Дејан Бараћ: Школство на доброј низбрдици

Шта ћемо да будемо када порастемо

„Добро сам запамтио једну конференцију студената светске књижевности у ,петици‘ на Правном факултету (у Београду). Сала препуна, једва смо стали, толико је онда било тих амбициозних јуришника који би да освоје врхове светске литературе! (…) Говорио нам је шеф катедре професор Воја Ђурић, више не знам шта, но на крају су питали има ли да је некоме нешто нејасно. Мени је све било нејасно! Дигнем се из задњег реда где сам дремао, па на катедру да поставим питање – ,Кажите нам, професоре, шта ћемо ми да будемо када дипломирамо‘? Време је дало за право да је питање било на месту. Какав је то факултет који ти не нуди посао? Данас студенти то знају. Но онда се мислило другачије, па је моје питање схваћено као недостојно и малограђанско. Како су ме само студенти напали! Враћам се у задњи ред, а студенти ми добацују, прете, најрадије би ме линчовали – ,Утилитаристо! Прагматисто! Како те није срамота?! Па ми нисмо овде дошли да правимо каријеру, него да студирамо Достојевског! (…)‘. Мало ко је од тих идеалиста нешто направио. На прсте се могу избројати они који су постали писци, већина није ни завршила факултет, готово нико не ради у струци, неки продају књиге, неки су се изгубили у администрацији, заборавили су кад су последњи пут прочитали књигу! А и зашто да читају када их то подсећа на заблуде младости! Ја сам бар постао шахиста!“

(Одломак из романа „Нишки гамбит“ Ивана Ивановића, прво издање из 1986. године)

Амброзија за убијање универзитета и друштва

„Посејана је амброзија (…) тако да су сада наставници, који треба да ,производе човека‘, социјални случајеви и немају никаквог ауторитета. Пропала је прво основна, па средња школа, а сада пропада универзитет. Сада је лакше докторирати него положити за возачку дозволу. (…)

Овде када неко нема шта да ради – оснује универзитет и продаје дипломе. Зашто не отвори универзитет у Словенији или Немачкој? Гори од политике је проблем образовања, јер када се прода 100 хиљада лажних, фиктивних диплома – посејана је амброзија која неће да се уклони у наредних 100 година. Не дај Боже да за 20 година треба да се лечите код ,лекара‘ који је добио диплому Медицинског факултета, па вам уместо зуба извади бубрег. (…)
miodrag-zec-500

Гостовање Миодрага Зеца у емисији „Ћирилица“ на ТВ Хепи

Овде се прича о образовању као капиталној ствари. Који је наш концепт образовања? Неки су дошли до закључка да смо необразован народ, да је мали проценат високообразованих људи. И како ћемо то решити – тако што ћемо спустити ,праг‘ и продавати дипломе. Иста ствар је и са афлатоксином – не можемо произвести млеко које садржи испод 0,05 милиграма афлатоксина по литру, па ћемо повећати границу на 0,5. Како бисмо решили проблем дозвољеног алкохола у крви у саобраћају? Подићи ћемо границу са 0,3 процента алкохола у крви на 2 процента.“

(Миодраг Зец, професор економије на Филозофском факултету у Београду, из емисија „Сарапин проблем“ на ТВ Студио Б од 22. октобра 2012, „Таласање – пусти причу“ Радио Београда 1 од 31. октобра 2012. и „У центру“ на ТВ Студио Б од 19. марта 2013. године )

Француска лекција о моралу

Један мој колега је 2001. године био на студентској размени у Француској. У суседној соби куће где је становао биле су две Францускиње, с којима је склопио блиско познанство. Недуго затим, као џентлмен, понудио им је помоћ у изради семинарског рада (за факултет) који су њих две заједнички радиле. Одговор Францускиња је за њега био неочекиван – „У питању је наш пројекат и саме ћемо да га завршимо.“

Освета лоших ђака

„Ја се обраћам студентима као појединцима – ако ви долазите у школу са уверењем, које вам је направила телевизија, да нема смисла учити и да су штребери будале, онда нема више друштва. (…) Студенти који лоше уче само се ,мувају‘ по неким форумима. Видео сам на телевизији једног студента, који је код мене пао испит пет-шест пута, како носи заставу револуције и Болоњске декларације (…), а неки моји лоши студенти су постајали министри.“

