АПСТРАКТ: На *Косову се водио и води информацијски рат како би се доказало да највеће српске светиње припадају албанској култури и традицији. Ипак, у нашој се научној јавности и образовном систему појављују по извесном аутоматизму и без неке лоше намере ставови који својом недореченошћу или недовољном научном прецизношћу иду наруку албанском фалсификовању историје на *Косову. У уџбенику „Историја за 6. разред основне школе“ академика Радета Михаљчића у издању „Завода за уџбенике“ у Београду, у поглављу „Јужни Словени и староседеоци“ стоји: „Међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани. Обичаје, језик и друга народна обележја сачували су Албанци. Део насељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се са њима.“, као и: „У источним Алпима и на Балканском полуострву Словени су затекли староседеоце, који су почели да се повлаче у тешко приступачне планинске пределе, или су се склањали у утврђене приморске градове. Део староседелаца стопио се са Словенима. Свој језик и обичаје сачували су Албанци.“ Међутим, то не одговара историјским чињеницама јер су Албанци пореклом нероманизовани Дачани који су се тек по насељавању Словена доселили на подручје данашње централне Албаније, где су се мешањем са нероманизованим Илирима, али и паралелно примајући романске и словенске речи, формирали и као етнос и у језичкоме смислу у VIII веку, начинивши своје најстарије национално име Арбанаси (Албанци) од романског назива античког града Albanum. Албанци су се потом ширили албанизирањем Романа и Словена, али и истискивањем Словена и Срба. На Косову и Метохији Срби су преовлађујуће становништво до XVIII века, и тек у XVIII, XIX, а нарочито XX веку, Албанци из северне Албаније се у све већем броју досељавају на Косово и Метохију, све више и више албанизирајући и истискујући Србе. У прилог томе даје се аргументација из научно независне литературе.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: *Косово, Албанија, фалсификовање историје, порекло Албанаца, порекло албанског језика, нероманизовани Дачани, дачки, нероманизовани Илири, илирски, Словени, (пра)словенски, Романи у Албанији, (балкано)романски, етнички и језички (дачко-илирски) микс, примање речи од Романа и Словена, централна Албанија као језгро албанског народа, албанизација Романа, Словена и Срба, истискивање Словена и Срба.

На *Косову се „водио и води информацијски рат како би се доказало да највеће српске светиње припадају албанској култури и традицији… По учењу нових албанских историчара и по новим *косовским уџбеницима за историју Богородица Љевишка (Shën-Мëria Levishka) се помиње као ‚једна од најстаријих римокатоличких цркава коју су Срби насилно претворили у православни храм‘“. (Sava Janjić 2003). Те и такве тврдњe „представљале су сасвим јасну поруку и поуку албанским екстремистима да доврше свој процес уништавања или присвајања српске културне баштине која је тобоже подигнута на рушевинама ‚древних албанских цркава‘“ (Sava Janjić 2003), што се управо и десило у Мартовском погрому 2004. на Косову. Заправо, најсажетије објашњење ове и овакве нове *косовске историје дао је први председник *Косова, Ибрахим Ругова, још 1995. за „*Косовски информативни центар“: „Косово је било насељено Албанцима од древних времена краљевине Дарданије, која је била у саставу Илирске краљевине. После тога, она је постала римска провинција. За време Византије, средњег века и Османске империје, Косово је било самосталан ентитет са посебним идентитетом. Манастири и цркве на Косову били су првобитно албански и касније су их отели Срби који су уништили велики број албанских католичких цркава“. (Kosovapress 1995).

На све ово, познати српски историчар Радош Љушић упозорава да „присвајање српске историје представља завршну фазу окупацију Косова и Метохије“, додајући да „и поред тога што чак и турски историчари недвосмислено сведоче о српским манастирима и српском царству Немањића на територији Балкана, ако се ове албанске лажи стално понављају и пропагирају на Западу, једног дана могу и да ‚постану‘ истина. Зато је неопходно да ова држава, као и сви наши историчари, стану у одбрану српске историје“. (M. Prelević, A. Palić 2009).

