Ознаке

Поводом одговора Милована Балабана „Фарисејски Видовдан и Д. Стефан или Црква изван реалности„, „Видовдан“, 30.10.2013.

Bojkot-240ПРЕ ЧИТАЊА: Овај текст настаје у тренутку крајње озбиљном за Српство – неки косовско-метохијски Срби се спремају или већ излазе на изборе за Републику Косово – а ја се морам бавити тако баналном ствари каква је писање одговора Миловану Балабану, извршном уреднику сајта „Видовдан“. Ствар је тим гора јер је Балабан свој дуг (али незанимљив) одговор на мој утук написао крајње офрље (користим ову прилику да га обавестим да се његов први текст и разлог за ову полемику зове „Патријарх о изборима – континуитет или дисконтинуитет става Цркве“ а не „Патријархи избори – континуитет или дисконтинуитет става Цркве“, како је у свом одговору изволео написати): не би било згорег да је свој одговор он сам или неко други (по могућству вичан лектури/коректури) прочитао пре поринућа у сајбер спејс. 

Стратегија швраке: Незанимљив (али предуг) одговор М. Балабана има – с његове стране гледано – скоро ненадокнадиву предност: редак се је јунак родио који ће ОНО његово сочиненије прочитати до краја! Скидајући му капу на упорности да онако дуго слаже слова, морам га обавестити да сам његов одговор у целини и целости прочитао три пута (с прекидима, додуше) – па шта кошта да кошта! Осим изнуривања противника и васколиког читатељства, Балабан користи и стратегију кукумавчења, покушавајући да себе представи као жртву коју сам „фарисејски ловио“ (израз је његов, цитати Балабана и даље масним словима), те да сам реаговање написао у у ретко циничном и препотентном тону, са циљем да омаловажи размишљања изложена у тексту који сам ја написао као и са намером да уруши мој морални, кредибилитет и стручну компетентност. Захвалан сам Оном на Небесима што се Милован Балабан (даље најчешће М. Б.) није опсетио да ме тужи јер сам, „фарисејско-секташком логиком“, ударио на његов лик и дело. А како сам то ја, препотентни циник, ударио на тог браниоца Српства и Мајке Цркве? Цитатима! Наивно сам, наиме, веровао да ће чињеница да сам се служио опширним цитатима избацити из полемике лични ниво[1]. Уосталом, и сам је М. Б. изненађен да сам се, уместо њему драгог препричавања и прежвакавања градива, прихватио литературе: „Дакле све је проанализирано, консултована многобројна литература, историјски извори (признајем да је то изненађујуће за једног математичара, али небитно), пише Балабан, и додаје да је све то са мноштвом референци чиме покушава да свој рад прикаже као научан упоредите то са научним почетком мог прошлог текста у којем тврдим да „нисам историчар, још мање историчар Цркве“. Иако М. Б., непрестано запевајући, за себе тражи статус прогоњене ловине и жртве, он сам, већ у првим редовима свог одговора, полемику спушта на лични ниво: ја сам за њега „извесни“ Александар Лазић „кога није имао прилике да упозна„! Наравно да М. Б. зна ко сам ја, а омаловажавајући придев извесни („сви ми које Балабан није упознао“) у јасној је функцији напада на човека уместо напада на став.[2] Будући да нисам имао част да стегнем десницу Балабанског Уредничког Високопревасходства, мораћу да се, макар у забавном делу овог одговора, преименујем у Оног Кога Балабан Није Имао Прилике Да Упозна.
balaban-2-500

Забавни део или Истражни поступак (via „Пешчаник“ Д. Киша):

Шта стоји иза реаговања Оног Кога Балабан Није Имао Прилике Да Упозна?

Требало је (први текст Балабана) „на било који начин неутрализовати, баш као и његовог аутора понизити и интелектуално згазити„.

Шта то говори о самом тексту Балабана?