(Миодраг Зец, професор економије на Филозофском факултету у Београду, емисија „Ћирилица“ на ТВ Хепи од 4. фебруара 2013. године)

Најгори студенти крече и потапају Србију

„Показало се да социологија може добро да предвиђа. Пре две године, био је студент за кога сам знао да је члан Демократске странке и да је у Студентском парламенту. После једног семинарског рада који је катастрофално одржао, казао сам му да је пред њим светла политичка будућност – јер се управо такви траже у политичким странкама: површни и потпуно незаинтересовани за оно чиме се баве. Остали студенти су се на то смејали, а он је данас у Извршном одбору Демократске странке.

Други пример, студент који је плагирао 14 страница свог дипломског рада члан је једне невладине организације – и њему предвиђам добру каријеру. Управо се такви траже – да преваре, да ,смувају‘. (Готово) сигурно их нико неће открити. Чак и ако их открију, ником ништа – јер су факултети у међувремену претворени у сигурне куће за плагијаторе. Дакле, ми смо темељно пропали као друштво. Увек се питам – где су она паметна деца која су завршила факултет? Нема их, јер је на делу принцип негативне селекције.
jovo-bakic-500

Гостовање Јова Бакића у емисији „У центру“ на ТВ Студио Б

Како то да од толико одличних студената које сам имао у претходних више од десет година, један од 30 посто најгорих уђе у Извршни одбор Демократске странке? Говорим о нашем апсолутном потонућу.“

(Јово Бакић, доцент на катедри за социологију на Филозофском факултету у Београду, емисија „У центру“ на ТВ Студио Б од 12. фебруара 2013. године) 

Туђе друштво

„Ако већина младих људи не може у овом друштву да нађе место за себе, онда то није њихово друштво (…). Не видим да ова влада, као што није ни претходна, уопште има разумевања за те проблеме. (…) Власт мисли да је главна ствар да иду од једног до другог политичара неке велике земље да им ови дају паре. То је замишљено да се ,бомбардује‘ јавност како они нешто раде. (…) Погледајте овај национални савет за не-знам-шта (Национални савет за привредни опоравак, прим. Дејана Бараћа). Тамо седе два-три професора економије и представници ,предузетничке елите‘. Сем тих професора, које нико неће слушати, они имају своје индивидуалне и, евентуално, струковне интересе. Није реално очекивати да ће они (,предузетничка елита‘) дати предлоге који не решавају њихове већ нечије туђе проблеме. (…)

Овде у последњих 20 година постоји ароганција према јавном интересу. Имамо омладину која не зна шта да ради, старе људе који чекају да умру и средњу генерацију која живи на основу чињенице да не дâ другоме да ради. Не можемо тако даље.“

(Владимир Глигоров, економиста, емисије „Пешчаник“ од 21. септембра 2012. и 22. марта 2013. године) 

Шта (не) пише на дипломи

Ако нека млада особа заврши нпр. правни факултет, она добија формално звање (дипломирани или мастер правник). Међутим, ако се иста особа убудуће кроз праксу не остварује, не потврђује и не унапређује своје вештине, нико је неће перцепирати као правника. Другим речима, уколико неко ради као политичар, трговац, забављач или естрадни менаџер – то је његово занимање, без обзира какво је његово формално звање.

Дописаћемо још једну цртицу. Свако ко поседује диплому треба да се с времена на време преиспитује – ко му је издао ту, сликовито речено, хартију од вредности, како је стекао и колико је светско тржиште вреднује. Уколико лош систем образовања „хендикепира“ ђака, његове шансе за било какав успех у животу драматично се смањују.

Шта (не) производи наша школа

Када неко заврши школу, он постаје носилац дипломе и добија звање –  што не гарантује да поседује и довољно знања; то ће се показати када научено почне да спроводи и остварује се кроз рад, проширујући стечена знања. Ако школа као основна друштва „посеје амброзију“ тако што ће штампати дипломе без покрића и делити их без остатка – тешко Србији. Са лажном дипломом, страначком чланском картом и благодарећи негативној селекцији, такви „стручњаци“ биће у прилици да преузму одређене полуге власти, затим да „кадрирају“ и старају се о ресурсима државе. То је спирала која сигурно води у пропаст. С друге стране, заблуда је да је јефтина радна снага компаративна предност, јер ни домаћим ни страним инвеститорима нису потребни јефтини радници који су недовољно образовани, односно не поседују одређене вештине. Без расположивих функционално и техничких писмених радника на неком тржишту нико се неће усудити да инвеститра, док без напредних и креативних људи  нема развоја државе – односно, нема стварања бруто додате вредности (БДВ).