Ипак, у уџбенику „Историја за 6. разред основне школе“ академика Радета Михаљчића у издању „Завода за уџбенике“ у Београду, рецензената академика Симе Ћирковића и професора Биљане Крстић, у поглављу „Јужни Словени и староседеоци“ стоји: „Међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани. Обичаје, језик и друга народна обележја сачували су Албанци. Део насељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се са њима.“, као и: „У источним Алпима и на Балканском полуострву Словени су затекли староседеоце, који су почели да се повлаче у тешко приступачне планинске пределе, или су се склањали у утврђене приморске градове. Део староседелаца стопио се са Словенима. Свој језик и обичаје сачували су Албанци.“ (Михаљчић 2008: 42).

На тај начин се Албанци приказују као древни балкански народ који су Словени и Срби по насељавању на Балкан затекли, а албански као древни балкански језик са којим су Словени и Срби по насељавању на Балкан дошли у додир.

Међутим, то не одговара историјским чињеницама јер су Албанци пореклом нероманизовани Дачани који су се тек по насељавању Словена доселили на подручје данашње централне Албаније, где су се мешањем са нероманизованим Илирима, али и паралелно примајући романске и словенске речи, формирали и као етнос и у језичкоме смислу у VIII веку, начинивши своје најстарије национално име Арбанаси (Албанци) од романског назива античког града Albanum. (Станишић 1995: 9, 10: Albanum > Арбанаси (Албанци)). Албанци су се потом ширили албанизирањем Романа и Словена, али и истискивањем Словена и Срба. На Косову и Метохији Срби су преовлађујуће становништво до XVIII века, и тек у XVIII, XIX, а нарочито XX веку, Албанци из северне Албаније се у све већем броју досељавају на Косово и Метохију, све више и више албанизирајући и истискујући Србе.

У прилог томе можемо дати следећу аргументацију из научно независне литературе:

1. Бугарски академик, индоеуропеиста, етимолог и балканолог, Владимир Георгијев у својој књизи „Увод у историјску граматику индоевропских језика“ каже: „Најважније чињенице и закључци за одређивање порекла и изворне постојбине Албанаца су следеће:

1) Албанци нису аутохтони на подручју данашње Албаније:

(а) Древни (илирски) називи места у Албанији (или барем на северозападу, западу и југу Албаније), који су до нас доспели из Антике, као нпр. Shkodër од Scodra (код Ливија), Tomor или Tomarus (код Страбона, Плинија Старијег и др.), нису у албански пристигли непосредним језичким контактом – наиме, хипотеза да су ови и овакви називи у употреби у албанском непрекидно од предримских времена до данас потпуно је неспојива са чињеницама албанске историјске фонетике.

(б) Латински називи места у Албанији разоткривају нам пореклом латинске, тј. далматороманске специфичне језичке црте, а никако албанске – далматоромански, односно западни балканоромански, који се развио на бази илирског језичког супстрата знатно се разликује од румунског или источног балканороманског.

(в) У прошлости, обала Јадрана није била захваћена албанским насељавањем – наиме, албанска поморска и рибарска терминологија јесте скуп позајмица.

(г) Релативно мали број албанских позајмица из старогрчког представља још један аргумент против, који нас са још неким другим закључцима води претпоставци да се албанско насељавање на подручје садашње Албаније, које се граничи са Грчком, извршило у каснија историјска времена.

(д) Нема историјских помена Албанаца на територији данашње Албаније пре IX века н.е., док су с друге стране називи места и лична имена с целог подручја данашње Албаније забележени у документима од IV века н.е. па надаље.

(2) Изворно станиште Албанаца било је с једне стране близу изворног станишта  румунског народа, а с друге стране није било у потпуности ослобођено утицаја грчког језика:

(а) … постоји већи број гласовних промена које су својствене и албанском и румунском и дачком…

(б) Најстарији латински језички елементи у албанском потичу из проторумунског, односно из источног балканороманског, а не из далматороманског, односно из западног балканороманског… Стога, албански није настао на илирској основи.

