Ирина Марковић

Успешан брак данас представља истинску реликвију, јер не само што је сам по себи престао да буде животни циљ и средство за постизање среће, већ је и као појам готово исмејан и бачен на гробље дотрајалих идеала. Од такозване сексуалне револуције и хипи покрета седамдесетих година до данас, неформалне људске заједнице стекле су атрибут апсолутне друштвено-психолошке пожељности у смислу остварења највишег степена људске слободе. Формалне везе као да су се одржале само ради тога да би особе које ступају у брак осигурале себи материјалну егзистенцију и након његовог престанка, док су таксе за црквена венчања, на пример у Шпанији, толико високе да је све мањи број оних који се одлучују да на овај начин озваниче своју љубав. С друге стране, долази до парадокса у коме хомосексуални парови почињу све више да теже ка формалном озваничењу својих веза, а сама природа таквог односа представља врхунац слободног избора мимо свих традиционалних друштвених норми.

Идеал слободе схваћен као неформалност људских односа и понашања, где је све препуштено исконским поривима људске природе, обновљен код неких просветитеља и у романтизму 18. века, а зачет код киника (циника) у Антици, оживљава кроз хипи покрет седамдесетих година прошлог века, подстакнут конкретним политичким збивањима, наиме отпором америчке нације према рату у Вијетнаму. Иако немоћан да изазове тако снажне политичке преокрете, као што је то учинило мирољубиво хришћанство, најавивши почетак краја античкој епохи и Римскоме царству, успео је темељно да преокрене погледе и праксу у погледу сексуалности и полних односа уопште – они су бесповратно постали јавно слободнији. Крајњи резултат тог судбинског преображаја у свести дела света под утицајем англо-америчке културе, представљају управо данас озакоњени хомосексуални бракови, као и педофилскa партија у Белгији.

Хришћанство и хипи покрет у почетку су проповедали живот у комунама где је све било заједничко, а начин на који се замишљала заједница између мушкарца и жене био је препуштен личној слободној, или божијој, али свакако не друштвеним конвенцијама наметнутој интерпретацији. Тако је било на самом почетку док се црква није институционализовала и дефинисала догму, у чему нема ничег лошег у начелу, али касније су у пракси ригидни ставови у погледу брака, а нарочито положаја жене у њему и ван њега, довели до тога да је појавом протестантизма у западној Европи почетком 16. века, за жену положај у друштву постао гори него у средњем веку, у коме су вештице биле спаљиване. У Италији је за време Ренесансе читава једна област, Норциа, била малтене туристичка атракција, јер је била на гласу по својим вештицама. На прагу Новог доба започиње лудило лова на вештице (а у ствари покољ жена и мачака, што ће поспешити ширење црне куге), о чему сведочи дело двојице папских инквизитора под називом

Malleus maleficarum (Маљ вештица), у коме се на „научној“ основи обрађују питања као што су:

Постоји ли црна магија; Могу ли инкубуси (мушки сексуални демони) и скубуси (женски) с људима рађати децу; Може ли црна магија спречити брачни акт; Да ли вештице могу поступати с мушким полним органом као да је одвојен од тела; Како вештице проузрокују побачаје, лишавају краве млека, изазивају олују, тучу и још којешта?

Биле су сумњиве све оне жене које су се по нечему нарочито истицале, било лепотом, или ружноћом, неком нарочитом способношћу, или вештином. А, постојао је и сигуран, опет „научни“, метод како открити вештицу: завезану осумњичену жену полегали су у воду и ако би потонула била је невина, а ако не би, то је био сигуран доказ да је у питању вештица. Лов на вештице постао је права пошаст која је харала међу свим друштвеним слојевима и захватила готово целу западну Европу. Колективна фрустрација и психоза која је завладала, била је последица изопаченог става цркве у погледу сексуалности – дешавало се чак да су те несретне жене саме веровале у сопствену кривицу!

Следећи цитат из горе поменутог дела пружиће јасну слику о размерама фобије која је у то време владала према жени као таквој:

„Шта је друго жена него раздор пријатељства, казна којој не можемо измаћи, нужна несрећа, природна напаст, пожељно зло, домаћа опасност, дражесни штеточина, светска пошаст премазана лепом бојом?“

Снажно потискивана сексуалност најпре је довела до помора жена, а потом посредно до реакције у виду смелих погледа на свет у теорији и буржоаских револуција у пракси. Тотална распојасаност завладаће у доба рококоа када се на светској позорници појављује Ђакомо Казанова, сушто оличење декадентне предреволуционарне Европе, али и један од најобразованијих људи епохе. То је било време када је разврат заиста кулминирао; на пример, у Италији девојке су захтевале да се у брачни уговор углави одредба о службеном љубавнику, такозваном Cicisbeo-у, а њихов заручник би опет у неком другом уговору и сам фигурирао као такав. Унутар дворова и племићких палата широм Европе одигравале су се и данас незамисливе баханалије у којима је владала равноправност полова, а ван тих тајних одаја политичка и људска права жена скоро да и нису постојала. Конкубине су још од доба античке Грчке биле приватно прихваћене и цењене као образоване и изванредне, не само, љубавнице, него и личности, али јавно презрене и свакако непожељне за брак и пород. „Ми смо прве у сујети људи, а последње у њиховом поштовању“, каже несрећна конкубина Маргерита у роману Александра Диме млађег „Дама с камелијама“. Деца из њихових веза углавном су лоше завршавала, јер су била непризната и без пожељног друштвеног статуса, док су обичне жене, мајке и супруге, тавориле у мраку свог незнања, приковане за кућу и децу, у потпуности зависне од својих мужева.

