Ма колико још било до коначне победе, већ су учинили нешто огромно: у пониженом и уморном друштву пробудили су наду
Студенти победише.
Упркос застрашивањима, медијској машинерији, криминалцима и безбедњацима. Насупрот читавом мобилисаном државном апарату.
Без моћних покровитеља, без великих имена, без позивања на подршку страних силa. Без благослова клира који су другима ордење делили. Ослањали су се једни на друге и на људе који су у њима препознали наду.
Организовано, истрајно и храбро. Мирно, на изборима, избегавајући сукобе у које су их гурали. Показали су шта значи када народ схвати да суверенитет припада само њему.
Десимир Ћировић: Студенти су избор зато што иза њих постоји вероватноћа да може бити боље
Ма колико још било до коначне победе, већ су учинили нешто огромно: у пониженом и уморном друштву пробудили су наду. Док нас са свих страна убеђују да ништа не можемо, они су нашли снаге да покушају. И да нас окупе.
На понос свакоме ко је учествовао. Хвала свима који су повезивали људе, носили терет организације, а нарочито онима који су остајали безимени.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Десимира Ћировића)
Categories: Гостинска соба
Тако је брате Десимире.
Док чекамо нашу националну интелигенцију да нешто удружено предузму, они нас убијају у појам њихим „нарцизмом малих разлика“. Док село гори наше патриотске бабе се чешљају а ми са тугом посматрамо њихов вашар таштине. Преостајало нам је само да се у безизлазу тешимо да иако „нам спаса нема – пропасти нећемо“, или да „није све пропало кад све пропало је“, или неком трећом утешном досетком. Да ли је оваква национална елита, и овакав патријарх, и оваква издајника власт нека казна Божија или последица неког проклетства које на себе навукосмо ми и наши преци – не знам (а волео бих знати).
У међувремену, ниодкуда, појавише се студенти и мало неке наде дадоше да би могло нешто бар мало боље бити. Ако победе, видећемо је ли вредело, или је и ово само једна у низу од изневерених нада.
Истинску утеху и наду мени даје само једна чињеница: преко три деценије редовно посећујем Божије храмове и присуствујем светим литургијама, и тврдим да никада од Другог светског рата на овамо није било више народа у црквама него током последњег Часног поста. И никада се није више људи исповедило и причестило него сада. Не знам како је по том питању било у Србији пре комуниста, али ако се овај тренд настави и још више Срба се врати Богу и себи – то може само на добро изаћи.