Некада се говорило да пре (Другог светског) рата поп и учитељ није могао да буде свако, а од 1990-их је (не без основа) била популарна тврдња да (бивши) најгори студенти постају наставници и професори. Последице су да све слабије наставно особље „производи“ недоучене генерације ученика и студената – константно опада квалитет знања и вештина, што узрокује снижавање прага знања итд. Средња школа преузима од основне школе ученике са некомплетним (недовршеним) фундаменталним знањима и вештинама. Што се каже, нити ђаци имају свест о томе да поштују школу као институцију и да има смисла учити, нити школа воли своје ђаке. Хаотичном стању је умногоме кумовало Министарство просвете Републике Србије са експериментима: 1) Законом о основама образовања и васпитања (2009) легализовано је бежање ученика са часова (тек 2011. овај закон је измењен јер је током школске 2010/1. укупан број изостанака у средњим школама износио око 48 милиона, у просеку око 160 по ученику), а 2) Правилником о оцењивању ученика основних школа (2011) прописано је да „закључна оцена не може бити мања од аритметичке средине свих оцена“ (ђак са пет јединица и једном двојком имао је аритметичку средину оцена 1,17, а како правилник каже да закључна оцена не може бити мања од ове вредности, наставници су морали у таквој ситуацијама да закључе двојку). Да не помињемо индиције да се тестови за малу матуру у Србији „проваљују“ још од 1993. године, да би у јуну 2013. овај проблем попримио драматичне размере – тестови су се продавали у дворишту малтене сваке школе, а уочи полагања су били доступни и на Интернету. Поништавање пријемног испита за средње школе створио је хаос приликом уписа у школску 2013/4. годину – стварањем прекобројних одељења у гимназијама и „гашењем“ одељења у неким средњим стручним школа.

У својим јавним наступима крајем 2012. и почетком 2013. године, професор Миодраг Зец је овако описао ситуацију у високом школству Србије:

 „Данас је (готово) све менаџмент. Недостаје још само предшколски менаџмент. (…) Мој најближи рођак има фирму која прави софтвер за америчко тржиште. И шта он каже – да би ти правио софтвер, мораш да имаш врхунске факултете. То су природно-математички (ПМФ) и електротехнички. То нису пи-ар менаџери. Ми сада имамо стручњаке за софтвер који су завршили те факултете до 2000. године и они чине окосницу система. На наведеним факултетима се креира знање које може касније да донесе корист. А сада се урушавају ти факултети. Професори имају плату 60.000 динара.“[1]

Прво треба размотрити какво и колико школство треба Србији – односно, треба установити рационалну мрежу школа и факултета, утврдити колико је наставника потребно у нашем образовном систему, која знања треба да поседују наставници, који образовни профили би требало да се школују, и која знања треба да поседују ученици на завршетку школовања (на крају основне и средње школе) и студенти када заврше факултете? Суочавамо се са парадоксалном ситуацијом – од 2000. број ђака у основним и средњим школама се из године у годину смањује, а број наставника се увећава. Процес повећања броја запослених у просвети, односно у основним и средњим школама у Србији, трајао је од 2001. до 2008. године. Разлог томе је и увођење изборних предмета у основном и средњем образовању (Грађанско васпитање, Веронаука, Руке у тесту, Чувари природе итд). Међутим, проблему је допринела и политика коју су водиле школе – уместо да се запосли један наставник са пуним радним временом, ангажована су два наставника са 50 одсто норме или 5 наставника са 20 одсто норме. У фебруару 2009. министар просвете Жарко Обрадовић је за „Политику” потврдио да у неким школама постоје „два секретара, неколико помоћника, више људи који обављају исти посао, али плату не деле, него је у целости добијају понаособ“; он је тада нагласио да је 2008. године, када је дошао на чело министарства, према подацима Управе за трезор, на платном списку на нивоу основног и средњег образовања затекао 109.499 запослених, а 2010. их је било 109.662. Рачунајући и запослене на државним универзитетима, број запослених у просвети (без приватних школа и факултета) износи око 128 хиљада (2012). У марту 2012. у Србији је у образовању, укључујући приватне школе и приватне факултете, радило 140.534 запослених, што је за 8.355 више него у септембру 2008. године.[2]

tabela-barac-skolstvo
Упоредни приказ броја евидентираних незапослених за поједине високообразовне профиле у Србији у 1992. и 2012. години
[3]

