Б. Вонгар није хтео да буде Аустралијанац са социјалном картом и етничком пензијом. Сву суровост живота у Уједињеном Краљевству на петом континенту ставио је у своје књиге
Б. Вонгар (Сретен Божић, Банумбир Вонгар, 1932, Горња Трешњевица код Аранђеловца – 2026, Мелбурн, Аустралија). Фото: ФБ М. Лопушине
Умро је Србин абориџански зет, борац за људска права, писац, могући нобеловац и чувар стада динго паса. Слава му!
Владимир Коларић: На вест о смрти – Б. Вонгар/Сретен Божић (1932–2026)
Бо је био интелектуалац, говорио је и кад ћути. У Француској се дружио са Жан-Полом Сартром, Симон де Бовоар, Семјуелом Бекетом. Није заволео Париз, јер је био пун емиграната и комуниста. Емигрирао је далеко од Срба у Аустралију. Прихватио је Абориџане, приженио се, добио дете, добио име Гласник и почео да се бори за њих, да их Англосаксонци не униште алкохолом и затворима.
Абориџани су људи природе, слободњаци који причају са ветром, а певају са птицама. Белци су их хапсили и затварали, а они су умирали иза решетака, јер нису имали више оно што највише воле – слободу. О томе је наш Сретен Божић, Банумбир Вонгар почео 1960. године да пише. Осећао је на својој потамнелој кожи да Аустралијанци мисле да је домородац, коме треба дати лош виски и развеселити га.
Вонгар није хтео да буде Аустралијанац са социјалном картом и етничком пензијом. Писао је драме и романе, радио је као возач и као копач злата. Сву суровост живота у Уједињеном Краљевству на петом континенту ставио је у своје књиге. Када су почетком осамдесетих неки нови људи ушли у културу белаца, Бо је постао цењен, награђиван и поштован. И странци су га волели, па су га радо преводили и штампали.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Марка Лопушине)
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар