Шта је грех, ако не облик иконоборства? Јереси и расколи нису само питања догматско-канонских граница; она су цепање онтолошког и иконичног јединства у човеку

Протојереј-ставрофор Мирољуб Срб. Ружић (Фото: Лична архива)

Недеља Победе Православља, л. Г. 2026.

У овај светли и свештени дан, у Прву недељу Великог поста – коју Света Православна Црква прославља као Торжество Православља – стојимо пред тајном која је у исто време историјска и надвремена, видљива очима, а сагледива само чистим срцем. Данас се молитвено сећамо обнове светих икона, када је бура иконоборства коначно утихнула, а Истина, исповеђена на Седмом васељенском сабору, поново засијала у пуноћи свога сјаја у животу Цркве. Свештене иконе поново су уздигнуте и верни су радостотворно и смело узвикнули: „Ово је вера Апостола, ово је вера Отаца, ово је вера која је васељену утврдила!”

Но ако мислимо да се овај празник тиче само свештене уметности на дрвету и фрескама, старих богословских распри и прошлих сабора, онда још нисмо закорачили у светлост његове тајне, нити смо осетили како ова победа постаје жива сила која преображава наше мисли, речи и дела у самом ткиву православне свакодневице.

Јер Реч Божија пред нас поставља сам темељ ове тајне:

„Потом рече Бог: да створимо човека по образу Нашем (икони Нашој), као што смо Ми.” (Пост. 1, 26)

„И створи Бог човека по образу Своме (икони Својој), по лику Божијем (икони Божијој) створи га; мушко и женско створи их.”(Пост. 1, 27)

Пре сваког пада и пре сваке сенке смрти, човек је саздан као Икона – εἰκών – иконографски обликован предвечним саветом и љубављу Пресвете Тројице. Човек није само приведен у постојање; он је од самог почетка обележен печатом Божанског Лика и призван да га у себи пројављује.

Ипак, Оци са светом прецизношћу разликују Икону (лик) и Подобије. Како учи Свети Диадох Фотички у „Добротољубљу”:

„Сви људи су створени по Лику (Икони) Божијем; али бити у Његовом Подобију дарује се само онима који су кроз велику љубав своју слободу потчинили Богу.

Јер тек онда када себе принесемо и одрекнемо се самодовљности, почињемо да личимо на Онога Који нас је љубављу привео помирењу. Нико, пак, не стиже до те висине док не научи своју душу да се не расипа у варљивом сјају пролазнога света.”

Ево потпуног аскетског подвига у једној речи: слобода приведена у послушност кроз љубав. Икона (лик) је дата; подобије се стиче. Икона (лик) је онтолошка; подобије је подвижничко и ноетичко. Икона (лик) је дар; подобије је синергија.

Зато данас Црква стоји у светлој радости, славећи Победу Православља – обнову Светих Икона и оправдање Истините Вере. Овај празник није само историјско сећање; он је духовно откривење. Он објављује да Бог није напустио Своју Свету Икону у нама, да се Божанско Подобије – иако рањено, помрачено и закопано под теретом смртоносних страсти и грехова – може обновити, рестаурирати и преобразити.

Торжество Светих Икона знак је обнове Иконе Христове, Који је Икона Бога Невидљивога (Кол. 1, 15), ὅς ἐστιν εἰκὼν τοῦ Θεοῦ τοῦ ἀοράτου, у души. Спољашња победа Православља позив је на унутрашњу победу над грехом. Видљива лепота светих икона призива нас да повратимо невидљиву добротољубност и лепоту срца.

Како проповеда Јован Дамаскин: „Икона је пројава скривенога.“ Тако и овај празник открива скривену истину нашег бића: створени смо да будемо живе иконе Живога Бога.

Велики пост је свештено и благословено време у коме смо призвани да препознамо и делатно учествујемо у победи Божанске Иконе и Подобија у нама. Док постимо, молимо се, исповедамо се и дајемо милостињу, ми не испуњавамо само правила; ми обнављамо саму Икону Божију у својој души, глачамо драхму утиснуту царским печатом Божанске Благодати и допуштамо да светлост Божија засија кроз некада помрачено огледало нашег срца.