Не треба решавати проблем вишка наставног особља по школама тако што ће се, с времена на време, смањивати прописан број ученика по одељењима. Овакав приступ, имајући у виду демографске трендове, води у апсурд – на крају би у значајном делу српских школа на једног наставника долазио један ученик (додуше, и данас има случајева таквих школа). Треба улагати у образовање, али осмишљено. Једно од решења било би да се зараде наставног особља разложе на: 1) фиксни део (финансирање по ученику) и 2) развојни део – што подразумева мотивацију и награду за  наставнике посвећене раду, посебно оне чији ученици остварују успехе на међународним и домаћим такмичењима.

Иако је у Србији ниска стопа запослености, недостају нпр. бродограђевински радници (нпр. већина радника на бродоградилишту у Кладову је 2012. била из Румуније). Србији недостају и квалитетни зидари, заваривачи, дрвосече, уметнички столари, керамичари итд. Права питања су – које образовне профиле треба да „производи“ школство Србије, какве су могућности запослења и зашто не постоји снажна спрега између тржишта рада и образовања? У супротном, школски систем ће поспешивати структурну незапосленост.

Обавеза Министарства просвете и науке била је да направи анализу (уважавајући број оних који су пријављени као незапослени на тржишту рада, уз пројекције броја становника, ученика, студената и миграције становништва), а затим и да пружи процену колико је у наредних 10 година потребно да се школује правника, лекара, стоматолога,  учитељ(иц)а, наставника физичког образовања, археолога, историчара уметности, професора филозофије, глумаца, пилота, полицајаца, угоститељских техничара, кувара, конобара, зидара, дрвосеча, електроинсталатера и других занимања, који ће моћи да се запосле на тржишту Србије. Од деведесетих смо у више наврата чули изговор да таква пројекција није могућа, јер је наше друштво „у транзицији“.

dejan-barac

Дејан Бараћ

Истини за вољу, Министарство просвете и науке је 2012. године, ипак, направило мали искорак и представило „Стратегију развоја и образовања у Србији до 2020. године (нацрт за дискусију)“[4], која је анализирала стање у образовном систему Србије и предлагала стратешке акције за његово побољшање до 2020. године и касније (овај временски хоризонт аутори стратегије означили су са одредницом „2020+“). Пројектовани циљеви стратегије су не само да  дугорочно допринесе развоју Србије – кроз образовање кадрова који ће да створе додату вредност и повећају конкурентност српског тржишта, већ да Србија постане „компетентан део европског простора образовања, посебно високог“ и  „привлачна за међународну сарадњу и пружање образовних услуга, посебно у високом образовању“. Стратегија подразумева интеракције које „систем образовања треба да развија са другим националним системима (привреда, култура, наука, технолошки развој, јавне службе, администрација итд.) да би своју улогу остварио са највећим доприносима развоју друштва“. У склопу поменуте стратегије пружен је и увид у тренутно стање незапослености у Србији, али недостаје тренутна, краткорочна и дугорочна пројекција тражње образовних профила на домаћем тржишту. Руку на срце, стратегијом је најављено оснивање институције која ће пет година унапред процењивати потребе тржишта рада, али од тога за сада (2013) нема ништа.

