Наш немар према Светој деци мученицима, као и лажни опрост који дајемо онима који се нису покајали, живи у нама и као ватра потпирује џелате на још већу мржњу и злочине
Фото: Стање ствари
Памјат
Константин Антошин упознао ме је са својим и предлогом Божа Грбића да наша Света и Саборна Српска Православна Црква подигне спомен храм посвећен српској деци умореној у Другом светском рату. Предлог су образложили на јасан и разуман начин.
Након изношења основног мотива („Ако желиш да уништиш један народ, најпре му убиј децу“) предлагачи наводе сурове податке: пописом жртава рата који је 1964. године спровео Савезни завод за статистику на територији читаве Југославије, чији обухват није био потпун (дакле, у својој свеобухватности, довршености и коначности остао доступан само Господу – Оном Који Јесте), у Другом светском рату обухваћено је 57606 уморене српске деце именом и презименом. Предлагачи су посебно нагласили да је за дете сматрано само оно лице које је у тренутку уморства имало четрнаест или мање година. Божо и Константин нас упозоравају да је од овог броја у НДХрватској уморено 54009 деце, и то на 4211 стратишта. Православни храмови били су стратишта за 345 пописане српске деце.
Предлагачи изградње овог спомен храма такође нас подсећају на Витлејемске младенце, 14 000 на броју, чији помен Црква слави 11. јануара/29. децембра, а који символично и стварно чине пређеосвећену жртву, принос вечерњи за дарове којима ће нас страдална србска деца приближити Новој Пасхи, Њеној радости и Спасењу. Ти дарови су заупокојени Небески Знамен, именом и презименом осведочен спомен 11309 србске деце уморене у узрасту млађем од две године.
Колика је стварна снага неопојане, именом непоменуте и у заборав пале Свете деце мученика откривају нам предлагачи подизања спомен храма када кажу да ако би желели да проведу макар један дан са сваким умореним дететом, да би морали да живе са њима пуних 147 година и 354 дана, а да би свештеник на служби само поменуо свако од 54009 имена православних мученика, само би тај део службе без прекида трајао више од 15 сати; док би читање акатиста посвећеног Светој Деци мученицима, ако би га истовремено служило девет свештеника, Радуј сја би за свако дете морало да буде изговарано непрекидно два сата.
Предлагачи нам веле да би за обележавање стратишта, и то само оних познатих, било потребно 4211 спомен плоча или крстова и тврде да многа од ових стратишта нису, нити ће за овог века, бити доступна. А свако од њих мора наћи своје место у срцу православних, јер ако би била избрисана из сећања, ишчезла би и из домостроја спасења и њиховог баш као и нашег – јер нема личног спасења без оног саборног: са свима светима. Заборав деце мученика значио би да је смрт постала једина истина о животу садашњих, прошлих и свих будућих генерација Срба, која би тиме од поколења постала покољења – колена спремна да поново доживе покољ.
Константин и Божо нам указују на диптих светих Српске Православне Цркве који је одредио да се 13. јули/30. јуни молитвено слави у памјат Свете деце мученика јастребарских и сисачких, жртве геноцида над србским родом у НДХ. Због свега тога Константин Антошин и Божо Грбић упућују јавни позив свом клиру црквеном и свима нама православним, члановима Српске Православне Цркве, да на сваки добротољубиви начин учествују у изградњи спомен цркве посвећене Светој деци мученицима.
Расуђивање
Бог прашта онима који су се покајали. Човек може постати сведок јавног чина нечијег покајања. Да ли се грешник заиста покајао – то може знати и о томе судити само Господ Исус Христос. Након исповести и свете тајне покајања, кад свештеник очита молитву разрешења, покајани грешник може да добије опрост, али је и тада свештеник само сведок тог покајања, а уз очитану молитву покајнику опрост даје сам Господ, наравно уколико се грешник заиста покајао.
Човек може опростити само онима који су се огрешили о њега лично, о њега грешног, свегрешног и прегрешног, и то само за дела учињена њему лично. Онима који су се огрешили о веру хришћанску и Господа Исуса Христа мирјанин нити сме, нити може опростити. Ако би неки хришћанин помислио да је у његовој моћи да било ком човеку опрости хулу на веру хришћанску или, не дај Боже, на Господа Исуса Христа, починио би грех охолости – да је баш њему могуће да има сазнања о туђем кајању и преумљењу, али би тиме учинио и грех гордости – да је баш он властан да пружи опрост за тако нешто.
Једино што је човеку доступно и могуће је да буде сведок или јавног покајања или непокајивости оних који су се огрешили о веру хришћанску и Господа Исуса Христа.