Велики пост је света радионица спасења, у којој се људска душа кроз покајање и подвиг изнова уобличава по Подобију Божијем; време у којем Победа Православља престаје да буде само историјско сећање и постаје дубоко лични догађај – јер је сваки од нас призван да извојује духовну победу над собом, над палим светом и над ђаволом као жива Икона Христова.

Велики Канон светог Андреја Критског наглашава најдубље вапаје душе:

„Упрљао сам ризу тела свога и оскврнио оно што је створено по Твоме Лику и Подобију, Спаситељу.”

„Бринуо сам се само о спољашњем украшавању, а занемарио сам унутрашњи храм саздан по Икони Божијој.”

„Закопао сам лепоту своје првобитне Иконе страстима својим, Спаситељу; но потражи ме… и нађи ме.”

Ово нису пуке песничке метафоре – ово је духовна аутобиографија сваког човека. Искрена исповест признаје да је Икона Божија у нама помрачена, али увек пребива и остаје, дуготрпељиво чекајући да кроз покајање и преумљење покајника, поново засија у својој пуној светлости.

Свети Оци уче да „Икона Божија” у нама означава нашу ноетичку душу, нашу слободу, нашу способност љубави, нашу моћ да познамо Бога кроз позив на заједницу и светост. „Подобије Божије” открива оно што постајемо кроз благодат – духовни степен у којем постајемо уподобљени Христу кроз врлину, покајање и подвижничку борбу.

Свети Григорије Ниски нам разоткрива да је душа као огледало: „Када је покривено прашином страсти, не може одражавати Божанску Светлост.” Свети Максим Исповедник објашњава да грех није само преступ закона, већ „изобличење Иконе, одвраћање душе од њене природне лепоте.”

Великопосне духовне дисциплине су, дакле, свештени алати којима уклањамо прашину са наше душе, исправљамо сва изобличења унутар нас и обнављамо Икону и Подобије у њиховој првобитној лепоти, отварајући пут да Божија светлост, непромењива и свемоћна, у потпуности засија кроз целокупност нашег бића.

Канон св. Андреја нас позива да завапимо:

„Ја сам, Спасе, царска драхма коју си некада изгубио; но упаливши светилник – Претечу Твога, Речи Божја, потражи и нађи Лик Твој.”

То је крик блудне душе, крик Адама изван Раја, крик сваког срца које је осетило горчину греха и чезне за сладошћу Бога. То је сама иконична победа на коју нас Пост позива: повраћај наше Божанске Иконе, васкрсење Подобија Божијег у нама, обнова способности душе да одражава Христа и Христоликост.

Кондак празника објављује: „Неописива Реч Очева описива постаде када се оваплоти од Тебе, Богородице; и када обнови оскврњену Икону у њено првобитно стање, испуни је Божанском лепотом.” То је тајна Оваплоћења: Христос постаје савршена Икона, како бисмо и ми, с Њим и у Њему, поново заблистали као иконе Божије.

Свети Атанасије Александријски каже: „Икона Очева долази да у човеку обнови ону светлост и лик који су од почетка били створени по образу Божијем.” Свети Григорије Палама учи да Христос, примивши нашу природу, „пресликава Икону наше душе бојама непролазне Божанске Благодати, оживљавајући је светлошћу Своје љубави.” Свети Иринеј Лионски сведочи: „Син Божији постаде оно што смо ми, да бисмо ми постали оно што је Он.”

Зато Свете Иконе нису само свештена уметност; оне су жива објава нашег спасоносног позива. Оне откривају да људско лице може носити Божанску светлост, да је наше тело храм Духа Светога, и да је човек призван на заједницу, преображење и обожење – θέωσις.