Шта су проблеми овог подухвата? Најпре, „пара“ очи и уши што се на појединим местима уместо уобичајеног термина „генерација“ користи (војни) термин из доба Старог Рима – „кохорта“ („десети део легије“, прим. Дејана Бараћа), вероватно зато што звучи модерно и моћно. Крупан недостатак је што недостају образовни профили које наше школство треба да „произведе“ у периоду обухваћеном стратегијом („до 2020“ и „2020+“), а пројекција за једну генерацију („кохорту“) доследно гласи:

„Полазак у основну школу: минимално 98 одсто кохорте. Завршавање основне школе: минимално 95 одсто оних који су уписали основну школу (93 одсто кохорте). (…) Уписује се у високо образовање: најмање 40 одсто оних који су завршили четворогодишње средње стручне школе (15 одсто кохорте) и 95 одсто оних који су завршили гимназије (35 одсто кохорте). Укупно уписује институције високог образовања најмање 50 одсто кохорте, а највероватније 55 одсто кохорте. (…) Под претпоставком да 70 одсто уписаних заврши високо образовање (струковне или основне академске студије), у року или с једном годином кашњења, учешће високообразованих у овој кохорти износило би највероватније 38,5 одсто“.

Дакле, ако у једној генерацији после завршетка школовања буде 15 одсто менаџера „опште праксе“, 10 одсто учитеља, 10 одсто правника и 10 одсто свих осталих високообразовних профила – поједини статистичари ће ускликнути да је „пројектовани план ,производње кадрова‘ пребачен“, не водећи рачуна да постоји значајна диспропорција између занимања. Не треба заборавити ни да је некада МАЊЕ заправо ВИШЕ – јер је увек боље имати две хиљаде солидно образованих дипломаца него десет хиљада носилаца диплома са сиромашним знањем. Да будемо до краја јасни, „Стратегију развоја и образовања у Србији до 2020. године“ не треба одбацивати, већ је треба темељно продубити и унапредити како би постала заокружена целина. Свакако, наредних година ће се видети шта ће бити од овог подухвата, али није без основа бојазан да се поспешује опсесија факултетским дипломама.

Када зидар зида или молер кречи, резултати њиховог рада виде се још у току дана. Међутим, опиљиви резултати улагања у школовање нових нараштаја биће видљиви тек после десетак година, а последице биће присутне у наредних неколико деценија. Неквалитетно образовање је краткорочни трошак за државу и вишеструки трошак за друштво; док је квалитетно образовање само краткорочни трошак за државу, али је уједно и дугорочна инвестиција која ће се вишеструко исплатити. Систем образовања не треба да се схвата као проточни бојлер.

Простије речено, не може се „поправљањем“ статистичке слике решавати проблем броја функционално (не)писмених, незапослених, високообразованих грађана, а самим тим и развоја државе. С једне стране, ништа се неће постићи ако би се данас (2013) функционално неписменим грађанима на вечерњим школама поделило још око 1,3 милиона сведочанстава о завршеној основној школи. После таквог „стратешког подухвата“ неко би славодобитно закључио како Србија нема пунолетне становнике који су  функционално неписмени (на страну чињеница што су и данас многи грађани Србије са формално завршеним основним и средњим образовањем функционално неписмени). Додатна опасност вреба из поразне чињенице да Вукова диплома одавно не представља „повељу ђачке изузетности“, већ парче хартије (папира) – чиме се великој већини њених носилаца даје лажни осећај изузетности.
barac-dete-knjiga

Фото: Портал „Salon.com“

С друге стране, промовисање политика „факултет за сваки град“, „диплома за сваког студента“ и „лако до дипломе“ (прим. Дејана Бараћа) воде ка додатном урушавању квалитета образовног система државе. Бројне високообразовне установе, било приватне било државне, постале су замена за некадашња истурена одељења виших школа, са седиштима у покрајини САП Косово и у СР Македонији, које су ницале по Србији током социјалистичке Југославије, а чије дипломе, метафорички речено, не представљају хартију од вредности. Такве „школе“ није завршио само онај ко их није уписао. Нови факултети или нове више школе у српским градовима, додуше, значе и отварање нових радних места, али поставља се питање да ли постоји тражња за звањима која те установе „производе“. Дакле, оваквим „бизнис плановима“ увећава се армија социјалних случајева и, поново подвлачимо, доприноси се увећању структурне незапослености. А о томе како многи професори спречавају студенте да полажу испит уколико не купе њихову књигу, не треба трошити речи. Неретко се дешава(ло) да професори продају своје уџбенике „на црно“.

Као један од важних корака неопходна је јединствена база података која ће показати колико одређених образовних профила (и са којим завршеним факултетима)  тражи посао, колико дуго чека на запослење и колико њих раде у струци. Овако се будући студенти не би држали у незнању уз прећутни савет – „снађи се како знаш“. Упоредо, потребна је јединствена база података о пријави докторских дисертација кандидата, менторима и образложењима доктората, као и листа која оцењује квалитете факултета и виших школа по више параметара.