Беседа
Страва почињеног злочина представља душевни и духовни изазов за сваког човека. Душа увек реагује на неки начин – осудом злочина, уколико постоји способност да се зло сагледа и доживи, или равнодушношћу према злочину, уколико зло својом дубином паралише осећања, или саглашавањем са злочином, уколико зло превлада човекову могућност доживљаја зла и тиме његовог довођења у свест.
Избегавање суочавања са стравом почињеног злочина најпре се показује као неспособност човека за сагледавање истине, јер бол коју ова истина доноси надјачава оне психичке моћи човека које су зависне од његовог духовног узраста. Након тога одсуство суочавања са злочином постаје мисаона препрека човеку за обраћање Богу.
Света деца мученици су наши заступници пред Богом, тако да ми треба да се њима молимо за њихову помоћ да они, молитвено с нама, уклоне препреке које је злочин поставио између нас и поднебеских сила у току нашег молитвеног обраћања Богу.
Игнорисање злочина над Светом децом мученицима није израз хришћанске вере наше него настаје из потискивања свести о злу у дубље слојеве психичког живота и представља знак слабости да се молитвом супротставимо злу. Речи праштања за ове злочине не долазе из хришћанске вере, него из људске слабости која жели да помири добро са злим, правду с неправдом, врлину са грехом, истину с лажи, да би задобила лажни мир савести – састављен од компромиса и калкулација. То је знак одсуства суочавања с истином о греху који је почињен Деци мученицима као мартирима – истинским сведоцима хришћанског страдања.
Наш немар према Светој деци мученицима, као и лажни опрост који дајемо онима који се нису покајали – та лаж о опросту – живи у нама и као ватра потпирује џелате на још већу мржњу и злочине и тиме чини њихово евентуално покајање још даљим и нестварнијим. На тај начин, наше прећуткивање, наше уљуљкивање у лажни мир савести на још већи и дубљи начин разјарује будуће џелате православне деце.
Categories: Гостинска соба
Једно мало мишљење као прилог, храм би требао да се налази на Лиду/ великом ратном острву. Много је наших мученика доплитало Савом. Католичке секташке звери су многе и адресирале „За Београд“. А сам објекат би требао да буде од што тамнијег камена, ако је то у складу са канонима цркве.
Идеја је одлична, само се бојим да то нема ко учинити. Што рече Поповић Поп, бивши инспектор са крвне деликте: Београд је центар усташке и србомрзачке идеологије, није Загреб, није Сарајево ни Приштина, већ Београд. Ко жели да чује може наћи на Јутјубу.
То треба да благослове они који су пребројали да је укупно србских жртава од усташког србосјека, самокреса и бомбе, и туцаног стакла из самостанских кухиња милосрдних сестара, било мање од сто тисућа? Можда, кад они сиђу у ад.
До тад, можемо и морамо се утешити сазнањем да је голема србска већина у оних 144 тисуће Беспрекорних што стоје са Јагњетом на Небеском Сијону и певају песму нову пред Престолом Божјим (из главе 14. Откривења).
Драгачевац, тужно али у великој мери истинито. У Београд су се 1945 слиле колоне усташа преобучених у партизане, многи чак директно са источног фронта. Њихова деца и унуци су сад на сцени, а какви могу бити они који су одрасли на крилима дедова који су од 1945 стрељали 200 000 Срба?
Зар се мора чекати да то неко одобри? Реците који је датум, уписаћемо га у календар и тај дан запалити славску свећу код куће или у цркви. Реците шта да отпевамо, прочитамо, и како да ово уредимо у домаћој радиности.
Не разумем како то: да би ово било по канонима и богоугодно, прво треба да измолимо или натерамо, наведемо, неког ко се сам није сетио да то учини – да нам за то да дозволу.
Зидање цркве? Може.
На брегу или планини. Згодна за ходочашће. Невелика. Од камена. Са пропратним конацима од чардака, стотинак метара ниже. Да би црквица имала свој мир. Код конака излетиште за породице.
Поверићемо је удружењу Срби за Србе. Зидаће се етапно. О нашем руху и круху. „Ко је мислио да нема ништа пара – даће 100 евра“. Јакако.
За настрадалу српску децу. Никада честито поменуту и оплакану. Хвала државо и реал политико. Хвала књижевници, хвала фарисеји. Зваћемо вас да се сликате. Нема проблема, сам немојте рушити нешто. Знамо и верујемо вам, да вам није било могуће. „Нису била сретна времена, ништа лично“.
Има нешто пркосно и горко у томе. Све те наше непризнате муке, непризната бол. Зашто би чекали на катил ферман од паше из Стамбола, Брисела? Нека, ми ћемо то. Да држава одреши кесу – не сме. „Не дају они…“
Зидајмо. Пара ионако нема. Озидаћемо је малену, нежну као детињство, ванвременску и вечну као Дух. Немамо за злато али имамо укуса. Немамо подршку али имамо слогу.