(в) Паралелно постојање латинских речи у албанском и румунском указују на чињеницу да се у распону од IV до V века н.е. албански развио као језик на истом простору у коме се и румунски као језик појавио – наиме, ради се приближно о територији античке Дарданије (приближно територији која обухвата данашњи Ниш, Софију и Скопље).

(г) У румунском има око 70 речи које имају паралеле у албанском, међутим фонетски облик ових румунских речи је специфичан до те мере да се оне не могу објаснити као позајмице из албанског. Ове речи, наиме, припадају дачком супстрату румунског језика, док су њихове албанске паралеле директно наслеђене из дачк(омезијск)ог.

Управо су заједнички елементи румунског (односно дачког супстрата) и албанског још један важан доказ за чињеницу да је албански потекао из дачк(омезијск)ог.

(3) … (в) Средишњи део северног Балкана јесте област где су језик древних Албанаца и језик древних Румуна били у најближем међусобном језичком контакту.

(4) Има важних чињеница које јасно показују да је албански проистекао директно из дачк(омезијск)ог:

(а) Албански фонетски систем представља даљи развој дачк(омезијск)ог фонетског система. Ова је чињеница од великог значаја: показује да је дачк(омезијск)и језички предак албанског.

(б) Упркос оскудности дачк(омезијск)ог језичког материјала постоји неколико врло важних паралела са албанским и ово је доказ за близак сроднички однос албанског и дачк(омезијск)ог…

(в) Географска дистрибуција типично дачк(омезијск)их назива места на –dava разоткрива општи модел разастирања Дачана (Дакомизијаца), тј. Протоалбанаца по Балкану, приближно на истоку оне области која је касније прозвана Горња Мезија, тј. Дарданија, Медитеранска Дакија и Приобална Дакија.

(г) Албанска лексика има од свих језика највећи број речи сродних са балтословенским. Ова чињеница јасна је једино у случају када се албански сагледава као језик проистекао из дачк(омезијск)ог јер је дачк(омезијск)и био у непосредном језичком контакту са балтословенским.

Албански језик је стога потекао из дачк(омезијск)ог. Његов однос са дачк(омезијск)им је попут односа романског са латинским. Такође, постоји и илирска компонента у албанском језику, али је њена језичка база дачк(омезијск)а.

Дачка (дакомезијска) племена заузимала су средишњи део северног Балкана, приближно територију провинције Дарданије у нека врло давна времена. Одатле су они поступно мигрирали на територију садашње Албаније.“ (Georgiev 1981: 141-143).