Напомињемо на крају како едукација подразумева и васпитање и образовање. О томе бисмо умногоме могли да научимо од Финаца, Немаца, азијских земаља (Сингапур, Јапан, Јужна Кореја, делови Кине) итд. Квалитет образовања у Србији, системски нивои модерног образовања (глобални, национални, институционални и индивидуални), квалитет наставног особља, нелојална конкуренција приватних факултета, корупција, хиперпродукција непотребних образовних профила и положај просветних радника (материјални и положај у друштвеној хијерархији) – само су део великих проблема нашег школства. Од нечега треба почети. Можда ће зазвучати грубо, али – неким наставницима треба плаћати да не долазе на посао. На тај начин биће мања штета. Дакле, први корак у реформи школства треба да буде сасецање амброзије – што може да потраје годинама, јер то неће проћи без отпора. Следећи корак би представљао враћање достојанства наставницима и професорима.

Друго полувреме

„Неки ђаци журе да још у школи покажу све што знају и могу. Убише се радећи, учећи, освајајући петице. Када заврше школу, биће већ сити и уморни.

Више шанси имају они који се кроз школу провлаче, који се штеде, јер знају да их чека још једно велико полувреме живота.“

(Душан Радовић, прва књига „Београде, добро јутро“ из 1978. године)

Болоњске скретнице и странпутице

„Данас (у Србији) имамо образовни систем у којем су хуманистичке дисциплине потпуно искључене из програма појединих факултета – природно-математичких и техничких. На њима нема општег образовања, јер се форсира формирање ускоспецијализованих стручњака. Међутим, такви (будући) професионалци, ако због поремећаја на тржишту рада остану без посла, неће знати ништа друго да раде.

Поред хуманистичког образовања, на факултетима је потребно и шире професионално образовање. На пример, грађевински инжењер могао би да се бави и нискоградњом и високоградњом, ако би теоријски овладао фундаменталним знањима (из грађевине). Исто важи за медицину. Када одете код лекара опште праксе, видите да је он данас постао само ,скретничар‘ – што није довољно. Он мора да познаје и остале делове медицине, сигурно не као лекар специјалиста, да би могао да упути пацијента.

Кратко речено, у новом систему образовања ми смо парцијализовали озбиљне научне дисциплине у курсеве, па студент – уместо да узме све курсеве из те научне дисциплине – он бира курс који му доноси 5 бодова, из других дисциплина узме још неколико курсева и тако сакупи 30 поена за пола године, и шездесет за годину дана. Међутим, нема целину сопственог професионалног образовања.“

(Марија Богдановић, професор методологије социолошких истраживања на Филозофском факултету у Београду и ректор Београдског универзитета 2000-2004, емисија „Таласање – пусти причу“ Радио Београда 1 од 19. децембра 2012. године)

Дејан Бараћ је докторант на Електронском факултету у Нишу и заменик уредника сајта Изјаве.нет. Ово је одломак из његове књиге Путовање у лошу бесконачност – економска читанка за бољу писменост


[1] Емисије „Речено и прећутано“ Радио Београда 2 од 28. новембра 2012. и „У центру“ на ТВ Студио Б од 19. марта 2013. године.

[2] „Образовање: Промене броја запослених 2008-2012,“ 21. август 2012. године, портал „Макроекономија“,

http://www.makroekonomija.org/budzet/obrazovanje-promene-broja-zaposlenih-2008-2012/

[3] У питању су незапослени које је евидентирала Национална служба за запошљавање (НСЗ) Србије,

http://www.tanjug.rs/novosti/50991/sta-skolujemo-i-sta-dolazi-na-trziste.htm

[4] Стратегија је доступна на линку http://www.kg.ac.rs/doc/strategija_obrazovanja_do_2020.pdf.

Advertisements


Категорије:Не само о економији

2 replies

  1. Одличан текст.
    Имам примедбу на овај део:

    2) Правилником о оцењивању ученика основних школа (2011) прописано је да „закључна оцена не може бити мања од аритметичке средине свих оцена“ (ђак са пет јединица и једном двојком имао је аритметичку средину оцена 1,17, а како правилник каже да закључна оцена не може бити мања од ове вредности, наставници су морали у таквој ситуацијама да закључе двојку).