Из тога се види да је текст јако засметао делу политичке опције (још боље речено политикантске) која је за бојкот избора. И још горе Онај Кога Балабан Није Имао Прилике Да Упозна „хоће да Цркву да прилагоди својој логици, да она буде у функцији његове политичке опције„.

Која је политичка опција Оног Кога Балабан Није Имао Прилике Да Упозна?

Није наведено у тексту.

Одговорите како Балабан може да зна политичку опцију извесног Оног Кога Није Имао Прилике Да Упозна и за кога не зна ко је?

Није ми познато.

Како се Балабан брани од безобразног и надри-ученог цитирања извора, подлог навођења референци, „цитатске манипулације“ и „интелектуалне акробатике“?

Општим историјским истинама и интелектуалним струјањем.

Појасните.

„Моје тврдње произилазе из општих историјских знања, које неко може да тумачи овако или онако, али не може да им оспорава аутентичност. За њих нису неопходне референце јер су оне плод размишљања, наравно формираног на основу непобитних историјских чињеница и комплексних интелектуалних струјања која су се бавила овом тематиком.

Које још специјалне технике користи Онај Кога Балабан Није Имао Прилике Да Упозна?

Фарисејски лов, помоћу изврнуте фарисејско-секташке логике…

Наведите директан цитат.

„А. Лазић, фарисејски ме ловећи и користећи своју изврнуту логику прилагођавања Цркве сопственој политичкој опције, подмеће да ја његовом, фарисејско-секташком, логиком покушавам да докажем континуитет априлског става Цркве према Бриселском споразуму са патријарховим позивом Србима на Косову да изађу на изборе.“

Цитат је нејасан, образложите.

Онај Кога Балабан Није Имао Прилике Да Упозна изврнутом логиком подмеће Балабану да се он (Балабан) служи изврнутом логиком Онога Кога Балабан Није Имао Прилике Да Упозна… Тако некако, не држите ме за реч.

Шта вам је још нејасно у Балабановом одговору?

Много тога, почев од наслова „Фарисејски Видовдан и Д. Стефан“.

Наведите разлоге.

Видовдан не може бити фарисејски, сајт „Видовдан“ и те како може: нејасно је да ли овде, фројдовском омашком, М. Б. признаје да је сајт који уређује лицемеран или је заправо реч о ироничности у покушају.

Када би Оном Кога Балабан Није Имао Прилике Да Упозна све било кристално јасно и када би схватио да се историја у буквалном смислу не понавља?

Да је студирао историју, то би „научио на првој години“.

Шта би Онај Кога Балабан Није Имао Прилике Да Упозна још научио да је студирао историју као Балабан?

Научио би да је Historija magistra vitae est баш тако: Historija, са „ј“!

„ВУЧИЋЕВДАН“: Нерадо се враћам озбиљном делу – тешко је на рационалном нивоу полемисати с неким ко уместо историјских референци радије узима размишљања настала на основу интелектуалних струјања (комплексних, додуше); додатно, ове преписке не би ни било да „Видовданци“ не продају патриотску и причу независних аналитичара а заправо пропагандно гурају кампању СНС-а и Вучића. Балабан нема ни толико образа да одговори на моје директно повезивање његове одбране става патријарха и одбране власти/Вучића (можда му то и прија, ко би га знао?), али се обрушава на мој политички (политикантски) став и моју политичку опцију. Дакле – „Видовданци“ са мејнстрим медија не гурају Вучићеву политичку причу, а извесни ја, на свом јадном блогу и ратујући сам, протурам идеје непознате и неименоване политичке опције. На овом месту морам да кажем да је М. Б. похвалио ДСС и њихов однос (не изборима, али не критиковати патријарха) – у духу онога „дабогда те Балабан похвалио“ склон сам да поверујем да би та странка, ако држи до себе, ваљало и „Видовдану“ и Балабану да се захвали на подршци и замоли да бране/хвале неког другог.
radun-500