2. Године 1986. одржан је научни скуп „Одељења историјских наука САНУ“ на тему односа Илира и Албанаца, што је и уобличено у научни зборник „Илири и Албанци“ који је постао и остао централно дело наше и светске независне историографије на ову тему. Одатле преносимо наводе из чланка „Албанија у касној антици“ Владислава Поповића, светског стручњака за археологију касне антике и раног средњег века на Балкану, члана САНУ и академика Француске академије наука и уметности: „Балканске провинције на јужном Јадрану… на територији римских колонија и муниципија… је, судећи према ономастици, становништво у првим вековима нове ере било претежно италског, а у мањој мери оријенталног и илирског порекла… немамо никакав директан начин да сазнамо у којој се мери илирски језик још увек говорио, или није, у мањим насељима у равници и дуж речних долина… чини нам се много важније да установимо, у светлости епиграфских докумената, које је, независно од етничког питања, било подручје распростирања грчког и латинског говора… Гранична линија између два језика, коју су научници из прошлог века стављали уз реку Дрим, пружала се отприлике дуж Шкумбија и Via Egnati-је… што не искључује a priori могућност да се аутохтони језик одржао у периферним подручјима и нарочито у планинама. Словенске најезде довеле су до дубоких промена у албанским провинцијама, а први талас Склавина допро је до Драча 548. г. Међутим, тек су касније провале, с краја VI и из VII века, довеле до уништења великог броја рановизантијских градова у Превалитани и оба Епира… Најзад, трећи талас Словена, до кога је, према новијим резултатима, дошло најраније тридесетих година VII века, означио је појаву дукљанских Срба у Црној Гори. Ово прво словенско заокружење некадашњег илирског подручја јасно се огледа у албанској топонимији, у којој су веома бројна словенска имена места… Ови топоними, који потичу из источног дијалекта јужнословенског језика, сведоче да је античко име пало у заборав и да су Словени из првих најезди настанили ова насеља или њихову околину пре доласка Арбанаса… Материјална култура VII и VIII века, распрострањена на суженој територији двеју северних провинција, најбоље нам је позната према садржају некропола типа Комани-Кроја… Култура Комани-Кроја је дакле урбана, постантичка, ретардирана римско-византијска и превасходно хришћанска. Откриће гробова са идентичним садржајем ван драчке области… сведочи о њеној широј распрострањености од подручја које су заузимали средњовековни Арбанаси, те се стога не може закључити да је она била везана за једну одређену етничку групу, поготово не за прото-албанску или албанску… може се у носиоцима ове културе без устезања препознати једна романизована или прото-романска популација… Проторомански или предромански карактер културе Комани-Кроја у Албанији и Црној Гори потврђују релативно чести топоними латинског порекла у овој области… албански речник је посебно поучан… Нарочито су бројне позајмице из латинског и словенског језика. Прве, доста уопштеног карактера, односе се на градски живот, породичне везе, пољопривреду, биљке и воће из ниског и мочварног појаса. Друге, прецизније, везане су за видове становања, земљорадњу, сточарство и друге делатности… У суштини, албански лексички фонд одаје семи-номадски и чобански народ који је за време хладне сезоне настањивао континентални појас брежуљака, где је успостављао додир са становништвом из нижих предела, а преко лета одлазио према пашњацима високих планина… У VII и VIII веку… примећује се на различите начине паралелно постојање одвојених етничких и социјалних целина. Културна група типа Комани – Кроја, као што је већ наглашено, непосредни је продужетак остатака романизованог становништва… Са своје стране, словенски земљорадници заузимали су равнице и долине свуда око њих, па чак и вероватно унутар њиховог подручја. У планинама, или тачније изнад ове зоне коју су настањивали Прото-Романи и Словени, одржало се сточарско становништво, које је могуће означити као Прото-Албанце, без обзира шта су они у ужем смислу… Овај закључак се делимично подудара са средњовековним документима у којим се у скадарском подручју помињу три различите лингвистичке групе: Арбанаси, Романи и Словени. Посебан проблем представља убикација енигматичког Арванона ( Άρβανον), првобитног чврстог језгра Арбанаса… Новија истраживања… у Арванону назиру више област него ли један одређени град… По једнима, то… је… област Матија у централној Албанији. Према другом мишљењу… Арванон се, бар својим највећим делом, налазио јужно од велике окуке Шкумбија, приближно између Девола, недалеко од Охридског језера и Елбасана… Међутим, чини нам се да је, када се већ поставља питање најранијег таласа ширења Арбанаса сишавших са планина, одговор дао један угледни албански филолог. Ослањајући се и картирајући албанске топониме са суфиксом –esh… који потиче врло вероватно од латинског –ensis, односно вулгарног латинског –esis, он је утврдио, како изгледа, оквире тог најранијег таласа, чија се концетрација може пратити од Елбасана на југу, преко Тиране, до Кроје на северу… инфилтрацијa горштачких Арбанаса… У овом првом налету планинских сточара назиру се подстицаји све снажније седантеризације, албанизације, односно дероманизације и деславизације северног подручја Албаније. У раздобљу које следи, равничарски Арбанаси прихватају хришћанство, било латинско или грчко, насељавају се у градовима, где деле судбину латентно присутног романског, грчког и словенског становништва… Све у свему, од нестанка Илира из историје и појаве Арбанаса, постоји јаз од око осам векова, чему треба додати приближно исти период до васкрса Илира, отелотворених у Арбанасима, као производ нагађања филолога добро обучених у немачким школама. Из свега што је до сада речено, слободни смо да закључимо да албански проблем није ни етнички, ни национални, већ превасходно политички, културни и социјални. Млада албанска наука, у чијим се редовима свакако налазе надарени истраживачи, и која у романтичарском полету који раскошно обогаћује етатистичка привола, безрезервно декларише до сада научно недоказани и по свој прилици недоказиви континуитет од Илира до данашњих Арбанаса, нанела је себи, и даље је наноси, штету чији ће дуг, с тешком муком и по високој цени моћи да отплати у будућности.“ (Гарашанин 1988: 222, 227-234, 238, 239, 242, 244-246, 248-250).