Блажена празника објављују: „Опет се изображава лик Владике, вером почаствовано и поклоњењем страхопоштовано; опет Црква стиче дерзновеније да приступи Богу и слави Спаситеља.” Та смелост – παρρησία – јесте поверење деце која су се вратила у дом Оца, поверење рођено торжеством обновљене Божанске Иконе у нама.

Ковчег нашег спасења свечано поје: „Црква Христова избављена је од тамне малодушности јереси: облачи се у ризу радости и одева се у светлост Божанске Благодати.” Та риза радости јесте одећа душе обновљене покајањем.

И Свети Апостол објављује:

„Зато, ако је ко у Христу, нова је твар; старо прође, гле, све ново постаде.” (2. Кор. 5, 17; уп. Ис. 43, 18–19; Откр. 21, 5)

„Нова твар”, дословно κτίσις значи „чин стварања”. Многе грчке именице женског рода на – σις изражавају делатност и носе динамички смисао, док именице на – μα, укључујући κτίσμα („створење” или „твар”), описују резултат или последицу дате радње.

Свети Јован Златоусти објашњава: „Ако је ко у Христу, нова је твар (καινὴ κτίσις). Јер треба да живимо Њему – то је живот врлине који доводи до ‘нове твари’, – нове личности, нове иконе…Старо прође; гле, све ново постаде!”

Према Светим Оцима, могуће је созерцатељно опазити стварност новог стварања која се рађа у нама. Благодаћу Божијом душе бивају обновљене, преображене и преустројене, тако да свака нит нашег бића постаје жива икона Божанског присуства и светлости Његове љубави. Њихова суштина остаје непромењена, али је њихова воља преобликована. Очи ума (νοῦς) у нашој души више не примају лажи, јер је Божанска Светлост растерала духовну таму која их је некада заслепљивала. Благодаћу Божијом сада виде наказност греха и блиставу лепоту врлине онаквима какве заиста јесу, обновљене по Икони (лику) и Подобију Божијем.

То није пука промена понашања или навике, већ дубоко духовно препорођење. Како Оци уче, очишћење ума омогућава души да јасно види стварност: зло у његовој наказности, врлину у њеној истинској светлости, и човека онаквог каквог га је Бог наменио – живог у Христу. У овој обнови душа учествује у Божанском Животу, просветљена благодаћу и ослобођена да љуби и исправно делује. Заиста, то је чудо нове твари коју Апостоли проповедају, а Свети Православни Оци потврђују.

Стога Победа Православља није само победа очувања ортодоксних догмата – то је победа обновљене људске личности. То је победа благодати над грехом, светлости над тамом, истине над лажју, лепоте над ругобном кварежи, победa Иконе и Подобија Божијег који торжествују у свакоме од нас.

Тропар објављује:

„Пречистој Икони Твојој клањамо се, Благи, иштући опроштај сагрешења наших.” Поклонити се Икони Христовој значи исповедити: „Господе, обнови у мени лепоту коју сам изгубио, Икону и Подобије које пост настоји да поврати.”

Свети Оци уче да је истинска Икона Божија – очишћено људско срце. Свети Макарије Египатски вели: „Срце је мали сасуд, али у њему су и змајеви и лавови, и тамо је и Бог.” Пост је време у којем изгонимо звери и дочекујемо Цара над царевима и Господа над господарима, Христа Исуса, нашег Творца, Искупитеља, Бога и Спаситеља!

Света Црква, доксолошки, данас полаже на наше усне прозбе и молитве, претварајући их у заједничко молитвословље пред Престолом Божијим – вапаје које смо чули у „Молебану за обраћење оних који су отпали у заблуду”, које се пева у Недељу Православља, и које верно служимо сваке године овде, у нашој парохији: „Да умири раздоре њене и силом Светога Духа приведе познању истине све који су од ње отпали… Да просветли светлошћу Свога Божанског надума мисли помрачене неверјем… Да обрати све који су отпали од Свете Цркве Твоје…Не гневи се до краја, Господе!”

