Ову групу чине људи од ауторитета а активност која их у основи карактерише је амортизовање Вучићеве издаје Косова и Метохије, али и других нападнутих српских националних интереса

Дејан Баљошевић (Фото: Печат)
У Србији, свагда подељеној по више основа и на више завађених интересних група а сада на „Ћације” и „Блокадере”, нико не примећује да се издваја још једна – трећа а можда и најважнија група, чији се припадници по аналогији надевања назива горе поменутих двеју група, могу шаљиво назвати „Амортизерима” по активности која их у основи карактерише, а то је амортизовање Вучићеве издаје Косова и Метохије, али и других нападнутих српских националних интереса.
Ову групу чине људи од ауторитета који се налазе на многим важним државним функцијама као и јавне личности на високим друштвеним положајима. Они и те како јасно виде како ствари у држави стоје али располућени између очигледне истине, кодекса части и личних интереса и каријера које не желе да угрозе, свој стечени комфор штите давањем неутралних изјава којим додатно смућују подељени српски народ и сами се помало плашећи могућих промена. С временом услед своје неутралности постају млаки а Господ је рекао: „Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. (Откр. 3, 15 – 16)”. За њих се, за разлику од „Ћација”, не може казати да су необавештени и заведени будући да су интелектуалци који су савршено добро информисани, па се као такви не могу правдати да свој став граде искључиво према својим личним убеђењима, попут наивних телевизијских бака из удаљених беспутних српских села, те је њихова одговорност за садашње неподношљиво стање у друштву већа а самим тим и већи грех према своме роду.

Изглед текста у штампаном издању листа Данас
Ти савремени Фарисеји знају да у присуству „Ћација” благо бираним речима говоре о нашем председнику оправдавајући многе његове поступке а у присуству „Блокадера” да га оштро критикују, обезбеђујући при том алиби код обе стране да би, у случају да председник Вучић остане на власти, могли помирљиво да кажу како, на жалост, тренутно немамо бољег, а у случају да изгуби власт, да победнички ликују како су знали да ће се то десити и да су они одувек били за његову смену, престројавајући се лагано на другу страну.
Председник је свестан да су му за опстанак на власти ови „Амортизери” можда важнији и од самих „Ћација” па их зато, кад примети да су неки од њих зарибали подмаже повећањем плата или вишим положајем, па они поново постају гипки и настављају да врше своју функцију.
Не могу а да овде не цитирам оца Антонија (Давидовића) који је нашег председника назвао „НАТО проститутком”. Е сад, проблем је у томе што је та „НАТО проститутка” мајка која има децу коју чини српски народ. Та деца су подељена на ону децу која се не стиде своје мајке и која само траже да им мајка редовно обезбеђује плате и пензије не марећи много чиме им се мајка бави и на који начин долази до новца и на децу која моле мајку да престане да их брука по свету уверавајући је да ће пристати на скромнији живот само да би повратили своје породично достојанство.
Председник преко честих наручених анкета одлично чује ове поруке „своје деце” и зато путем својих свакодневних обраћања јавности анимира поменуте „Амортизере” мамећи их разним привилегијама како би их навео да за његов рачун, преко простора обезбеђеног им у режимским медијима, „посредују” међу завађеном браћом убеђујући српску јавност да су побуњена деца (студенти – Блокадери) непријатељи Србије а да су ова друга – „добра деца” (Ћаци), која му пружају безрезервну подршку, патриоте који бране Србију и да на њима почива будућност наше државе.
Према томе, сва је прилика да ће исход борбе између „Ћација” и „Блокадера” одлучити трећа страна – „Амортизери”.
Ораховац, фебруар 2026.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Данас, 6. 2. 2026)
Categories: Гостинска соба
Одлично запажање, можда „амортизери“ чине и најбројнију популацију. Са друге стране, на један депримирајући начин то говори о извесном етосу нашег народа, у многоме другачијем од оног који се испољавао кроз историју.
Србски.
Амортизери.
Сваки Србин и Србкиња има ДВА амортизера.
Од рођења.
Уграђена.
Један је спирални.
Други је хидраулички.
ОБА раде САВРШЕНО сваког дана од јутра па до сутра изјутра.
У употреби су још од Светог Саве.
Тада се нису звали ТАКО.
Већ НЕКАКО само АКО ал’ нимало ЛАХКО.
Ал’ су радили ИСТИ пос’о ТАКО само не ко и ови НОВИ ТАКО ЛАХКО.