3. Године 1985. САНУ је објавила књигу једног од најзначајнијих проучавалаца српског средњег века, српског историчара књижевности, историчара и члана САНУ Димитрија Богдановића, „Књигу о Косову“, која представља објективан чињеничан приказ историје Косова и Метохије. Димитрије Богдановић о односу српског и албанског етноса на Косову и Метохији кроз историју каже да „област Косова у најширем смислу речи, све до краја XV века приказује историја као чисто српску земљу… свагда и без икаквих ограда српску. Ниједном се у овом преломном историјском раздобљу Косово не јавља као албанска земља, нити се дâ наслутити да би оно могло то да постане. Настањено Србима, са безначајно малим процентом несрпског становништва (међу којима су и Албанци), са најмоћнијим, најактивнијим и најважнијим центрима српске духовности, културе и политичког програма за будућност, Косово је у XV веку класична српска земља… антропонимијска проучавања изворних турских пописа из XV века показују да је линија данашње државне границе углавном подударна са тадашњом етничком међом Срба и Албанаца. На подручју данашње покрајине Косово Албанаца има тада само око Ђаковице, Срба има и у албанском делу Алтина, док читав остали простор ‚Области Бранковића‘ насељавају, практично, само Срби… Судећи према… лингвистичким и историјским подацима, Косово је у најширем смислу речи током целога XV века било српска земља, са потпуно занемарљивом албанском (па и то – хришћанском) мањином. Никаквог основа немају произвољне тврдње да турски дефтери тобож очигледно доказују да је становништво Косова у XIV и XV веку (!) још увек у суштини ‚албанско и хришћанско‘… Словенска имена су тридесет седам пута бројнија од албанских… ни у једној… нахији није било села са чисто албанским именима, али је зато у пећкој било 94 села са чисто словенским именима, у вучитрнској 5, у призренској 7. Било је и села са мешовитим саставом имена, али су и у њима преовлађивала словенска, осим у 15 насеља пећке нахије, где су албанска имена… била у већини… Чињеница је… да се српски народ појединачно и масовно, под притиском рата, а не ‚природно‘ селио већ у XV веку… Било би погрешно, међутим, тражити већ у том раздобљу почетке масовних миграција Албанаца из северноалбанских планина у метохијске и косовске равнице, као што се то понекад упрошћено представља. Упркос свим невољама и сеобама, етнички и демографски односи нису се на српско-албанској међи тако брзо мењали. Анализа турских дефтера  показала је, поред осталог, да се средњовековно стање одржава углавном кроз цео XV и XVI век. Из тога времена је већ довољно историјских извора, па се може поуздано знати: мада су се сразмерно велике масе српског… становништва селиле пред Турцима током читавих стотину година после Косова, још у овим областима нема битног померања и замене народности… Тек седамдесетих година XVI века оглашавају се у историјским изворима први озбиљнији пљачкашки упади Албанаца у околину Призрена, Ђаковице и Пећи у Метохији, наговештавајући сектор и правац главног продора на исток, али још увек без насељавања… Велика сеоба Срба под Арсенијем III Чарнојевићем… тај крупан историјски догађај, у коме су се покренуле и преместиле велике масе народа, отварајући простор за још судбоносније промене на етнографској карти Балкана… није захватила читаво подручје Косова и Метохије и није створила празан простор у који би се онда убацили мухамедански Арбанаси, него је српски народ на тој територији ипак остао и потом је насиљем исламизиран и поарбанашен… антропогеографска истраживања потврђују чињеницу великог етничког поремећаја крајем XVII века, али не и претпоставке о потпуном пражњењу косовско-метохијског подручја. Исељавање српског народа 1690. захватило је само оне крајеве који су се налазили на удару, а уз то били компромитовани учешћем у устанку. У следећим ратовима доћи ће до слабљења и смањивања ове још никако не мале етничке масе, али Албанци ни тада не силазе у испражњен, напуштен простор. Уместо тога колонизација Албанаца тећи ће у XVIII веку најпре споро, инфилтрацијом у постојећа насеља и истискивањем српског становништва, а не насељавањем празног простора… ‚Тај српски православни живаљ није испразнио терен гранични са Арнаутима, него је, подлегавши сили, био подвргнут бржем мухамеданизирању и арнаућењу, што је за српску националну идеју значило исто што и нестанак српског живља‘… то је… нов, досељенички и брђански елеменат, за чије се миграције одмах везује и исламизација. Стабилна етничка граница Срба и Албанаца… почиње се нарушавати… да би до већих поремећаја дошло тек у XVIII и XIX, а нажалост до највећих и судбоносних – у нашем веку и нашим данима.“ (Богдановић 1985: 54, 57, 58, 67, 68, 78, 79, 80).