Ове речи произносе се као позив на преобраћење јеретика и расколника, за оне који су видљиво одвојени од Спасоносног Тела – Једне, Свете, Апостолске, Нераздељиве Православне Цркве – Ковчега нашег спасења. Али оне се изговарају и за нас! Јер ко од нас није, у тајној одаји свога срца, одступио од Истине? Ко у свом најинтимнијем бићу није падао у грешне помисли, ко није говорио огорчене речи, ко није судио гордо или је крио страсти у тами свог срца?

Шта је грех, ако не облик иконоборства?

Када су древни иконоборци порицали да материја може носити благодат Божију, ломили су даске и малтер. Али када ми, својим животом, поричемо да наша тела, наше мисли и наши односи могу носити благодат Светога Духа, чинимо нешто још страшније: унакажујемо Икону Христову у нама, заклањамо њен светли одраз и обмотавамо у таму бесловесности светлост Божију у дубинама душе.

Прозба каже: „Да просветли светлошћу Свога Божанског надума помрачене мисли неверјем.” Созерцавајмо: неверје није само лажна догма. То је свака малодушна и безБожна помисао која противречи вери и нади у Бога. Свако охолошћу узнемирено размишљање, свака огорчена успомена, свако гордо самооправдање – све су то јереси срца. Оне објављују: „Ми знамo боље од Бога. Наш суд је истинитији од Његовог Јеванђеља.”

У нама се јавља унутрашњи раскол, расцеп душе; у нама се пројављује безбожни лик шизофреног Раскољникова, који мрачи светлост Иконе Христове, који разара мир наше душе, који помрачује просветљење унутрашњег бића, који прети да преобликује оно што је створено по Образу Божијем и облагодаћено печатом дара Духа Светога.

Јереси и расколи нису само питања догматско-канонских граница; она су цепање онтолошког и иконичног јединства у човеку. Када ум, разум и срце иду различитим путевима; када Христа исповедамо устима, а страстима служимо; када стојимо у храму, а изнутра се причешћујемо гневом или похотом – тада се духовна личност шизофрено распада. Икона (Лик) Божији у нама постаје помрачена, не уништена, већ изобличена. Постајемо самовољни, самољубиви, окамењеног срца и склони самообманама, несрећни, обездуховљени Раскољникови који бесмислено тумарају по залеђеним сибирским беспућима хибернисаног ока душе.

Служба вапије:

„Умножавањем безакоња неки јересима, други расколом, супротстављајући се истини Јеванђеља Твога, отпадају од наследства Твога, одбацују благодат Твоју и подвргавају се суду пресвете Речи Твоје.”

Зар то не чинимо кад год се својим животом противимо Јеванђељу? Јеванђеље заповеда опраштање; ми се држимо огорчености и злопамћења. Заповеда чистоту; ми се предајемо нечистим маштањима и делима. Заповеда смирење; ми се хранимо самољубљем. У тим тренуцима подељени смо у себи – постајемо духовно дезинтегрисани шизофреници и узрочници онтолошког самопобачаја. Око душе, (нус), створено да созерцава Бога, сурвава се надоле да служи менталним сликама сопствене опрелешћености. Постајемо и икона и иконоборац – створени да се уподобљујемо Христу, ми ипак рушимо и ружимо Његову Икону и Подобије у себи.

Који лек може исцелити расцеп душе, који може обновити светло-светост Иконе Христове у нама, који може поново ујединити наш ум, срце и вољу са Богом?

„Обрати све који су отпали од Свете Цркве Твоје, молимо Те, милостиви Господе, услиши и помилуј!”

То обраћење није само еклесиолошко, географско или институционално. Оно је егзистенцијално! То је повратак лутајућег ума (од πλάνη, прелест, лутајућа планета) у срце. То је помирење мисли, речи и дела са светим догматима и канонима које исповедамо. То је исцељење унутрашњег раскола кроз покајање. То је оцелебљеност ока душе – нуса.

Покајање је обнова Христове Иконе у нама.