БАЛАБАНОВ БУКВАР ПРЕПРИЧАНЕ ИСТОРИЈЕ: Иако сам (самом себи) обећао да се нећу освртати на Балабанове  примере натезања историје – рачунајући да је то узалудан посао код оних којима су осећај и размишљање изнад референци – не могу да пређем преко следеће реченице: „Св. Сава не би радио на симфонији Цркве и државе после Стефана Немање, не би ни крунисао свог брата Стефана Немањића 1219. за краља, било би довољно што га је папа крунисао две године раније.Недавно се цела Србија смејала старлети „Ор’о“ која није знала када је почео Први светски рат, шта ћемо са историчаром који не зна да је Стефан постао Првовенчани 1221. а не 1219. године: „Сава тада дозва себи свог брата Стефана, и братски са њим разговарајући о ономе што је истинска и права духовна корист за њега и сав народ Српски, сазва са Стефаном велики црквенонародни сабору у Жичи, на Спасовдан 1221. године. На овом сабору у Жичи свети Српски Архиепископ помаза свога брата Стефана на краљевство, јер га на православни начин венча за краља и самодршца Српске земље и државе.“[3] Реченици по којој је Стефан крунисан пре него што је Св. Сава постао архиепископ а  српска црква аутокефална (крајем 1219) претходи ова целомудреност: Јер да је мисија Цркве изван реалности СПЦ би сигурно негирала читаву историју српског народа. Реченица нејасна и по стандардима балабан-стила, али ваљда М. Б. жели да нам каже да 1) Црква није изван реалности,  2) зато Св. Сава венчава/крштава свог брата, иако је већ (1217) примио папску круну. Али, зар не би било ПРИХВАТАЊЕ РЕАЛНОСТИ да је Св. Сава оставио Стефана само са круном римског папе: „Стефан захтеде да краљевску круну добије од римскога папе, а за узврат овоме обећаваше своје признање и потчињеност. Ово онерасположи његовог светог брата Саву, јер тиме прећаше велика опасност Православљу и благочешћу, те зато Сава отиде из Србије православноме цару и патријарху у Никеју и тамо доби за Српску Цркву самосталиу архиепископију.“[4] Стефан је прихватио реалност да „иза Латина стајаше моћни папа у Риму“, прихватио стање ствари и обећао потчињеност (Св. Јустин Ћелијски то карактерише речима „но ни тада ђаво не престаде са својим искушењима и нападима на Стефана…“[5]) Св. Сава, очито, није прихватио ту и такву реалност, па на крају у Жичи (по Балабану 1219, по свима осталима 1221) „на Светој Литургији првовенчани краљ Српски Стефан прочита са целим народом три пута православни Символ вере“.[6]