    – Ова формулација показује да су и ти који су писали продукт тог и таквог образовања о којем аутор пише;

    – Наравно да су лоши ђаци и/или њихови родитељи ово намерно лоше тумачили, а после се свега тога дохватио таблоид „Blic“: по тој логици свако ко је имао аритметичку средину оцена типа 3,1 морао је имати закључно четири, ко је имао 4,2 морао је имати петицу за крај (а знамо из праксе да није било тамо). Неко је појам оцене намерно схватио само као БРОЈ, а оцена један није једнака јединици, него је заправо РАСПОН од 1 до 1,49. Изведено до краја и протумачено правилно, тај Правилник је заправо говорио да онај ко има 1,17 не може имати закључно нулу (јер ОЦЕНА 1 покрива од 1 до 1,49). Ко је имао аритметичку средину 3,7 није могао имати закључно три итсл.

    – Наравно да се могло додати неколико редова који би све разјаснили (али правници нису математичари 🙂 па да све буде јасно: ако је аритметичка средина свих оцена 1-1,49 закључна оцена је 1; ако од 1,5-2,46 закључна оцена је 2; ако је 2,5-3,49 онда је 3; ако је 3.5-4,49 онда је 4, а 4,5 и преко је 5. И она реченица оцена може бити ВИША од аритметичке средине.

    Свиђа ми се

  2. Помама за дипломама у Србији није од јуче. Штавише, изгледа да је то пошаст која прати целу њену модерну историју. О томе су писали многи, и у 19. веку, и између два светска рата итд. Проблем је што је овде увек највећи послодавац држава и државна (јавна) предузећа, која су устројена строго хијерархијски, а истовремено немају обавезу да буду профитабилна, и ефикасна и где се продуктивност слабо или уопште не мери, тј. другим речима, скоро и да нема никакве одговорности за неефикасан рад. Следствено, једино мерило које се узима у обзир за запошљавање је диплома и према њему се одређује ранг и плата (није толико једноставно, али у принципу се своди на то). И док се то не промени, неће се променити ни образовни систем, који се, хтео, не хтео, прилагођава тржишту.
    Што се тиче образовног система, организације, планова и програма, стратегија развоја итд. Немам апсолутно никакво поверење у бирократске конструкције које се овде нуде.
    Помислите на ово, неко ко сада крене у 1. разред основне школе, требао би да оде у пензију негде, рецимо 2065 или касније. Значи, неко ће да донесе стратегију данас, и направи планове и програме, обучи наставнике итд. Онда ће ти ученици наредних, бар, 16 година да уче по тим плановима, и онда да раде још 40-так година са тим знањем. Од тога нема ништа. То је можда (али можда) био прихватљив концепт до средине 20 века, али сада више није. Ко је тај, ко ће ми озбиљног лица, рећи, да може да предвиди шта ће се десити у наредних 5, а камоли 60 година? Да ли је било ко могао да претпостави 1990 или чак и касније, да ћу сада имати у џепу већу рачунарску моћ него што је имала CIA пре 30-40 година. Нећу ни да спомињем револуцију која се тренутно дешава у сектору производње (3Д штампа …) која ће довести да за можда 20+ година неће постојати фабрике у облику у којем постоје данас, и да ће многе ствари људи сами креирати код куће (притиском на дугме), а и саме куће ће да штампају притиском на дугме.
    Образовни систем мора да припреми ученика да се самостално перманентно усавршава и учи. Осим најфудаменталнијих ствари, све што научи данас може да постане потпуно превазиђено и непотребно за 5-10 година.
    Нико не каже да је формално образовање непотребно и бесмислено, ја знам да је мени било врло корисно, али време кад је било потребно и довољно да завршиш школу/факултет и да имаш гарантован посао је неповратно прошло, ако је икада постојало (овде не мислим чак ни на Србију, него на цео свет). Данас имате докторе науке који не могу да нађу посао него седе кући и играју видео игре. То је било незамисливо пре, рецимо, 50 година. Али, ове године ће више људи завршити неку школу, него што је укупно било школованих људи у целокупној људској историји до сада.
    А овде је главни проблем како се заокружује оцена или колико има процената на овом или оном нивоу образовања.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s