Кад год би древна икона била осенчана димом или оперважена немаром, побожни иконообновитељ није палимпсестно исписивао нови образ; већ је пажљиво уклањао чађ или наталожену прашину, разоткривајући освештана изображења и ликове. Тако и у исповести и духовном руковођењу свештеник или духовни отац нам не дарује светост; он нас кротко и Богобојажљиво води ка светости, ка Ономе Који једини Јесте Свет и извор Светости – Христу у Светој Тројици, истинском Обновитељу пале творевине, који уклања наслаге овосветовне прљавштине – самообману, непочинства, плотска мудровања, логику овог палог света – и Светли и Просветљујући Лик Христов поново почиње да сија у души.

Тако је Победа Православља не само победа исправног веровања – већ победа исправног живота, исправног богослужења, исправног покајања, исправне љубави и, изнад свега, победа Божанске Иконе и Подобија у сваком крштеном православном човеку.

Док данас стојимо у молитви окружени светим иконама, сетимо се да је свако од нас позван да постане жива Икона Христова. Свети Симеон Нови Богослов подсећа нас да је хришћанин онај који „носи Христа у очима, у рукама, у срцу, у самом телу.”

То је истинска обнова иконичности: постати лучоносан и светозаран за Бога, зрачити Његовом светлошћу, одражавати Његову љубав, оваплоћивати Његово милосрђе, пројављивати Његову лепоту, Његово добротољубије. Велики пост је свештено време када у нама потпуно оживљавају Божија Света Икона и Подобије; време када победа Христове Иконе сија у нашој души,
време када се та победа одражава у сваком истинском православном вернику, време када светлост Христова просветљује наш ум, осветљава наше срце, време када се преображава свака нит наше воље и испуњава сваки угао наше душе нествореном иконичном светлошћу и миром Божијим.

Зато узвикнимо са Светим Андрејем: „Потражи ме, Спаситељу, и нађи опет Своју Икону!”

И одговоримо на позив речима Кондака празника: „А ми, исповедајући своје спасење, исписујемо га делом и речју!”

Нека нам овај Велики пост буде на веродостојно обновљење Божанске Иконе – на очишћење срца, излечење ока душе (нуса), распламсавање светлости непоколебиве вере, на проналажење Царске драхме и победе Благодати Христове у нама, да Икона и Подобије Божије торжествено и свагда (за)сијају у нашим животима.

То је Богу угодна победа Православља у нашим животима – сачувати, кроз подвижничке напоре и врлински духовни живот, Подобије Божије; обнављајући пуни спасоносни сјај Свете Иконе Тросунчаног Бога, по којој смо створени, и светлост која просијава кроз наше мисли, срца и сва унутрашња скровишта душе.

Као грађани Будућег Века, преобразимо своје животе и у свакој речи и делу имајмо на уму достојанство Онога Који пребива у нама и по Чијој смо Икони и Подобију створени, да бисмо на православан начин, достојно и победоносно, данас могли да објавимо и узвикнемо:

„Пречистој Икони Твојој клањамо се, Благи, иштући опроштај сагрешења наших, Христе Боже; јер си благоволео да се у телу добровољно уздигнеш на Крст, да избавиш од ропства непријатељу оне које си саздао. Стога Ти благодарно кличемо: испунио си све радошћу, Спаситељу наш, Који си дошао да спасеш свет!”

Нека Он умири све раздоре у Својој Светој Цркви, и све унутрашње јереси, расколе и раздоре наших душа. Нека просветли мисли помрачене неверјем и себељубљем, нека сабере расејане, исцели подељене, и учини из свакога од нас живу Икону, обновљену благодаћу, која блиста покајањем, стоји непоколебиво у Православној Вери и одражава сјај спасоносне Светлости Христове.

Њему нека је слава, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова.

Амин!

 о. Мирољуб Срб. Ружић

Categories: Гостинска соба

Tags: Недеља победе православља, Протојереј-ставрофор Мирољуб Срб. Ружић, Свето писмо