак, постоје и забрињавајуће паралеле. Садашња Америка је оновремена Британија – суперсила на заласку, неспособна да гарантује глобалну безбедност. Њен најважнији трговински партнер, Кина, сада игра улогу Немачке – она је нова економска суперсила препуна националистичког негодовања, која великом брзином развија своје оружане снаге. Модерни Јапан је као ономад Француска – савезник хегемона који опада, а и сам је регионална сила у опадању. Те паралеле нису баш сасвим тачне: Кина нема територијалне амбиције ондашњег немачког кајзера, а амерички буџет за одбрану је далеко импресивнији од ондашњег британског – али те паралеле су ипак, као упозорење свету на опрезност, довољно исправне.

Али. свет, у целини гледано, није [опрезан]. Она сличност са 1914-ом годином која највише забрињава је немар и небрига. Данашњи и ондашњи пословни свет је врло сличан: сви су превише обузети зарађивањем новца и не обраћају пажњу на оне змије које промичу преко ивица њихових комерцијалних екрана. Политичари се поигравају национализмима – баш као и пре сто година. Кинески лидери подстичу јапанофобију, користећи је као маску за своје економске реформе, а са сличним мотивима и Шинзо Абе (Shinzo Abe) подстиче јапански национализам. Индија би могла следеће године да на власт изабере Нарендру Моди, индуског националисту који одбија да искупи грех за погром муслимана у држави [Гуџарату] коју води, и који би држао прст на обарачу потенцијалног нуклеарног конфликта са својим муслиманским суседом – Пакистаном. Владимир Путин се задовољава да само посматра како Сирија саму себе распарчава. А Европска унија – која је и сама настала као реакција на крвопролића XX века – данас, као никада од њеног настанка, изгледа све више подељена и расцепкана клијањем национализама.

Попио сам и видео паука[1]

Две мере предосторожности би могле спречити да нека од ових варница изазове пожар. Једна је систем за минимализовање потенцијалних претећих политичких опасности. Нико није сасвим начисто шта ће се десити онда када Северна Кореја имплодира, али Америци и Кини је потребно да унапред планирају како би обезбедиле [севернокорејски] нуклеарни програм, а да се при томе не антагонизују међусобно. Кина игра запетљану и опасну игру застрашивања својих суседа у вези са својим приобаљем. На крају, неко ће морати да се судари с неким – а још увек не постоји систем шта и како чинити око тога. Неопходно је имати поморски кодекс за ту област.

eco-prvi

Друга мера предосторожности која би учинила да свет буде безбеднији је активнија америчка спољна политика. Упркос закључивању привременог нуклеарног споразума са Ираном, Барак Обама се повукао са Средњег Истока – о чему сведочи и његова невољност да у Сирији употреби силу. Исто тако, мало је чинио на томе да новонастајуће џинове – Индију, Индонезију, Бразил – а пре свега Кину, унесе у глобални систем. То показује како недостатак амбиције, тако и непознавање историје.

Захваљујући својој војној, економској и мекој моћи, Америка је још увек неопходна – нарочито у вези са проблемима климатских промена и борбом против тероризма, што превазилази територијалне границе. Али – уколико се Америка не буде понашала као лидер и гарант светског поретка, она ће тиме само наводити регионалне силе да тестирају своју снагу и застрашују своје суседе.

Ипак, постоје шансе да ниједна од постојећих светских опасности не доведе до било чега што се може поредити са ужасима 1914. године. Лудило – било оно из расних, верских или племенских мотива – обично се повлачи пред разумом. Али, када тријумфује, оно онда води кланици. Зато претпостављати да ће разум превладати значи сносити кривицу из немара. То и јесте она лекција из догађаја од пре 100 година.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис

Опрема и наслов: Стање ствари


[1] Прим ВК: Међунаслов је цитат Шекспира („Зимска бајка“):“I have drunk and seen the spider“ каже сумњичави Леонтес, муж који мисли да га жена вара. Хоће се рећи – не мора све бити онако као се чини.



Categories: Посрбљено

5 replies

  1. Да, гарант мира у свету је „активнија америчка спољна политика.“ Ето зашто Економист бије глас да увек има коректне чињенице и апсолутно идиотске закључке које из њих изводи. Као да су протекле две деценије провели на Марсу, а не на Земљи „обогаћеној“ активном америчком политиком (да задржим њихов имбецилни израз).

  2. @ Небојша Малић
    Небојша, мени се чини да ти превише очекујеш! Ја сам срећан што нису окривили Србију, него сасвим директно Немачку!

    Заправо, ја бих овакав чланак пре очекивао у Индипенденту, кад тамо – Роберт Фиск, кога поштујем због нетипичног прилаза Блиском Истоку у „мејнстрим“ медијима, пише ово:

    But Gavrilo Princip’s infamous shot in Sarajevo caused the Austro-Hungarians to declare war on Serbia, and thus Russia had to mobilise and then Germany had to declare war on Russia and…

    Like our own carefully nurtured security pacts, all was well until an individual – say bin Laden instead of Princip – took things into their own hands.

    http://www.independent.co.uk/voices/comment/as-we-move-towards-the-great-wars-centenary-its-time-to-recognise-the-reality-of-its-horror-9006197.html

    На тему претходне размене мишљењa око „изложбе Богујевци“, мислим да је један од важних текућих задатака Срба да се сваки пут реагује на поређење Бин Ладен – Принцип. (Не знам како а да буде ефикасно – можда закупљивањем страница у неким страним листовима, писањем коментара испод текстова попут Фисковог, покушавањем да неко напише реаговање и да оно буде објављено…) У том смислу ми је освежење да исто није поновио и Економист.

    Ако се закупљује страница, ја бих направио исечке из више листова (ако има више позитивних или уравнотежених по нас). Један пасус би ми свакако био из овог уводника Економиста.

  3. Ово је до сада (бар од оног што сам видео) најповољнији енглески чланак о улози Србије у настанку Великог рата. То је, наравно, можда и због немара – јер у чланку Србија ниједном речи није поменута, али и то је скоро и више но што се од Енглеза по том питању могло очекивати. Иначе, не сумњам да ће овај чланак бити“повољан“ изузетак у односу на оне који ће се до августа идуће године у англосаксонској штампи појављивати. У том смислу, занимљиво ће бити видети шта ће се у тевтонској штампи писати….

  4. Па био је „повољан“ само утолико што му је сврха била да убеди Американце да не одустану од империјализма, а зато није ни морао да спомиње Србе… Што се одговора на поређење с Бин Ладеном тиче, слободно користите ;a href=“http://grayfalcon.blogspot.com/2008/12/missing-point.html“>
    овај текст као полазиште:

  5. @ Небојша Малић

    Хвала за упутницу, и БРАВО ЗА ТЕКСТ! 🙂

Оставите коментар