Да се договоримо око места, то је прво, и откупимо плац. Хоћемо на планину или уз реку? Уз Дрину, уз Саву? Можда с погледом на места у којима су живели и страдали?
@ сви
Благословом којег српског епископа ће се служити у тој цркви, а да га Господ чује? Ко је од њих данас остао неоскрнављен?
Делим мишљење да би било племенито, хвале вредно и Богу мило, да се подигне мала црква, можда чак у оквиру неког манастира, посвећена Српској деци великомученицима. За ту прилику треба формирати Одбор и обезбедити како апсолутну јавност због прикупљања прилога и утрошка, тако и неизоставни Благослов Светог синода. Цркву би требало да осликају понајбољи уметници у складу са канонима наше Цркве. Место, једна од митрополија Републике Српске.
Мишљења сам да се не инсистира на броју деце по имену, јер Свете деце мученика је вишеструко више од наведених. Злочини нису подразумевали само бестијално убијање, или смрт свесно ствараним условима да епидемије учине своје, већ и масовна промена идентитета Српске деце (која је по дефиницији УН злочин геноцида), којој се губи сваки траг у подручјима под немачком влашћу, њиховом германизацијом и кроатизацијом, уз подразумевано преверавање, посебно римо-католизацијом.
Новац за реализацију био би обезбеђен искључиво прилозима грађана. У старту са црквеним властима треба рашчистити могућност манипулације од стране ревизиониста. Истицањем броја по имену ишло би се само на руку таквим појавама.
Треба имати у виду да је досадашње стање у погледу обележавања црквених датума посвећених великомученицима поражавајуће. Тај вид културе сећања није подржан ни од стране не малог броја свештенства, Црквених општина па следно томе и верника. За време обележавања тих датума највећи број цркви је готово празан.
Мислим да би далеко захтевније, али и потребније, било размишљати да се под окриљем неке новоосноване Српске фондације, формира Музеј жртава геноцида.
@ Милоје
„Само буди храбар и одлучан“
„Нисам ли ти рекао, само буди постојан и одлучан“… јел ти познато одакле ово?
Кажеш: „За ту прилику треба формирати Одбор и обезбедити како апсолутну јавност због прикупљања прилога и утрошка, тако и неизоставни Благослов Светог синода“
То ми се чини као пут самосаботаже. Одбор? Апсолутна јавност? Неизоставни благослов?
Види, знају наши и политичари и свештеници да је оваква грађевина одавно, одавно требала бити направљена. И 98% њих би благонаклоно гледала на њу. Али… „зар да кваримо односе? Европски пут? Некретнине у иностранству“?
А човеку раднику су ближи његових 1-2 деце и њихово школовање, које је уско повезано са запошљењем родитеља – него хиљаде уморене туђе деце. Не замерајмо им. Тако функционише човек. Та то му и јесте вековна беда. Што страх ставља испред разума. Зашто их чекати?
Кад виде да смо одлучили, придружиће се. Не треба тада бити ускогруд, пустити их да се учипе у пројекат. Мира ради. Добићемо сваки папир овим поводом. И сваки благослов, ал накнадно. Нису шодер и песак проблем, нит камион портланд цемента. Него дозволе.
Једноставно без журбе. За 10 година је готово. Скупљајмо паре. Дај – и алали, без да се бринеш хоће ли их ко протеаћити.
Ако не дамо – наш је грех
Ако украду – њихов је грех.
Није битно дал ће нас спречити. Него да ли ћемо почети.
Приредити ситуацију да ако смеју, упрљају руке неком забраном. Дај им шансу да одраде или да се испрече. Тешко оном отплатнику кредита, који намерава задржати посао, тиме што ће да спроведе забрану. Боље му је да окачи око врата воденички камен…
Зашто се плашимо бити заустављени?
@A head full of dreams
Подржавам Вашу идеју, да црква буде на Великом ратном острву… Надам се да ће бити направљен и мост до острва, ради пешачког приступа. Пошто се ради о заштићеном природном добру, црква би могла да буде од дрвета, црква брвнара, скромна али складна. Никакав сјај и раскош (златне, сребрне сасуде и слично). Једино би резбарска уметност, али и она сведена, била примерена.. Наравно, то би подразумевало и уређење целог острва, стазама и мостићима од дрвета и истовремено указивање на природна станишта врста .. .посао за удружене Цркву, природњаке и уметнике… А исто толико важно било би и одговарајуће представљање у сајбер простору, што сада више није тако велики задатак.. Посебно поштовање за г. Златића, који је увек на правом путу..