БАЛАБАН ИЗВАН ХРИШЋАНСКЕ РЕАЛНОСТИ: Основни проблем Балабана јесте да, као политички Србин, СПЦ схвата као друштвено-политичку организацију, институцију српског народа као што су то Скупштина или војска – а у томе исходи и његово неразумевање моје реченице да „христолика Црква мора да буде изван реалности“. Балабан је то препознао као моју „слабу тачку“, па се – уместо референцама и суштином стања ствари – највише усмерио на доказивање да је Црква сва у реалности (то је метнуо и у други, разумљиви, део наслова). Балабан цитира св. Владику Николаја о Косовском завету, а ево прежваканог закључка: Прихватила је војска Лазарева тада реалност сукоба са Турцима, те се борила се и умрла због више реалности, Због лијепога имена Исусовог.М. Балабан осећа да је на танкој жици и покушава да навођењем што више примера замути воду: у претходној реченици он говори да је Косовски бој и прихватање реалности и да је он изван реалности („због више реалности“)! Кад сам написао да Црква мора бити изван реалности  – искошеним словима, мислио сам да је то знак, разумљив чак и Балабану, како нисам буквално мислио да Црква не постоји у појавном свету. Уосталом, да је М. Б. цитирао св. Николаја Жичког само два пасуса даље видео би ове речи о Христу: „А кад Га је римски гувернер Пилат питао: ‘Јеси ли ти цар’, Исус му је одговорио: Царство моје није од овога свијета.“[7] Већ ово је довољно да се разуме да Црква, ако је Христова, мора бити ИЗВАН РЕАЛНОСТИ, да тежи Царству које НИЈЕ ОД ОВОГА СВЕТА! Да не остане нејасно чак ни Балабану, навешћу директније о односу Цркве према историји и реалности, и то са званичног сајта СПЦ:  „Други важан закључак који произилази из идентификације Цркве поматране кроз Св. Евхаристију јесте то што на овај начин схватамо Цркву као ону која је у свету, али која није од овога света. То значи да се Црква креће кроз историју, те као што је Св. Евхаристија икона Царства Божијег, икона будућег века, тако и Црква има своје биће, своју истинску реалност, у Царству Божијем. Она, дакле, није просто једна историјска творевина, није производ историје. Она је производ Царства Божијег које се на овај начин одсликава (иконизује) у историји. […] Црква, дакле, треба да схвати да она није једна светска творевина, већ да се њен идентитет налази у есхатологији, у Царству Божијем, те да све што чини у историји треба да има своје усмерење, да добије свој смисао, од крајњег циља за који је и створен, а то је Царство Божије.“[8] У једној реченици – Црква постоји у историји, али јој је истинска реалност изван ње (Царство Божје). А Балабан Цркву схвата као неки инструмент који обезбеђује опстанак Срба; није превасходни задатак СПЦ да Срби не нестану, њен задатак јесте спасење и задобијање Царства Божјег. Или, речима патријарха Павла: „Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки да преживимо као злочинци и нељуди“ и „Када бих био последњи Србин, пристао бих да нестанем, а да не буде злочина“.   

ПО ЈЕДАН ПАСУС ЗА ЈЕДНУ НЕСУВИСЛОСТ:

На Балабанове речи „изгледа да ми баш живимо у сличној ситуацији у којој су живели Срби у време Св. Деспота Стефана. Али не понашамо се исто“ могу да му изјавим саучешће у боли што вазалског односа више нема и да му одговорим речима проф. Мила Ломпара о непремостивим разликама та два времена: „Прва разлика пребива у околностима које разликују средњовековно од нововековног друштва. Те околности дају посебно значење схватању народносног одређења у средњем веку у односу на много одређенији и обавезујући садржај националног одређења у бурним догађајима нововековне историје. Постоје, међутим, и оне разлике које премошћавају наизглед непрегледни јаз између удаљених времена. Оне почивају на сродним и константним значењима човековог избора у сличним околностима: ако се неко понашање у средњем веку – у окупационим околностима – разликује од нашег данашњег понашања, онда то не мора бити само услед деловања сталешког схватања света и аристократског морала у средњем веку него и услед различитих одговора које дају саме историјске личности као такве. Не разликују се само историјска времена него и људи у њима.“[9]

– Балабанов (квази)аргумент да „исти они који покушавају да докажу да време Деспота Стефана није идентично као данашње, подмећући мени да баш то хоћу да кажем, […] у овом случају хоће да кажу да је време из 2004.г. идентично актуелном“ ме је оставио готово без речи: ако кажете да је 600 година превелик период за историјске аналогије, то значи (пише М. Б.) да се онда не може узети ни савет блаженопочившег патријарха Павла, дат пре девет година. Боље да је написао: АКО НЕ МОЖЕ ПОЗИВ НА ВАЗАЛСТВО, НЕ МОЖЕ НИ ПОЗИВ НА БОЈКОТ КОСОВСКИХ ИЗБОРА! А, додаје, М. Б. „пошто је политика одрадила (подвукао А. Л.) своје„, остало је да ми испоштујемо[10] окупацију.