На горе поменути начин се слика о савременим Албанцима, као носиоцима албанског идентитета, у умовима ученика још основне школе пројектује у давну античку прошлост. Заправо, то би исто било као да доказујемо историјско-политички континуитет од античких малоазијских Грка до савремених Турака, пројектујући тако ововремене територијалне претензије у безвременост. Узевши у обзир то да ученици основне школе без одговарајућег знања и критичке зрелости не могу да адекватно проблематизују сложена питања етногенезе, а на основи горњих навода из уџбеника историје о наводној апсолутној аутохтоности албанског етноса и њиховој територијалној непомичности, у образовном се процесу перпетуира једна идеологија крви и тла која је мотор агресивног романтичарског заноса са територијалним претензијама код носилаца савременог албанског идентитета. На тај начин, што је најапсурдније, оправдавају се великоалбанске територијалне претензије у очима деце оног народа који је управо његова највећа жртва!

Стога предлажемо да се горе поменути наводи у уџбенику „Историја за 6. разред основне школе“ академика Радета Михаљчића у издању „Завода за уџбенике“ у Београду, у поглављу „Јужни Словени и староседеоци“ измене да гласе (измене су подебљане): „Међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани. Обичаје, језик и друга народна обележја чували су номадски Дачани, Илири и Романи. Мешањем номадских Дачана са затеченим Илирима настали су Албанци и њихов језик у VIII веку. Албанци су се ширили албанизирањем Романа и већ насељених Словена, али и истискивањем Словена и Срба. На Косову и Метохији Срби су преовлађујуће становништво до XVIII века, откад се Албанци из северне Албаније у све већем броју досељавају и све више и више албанизирају и истискују Србе.“, као и: „У источним Алпима и на Балканском полуострву Словени су затекли староседеоце Романе, који су почели да се повлаче у мање приступачне планинске пределе, или су се склањали у утврђене приморске градове. Део ових староседелаца стопио се са Словенима. Свој језик и обичаје чували су номадски Дачани, Илири и Романи. Мешањем номадских Дачана са затеченим Илирима настали су Албанци и њихов језик у VIII веку. Албанци су се ширили албанизирањем Романа и већ насељених Словена, али и истискивањем Словена и Срба. На Косову и Метохији Срби су преовлађујуће становништво до XVIII века, откад се Албанци из северне Албаније у све већем броју досељавају и све више и више албанизирају и истискују Србе.“