Друга половина осамнаестог и деветнаести век протећи ће у знаку Бонапарти, научно-индустријске револуције, устанка радника и појаве међународног покрета сифражеткиња, који ће се борити за право жена да гласају (до Првог светског рата изборно право имале су само жене у Финској и Аустрији). После рата распадају се четири велика царства: немачко, турско, руско и аустро-угарско, а сулудим Трећим рајхом Немачка ископава себи, као и читавој Европи, јаму дубље него што се ико могао надати.

Све у свему, светски поредак се бесповратно променио – појављује се прекоокеанска сила која започиње своју, до данашњих дана актуелну, политику колонијалне демократије, на чијој се мети нашао и Вијетнам. Реакција је уследила кроз покрет који се залагао за мир и слободну љубав, а споредни ефекат свега тога био је тај да је брачна заједница почела снажно губити свој душевни и друштвени смисао.

Тако смо коначно стигли до прихватљивог контекста у коме се може разматрати брак и његово место у животу данашњице. Статистике на свим меридијанима показују да бракови имају тенденцију нестајања – више има развода него склопљених бракова, а разводи у великом проценту наступају већ после неколико година од његовог склапања.

То што човечанство искушава неформално полно удруживање управо га подсећа на разлог због чега се јавила потреба за увођењем формалних односа, како у љубав тако и у државу. У погледу друштва као целине све што има формални карактер увек је пожељно, јер ред и закони су средства којима се оно држи под контролом, па отуд и потреба за друштвеним уговором.

„Наћи облик удруживања који би бранио и штитио свом заједничком снагом личност и добра сваког члана друштва, и кроз који би свако, удружен са свима, ипак слушао само себе, и тако остао исто толико слободан као пре“, каже Жан-Жак Русо, истичући да је предуслов да уговор заживи то да се сваки члан друштва потпуно одрекне свих својих права у корист целе заједнице. Чини се да исто важи и за брачну заједницу – треба се на неки начин одрећи себе у корист другог, наиме заједнице, а при том сачувати своју слободу не нарушавајући туђу. То се изгледа може учинити само тако што се тај други доживљава као део себе, баш како би добар грађанин требало да се односи према својој држави и друштву, али и они према грађанину, значи, ти закони и правила морали би бити правични према појединцу.

Међутим, из овога се и даље не види зашто је брак потребан и који је његов смисао? Да ли је уопште оправдана ова аналогија између брака и друштва тј. државе? У сваком случају, није ни неоправдана, јер како смо видели и једно и друго имају формални карактер, бар на први поглед. Уз то, налазе се у узајамно условљеном односу: да није држава, не би било ни бракова, бракови су један од основних чинилаца стабилности друштва – што је више стабилних породица, то стабилнија држава и лакша за управљање. У том смислу брак је свакако пожељан, а да ли је онда истовремено и нужан за постизање личне среће? Ванбрачне заједнице могу трајати подједнако дуго и бити пример склада, док брак веома често представља маскирано ропство.

С друге стране, у прилог браку стоји следећи закључак: када је заједница неформалана у погледу званичних правила удруживања и суживота, онда се стварају приватни закони и правила која у многоме личе на та формална, с том разликом што су формална установљена на основу вишевековних искустава и интереса, а ова приватна на основу тренутка, па самим тим нису поуздана, јер се сваки час могу променити. Неоспорно је да у психологији људске врсте лежи тежња за сигурношћу – чак и онда када се препушта највећим авантурама, човек се ирационално узда у сигурност свог подухвата. Брак и држава су му једноставно потребни ради самоодржања. Појединац, на првом месту, ради себе самог, мора направити простора за другог, како у свом срцу, тако и у свом дворишту. То је једини начин да људска врста опстане, а брак је напросто вековима опробан и друштвено прихватљив облик заједнице између мушкарца и жене.

Тек онда када му се прида дубок смисао, наиме, када је доживљен као ритуално спајање две засебне особе у једну мистичку целину, то јест, када две целине чине једну, а свака ипак остаје за себе и у себи, тада човек може осетити истински лични бољитак. Стога је довољан макар и један пример остварене љубави у браку да нам пружи довољан разлог да верујемо да је идеал успешног брака могућ и у стварном животу.

Дакле, ако бисмо се сложили да је за већину људи смисао целокупног живота у трагању за срећом, онда би једини исправан смисао брака био њено постизање кроз љубав. Да ли је, при том, сам ритуал склапања брака (оно формално и наметнуто, што многе иритира) баш неопходан за досезање тог врхунског идеала, остаје вечно питање…

Кратка веза до ове странице: http://wp.me/p3RqN8-3UE

Categories: Разномислије