На ставМорам напоменути да су чак комунисти по нечему имали поштенији и доследнији став према Цркви од данашњих идеолошких, и леви и десних екстрема. Наиме, комунисти су Цркву прогласили за ретроградну, и нису тражили њен ослонац у спровођењу својих наумаимам једно питање „не мисли ли М. Б. управо на данашњу, екстремно еурофанатичну власт?“ и констатацију да се код Балабана није укоренила само одурна синтагма друштвено-политички него се задржало и извесно уважавање комунизма!

milovan-balaban-11–  „Неретко виђамо људе минималног интелектуалног знања (некада и потпуног незнања) са високим претензијама, као што је такође чест и случај да са обогаћивањем знања долази до извесног смирења, а самим тим и до реалније процене сопствених интелектуалних дометета.Нови прилози за аутобиографију М. Балабана?

– Балабан даље везе: Моја намера је била да упозорим да се упркос политичком ставу не треба конфронтирати са Црквом. Ма колико М. Б. пледирао за Светосавље, он као да има у виду устројство римокатоличке цркве: патријарх није (цела) Српска православна црква. Да је Иринеј (далеко било) папа, митрополит Амфилохије зацело не би смео да напише косметским Србима да би „свако гласање значило прихватање насиља и насилно отимање од Србије њеног неодузимљивога дијела, који је срце свеукупне њене историје и њенога бића“. Слатко православље, а не круто римокатоличанство – о томе је, Балабане, реч!

Иако ја епископа Артемија нисам помињао, М. Б. се осврће и на то: Ови десни чак не презају ни од подршке расколничкој опцији коју води бивши, рашчињени епископ, све са циљем да се и Црква креира по сопственим политичким мерилима и према сопственој политичкој логици.“ Интересантно ми је да се „видовданци“ бусају у срБске груди како су, малтене, они једини бедем од уплива Америке на ове просторе, а из „Викиликсових“ забелешки везаних јасно се види да је рашчињени еп. Артемије (или, ако више волите, епископ у егзилу) представљао балван у оку САД: „Амбасадор је заузео чврст став према Артемијевој запаљивој реторици и неспремности да сарађује на бољој будућности Срба на Косову. Он је настојавао на томе да (Артемије,нап. аут.) треба да сарађује  са са својим умереним и прогресивним колегама – какви су Теодосије и Григорије – на позитивном приступу који би охрабрио Србе да допринесу праведном и трајном решењу.“[11] На крају је у САД отпослата реченица  да је „Артемијев пад знак наде да прогресивне снаге у Цркви јачају“.[12] Да се, којим случајем, спуштам на Балабанов ниво – морао бих закључити да он и „Видовдан“ директно раде за америчке интересе на Балкану! 

kim-mitr-groblje-500

Оскрнављено православно гробље у Јужној Митровици, на Задушнице, као позив на слободне изборе (фотографија преузета са НСПМ)

NOTA BENE: Сам Балабанов тон, збркане мисли и немушта аргументација, текст написан на брзину и са много штампарских и граматичких грешака, спуштање на лични ниво и разна ad hominem учитавања – мним да достојно сведоче да је (његовим речима) „уловљен“ и „интелектуално згажен“ због брањења онога што се не може бранити. У том смислу, боље му је било да поново није узимао тастатуру у руке и писао одговор; ако је већ претходно узимао, молим га да је убудуће закључа. Јер, могло би се, због његових инсинуација типа „да су кроз српску историју разни лазићи имали пресудно реч када је у питању српски народ Срби вероватно данас не би ни постојали, десити да у наставку скинем рукавице. А време, то „мајсторско решето“, показаће да ли моје речи о патријарховом позиву Србима најбоље осликавају дубину нашег падаили ће тај пад бити препознан у позиву Балабана и „Видовдана“ да прихватимо реалност, окупацију и „нек буде што бити може“.