РЕЗИМЕ

На *Косову се водио и води информацијски рат како би се доказало да највеће српске светиње припадају албанској култури и традицији. Ипак, у нашој се научној јавности и образовном систему појављују по извесном аутоматизму и без неке лоше намере ставови који својом недореченошћу или недовољном научном прецизношћу иду наруку албанском фалсификовању историје на *Косову. У уџбенику „Историја за 6. разред основне школе“ академика Радета Михаљчића у издању „Завода за уџбенике“ у Београду, у поглављу „Јужни Словени и староседеоци“ стоји: „Међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани. Обичаје, језик и друга народна обележја сачували су Албанци. Део насељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се са њима.“, као и: „У источним Алпима и на Балканском полуострву Словени су затекли староседеоце, који су почели да се повлаче у тешко приступачне планинске пределе, или су се склањали у утврђене приморске градове. Део староседелаца стопио се са Словенима. Свој језик и обичаје сачували су Албанци.“ Међутим, то не одговара историјским чињеницама јер су Албанци пореклом нероманизовани Дачани који су се тек по насељавању Словена доселили на подручје данашње централне Албаније, где су се мешањем са нероманизованим Илирима, али и паралелно примајући романске и словенске речи, формирали и као етнос и у језичкоме смислу у VIII веку, начинивши своје најстарије национално име Арбанаси (Албанци) од романског назива античког града Albanum. Албанци су се потом ширили албанизирањем Романа и Словена, али и истискивањем Словена и Срба. На Косову и Метохији Срби су преовлађујуће становништво до XVIII века, и тек у XVIII, XIX, а нарочито XX веку, Албанци из северне Албаније се у све већем броју досељавају на Косово и Метохију, све више и више албанизирајући и истискујући Србе. У прилог томе даје се аргументација из научно независне литературе. Стога предлажемо да се поменути наводи у уџбенику „Историја за 6. разред основне школе“ академика Радета Михаљчића у издању „Завода за уџбенике“ у Београду, у поглављу „Јужни Словени и староседеоци“ измене да гласе (измене су подебљане): „Међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине нису словенизирани. Обичаје, језик и друга народна обележја чували су номадски Дачани, Илири и Романи. Мешањем номадских Дачана са затеченим Илирима настали су Албанци и њихов језик у VIII веку. Албанци су се ширили албанизирањем Романа и већ насељених Словена, али и истискивањем Словена и Срба. На Косову и Метохији Срби су преовлађујуће становништво до XVIII века, откад се Албанци из северне Албаније у све већем броју досељавају и све више и више албанизирају и истискују Србе.“, као и: „У источним Алпима и на Балканском полуострву Словени су затекли староседеоце Романе, који су почели да се повлаче у мање приступачне планинске пределе, или су се склањали у утврђене приморске градове. Део ових староседелаца стопио се са Словенима. Свој језик и обичаје чували су номадски Дачани, Илири и Романи. Мешањем номадских Дачана са затеченим Илирима настали су Албанци и њихов језик у VIII веку. Албанци су се ширили албанизирањем Романа и већ насељених Словена, али и истискивањем Словена и Срба. На Косову и Метохији Срби су преовлађујуће становништво до XVIII века, откад се Албанци из северне Албаније у све већем броју досељавају и све више и више албанизирају и истискују Србе.“

Литература

Ћирилица:

Богдановић, Димитрије (1985): Књига о Косову, Београд: САНУ.

Гарашанин, Милутин (ур.) (1988): Илири и Албанци, Београд: САНУ.

Михаљчић, Раде (2008): Историја за 6. разред основне школе, Београд: ЗУ.

Станишић, Вања (1995): Српско-албански језички односи, Београд: САНУ, 1995.

Латиница:

Georgiev, Vladimir I. (1981): Introduction to the history of Indo-European languages, Sofia: Publishing house of the Bulgarian academy of sciences.

Интернет:

Kosovapress од 25. 8. 1995, Priština (превод: Info-služba Eparhije raško-prizrenske na KIM).

M. Prelević, A. Palić: Otimaju Miloša Obilića: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:244041-Otimaju-Milosa-Obilica („Вечерње новости“ од 30. 6. 2009).

Sava Janjić: Albansko prisvajanje srpskog pravoslavnog nasleđa na Kosovu i Metohiji: http://www.kosovo.net/erpkim23oct03ser.html (Info-bilten Eparhije raško-prizrenske na KIM od 23. 10. 2003).

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-4dg

Categories: Аз и буки