[1] Рачунајући да су аргументи, поткрепљени доказима/цитатима, оно што треба да буде основ полемике, од личних ствари везаних за Балабана рекао сам само да је дипломирани историчар, што ваљда јесте истина а није увредљиво. Додао сам још, додуше, и да је „недипломирани политикант“, искористивши реч „политикант“ коју је сам М. Б. бесомучно рабио у свом тексту.

[2] Балабан је, са Б. Радуном, написао текст „Пророци Енох и Илија или панк перформанс Амфилохија и Атанасија„, у коме – без директног помињања аутора – полемишу с мојим текстом Да ли су архијереји СПЦ помогли медијским вампирима да упокоје протест „Остајемо у Србији“. Ако узмемо да се Балабан може бранити тиме да сам се погрешно препознао, наводим да четврти коментар испод Балабан-Радуновог текста има директан линк на мој поменути текст. Ако Балабан као аутор не чита коментаре на свој текст, ваљда их чита као извршни уредник „Видовдана“? Допустимо могућност да Балабан ни као аутор ни као уредник не чита коментаре – тада прилажем податак да је на „Видовдану“ објављен текст „Дигле се куке и мотике на српске владике„, који директно и поименце полемише са мојим текстом о упокојавању протеста. Ако се М. Б. буде бранио да, иако јесте уредник сајта, није у обавези да баш прочита и зна баш све што се објави на „Видовдану“, прилажем му и целу тему Форума „Видовдана“ која се бави мојим поменутим текстом. Ако томе додамо да сам до пре неколико месеци радио као уредник web редакције конкурентског сајта, приде са Б. Радуном разменио неколико мејлова пре него што је Балабан написао свој одговор –  без икакве сумње се мора закључити да М. Б. зна ко сам и да су његови уводни редови невешто омаловажавање опонента. Имајући у виду одушевљење двојца Балабан-Радун (не обавезно тим редом) наступом двојице владика на митингу и њихово потоње гурање става власти о КиМ, мислим да није тешко закључити да је то добра потврда мог става да су Амфилохије и Атанасије на митингу наступили, свесно или несвесно, у корист владајуће коалиције.

[3] Јустин Поповић, Житија светих за 24. септембар. Спомен преподобног оца нашег Симона монаха, краља српског Стефана Првовенчаног. Електронска верзија на сајту Светосавље.орг. О самом крунисању опширније види на http://pravoslavlje.spc.rs/broj/940/tekst/krunisanje-stefana-prvovencanog/

[4] Јустин Поповић, Житија светих за 24. септембар. Спомен преподобног оца нашег Симона монаха, краља српског Стефана Првовенчаног. Електронска верзија на сајту Светосавље.орг.

[5] Исто.

[6] Исто.

[7] Св. епископ Николај Велимировић, Косово. Мисионар, 1939. бр. 6, стр. 1:10. Електронска верзија на сајту Светосавље.орг.

[8] Митрополит пергамски Јован Зизјулас, Идентитет цркве. Електронска верзија на сајту СПЦ. Балабан се и у свом одговору залаже да власт треба да „прича европску причу“, па се надам да горњи цитат неће одбити само зато што долази од водећег православног екуменисте.

[9] Мило Ломпар, Дух самопорицања : прилог критици српске културне политике; У сенци туђинске власти. Београд : Евро-Ђунти, 2013. Цитирано према: Владимир Димитријевић, Отворено писмо архимандриту Сави Јањићу, старешини манастира Високи Дечани, сајт „Борба за веру“

[10] „Као што  одрадити најпре конотира рад привремено и/или преко воље, тако и испоштовати  неизбежно носи сличне асоцијације – указати поштовање привремено и/или до неке одређене границе.“ Горан Гоцић, Српска језичка новоградња, Политика, 19.10.2004.

[11] Цитирано према: Владимир Димитријевић, Отворено писмо архимандриту Сави Јањићу, старешини манастира Високи Дечани, сајт „Борба за веру“

[12] Исто.

Advertisements