Да је ЛАХКО бити Србски „АМОР-ТИЗЕР“ био би то СВАКО ЛАХКО.
БИТИ „АМЕР-ТИЗЕР“ је ЛАХКО.
Већ је то готово постао СВАТКО.
ТКО воли ЛАХКО.
САМО ТАКО.
Принцип рада је веома једноставан ЛАХКО.
САВИЈ се када те ПРИТИСНУ.
СПИРАЛНО. СВАКИ ПУТ ТАКО.
ЗБИЈ се када те ПРИТИСНУ.
ХИДРАУЛИЧНО. СВАКИ ПУТ ТАКО.
Или када те ТИЗЕРОМ прикључе СВАКИ ПУТ САМО ТАКО.
АМОР тада СТАЈЕ или ПАДА ЛАХКО.
САМО ТАКО.
И спирално и хидраулички.
Минимално. САМО ТАКО.
Ал’ Србски АМОРТИЗЕРИ су издржали СВЕКОЛИКЕ И СВАКОЛИКЕ ТЕРЕТЕ од Светог Саве не баш ЛАХКО али ипак САМО ТАКО.
Издржаће Србски АМОРТИЗЕРИ и ове НОВОЛИКЕ И НЕВОЛИКЕ ТЕРЕТЕ не баш ЛАХКО али ипак као и ПРЕ САМО ТАКО.
Тајна Србских спиралних и хидрауличких
АМОРТИЗЕРА у НОШЕЊУ И ПРЕНОШЕЊУ СВИХ ВРСТА ТЕРЕТА је у више вековном :
Одржавању.
Подмазивањем.
Србским.
Природним.
Родољубним.
Стрпљењем.
И.
ТРПЉЕЊЕМ.
АМОРТИЗУЈУЋЕМ.
АМОРОМ.
НЕ.
ТИЗЕРОМ.
Управо прочитах овај интересантан текст, само бих додао, „Амортизери” заслужују јасније име.
Модел Јудиног Јарца, или како поверење постаје оружје
Кланице су некада користишћене за страшујућу стратегију за повећање учинка масовног уништења. Такозвани „Јуда Јарац“, посебно увежбана животиња, био је утрениран да мирно и без страха иде по свим погонима кланице. Уплашене овце или говеда, оснажене самоувереним јарцем, пратиле су га без трунка сумње. Јарац би обишао кланицу и нетакнут изашао са друге стране. Међутим, цело стадо које га је следило је страдало.
Јарац је поштеђен. Преживео је. И након сваког успешног задатка, када је уводио следеће стадо у сигурну смрт, следила му је награда. Може изгледати веома чудно, једина награда коју је јарац добијао за овај подли злочин, била је цигарета. Јер временом, јарац је постао зависник од пушења и био приморан да и даље поновља своју превару.
Он то није чинио из окрутности већ из навике, стечене зависности од награде која му је следила.
Ова прича није само бесмислена индустријска анегдота. То је психолошки образац. Модел Јудиног јарца је шема системске контроле уз помоћ поузданих појединаца. Он нам открива стравичан механизам који се и данас наставља да упражњава на глобалној разини. Овај модел је присутан у политици, религији, медијима, здравству, култури, образовању, као и у многим друштвеним покретима. Временом, облик се мењао али суштина је остала иста.
Генијалност јарца Јуде лежи у његовој способности да потисне отпор у настанку.
Овца прати другу овцу. Али када се појави страх, када се појави неодлучност, изабрани предводник који смирнено хода на челу колоне, делује умирујуће. То распршује страх стада. Поверење постаје ослонац за издају. Важно је поменути, јарац предводник, никога не присиљава. Он само води овце које се не буне. Оне га само следе, јер неко њима сличан, показује им пут.
Са психолошке тачке гледишта, овај след понашања, као лик у огледалу, механизам је уигране социјалне вежбе са циљем да превари. Људи су ниолошки прилагођени да следе оно што им је познато, посебно у тренутку неизвесности или опасности. То је укорењен ментални поступак за опстанак. Да прате кретања која им се чине смирено и сигурно. Али ако им се подметне предводник који је лажни припадник заједнице и којег систем награђује за послушност, онда више нису на сигурном путу већ су упали у замку.
Дакле, јарац за награду добија цигарете. Не детелину већ никотин. Награду која не храни, већ ствара зависност. То није само условљавање. То је намерно наметнута зависност. И управо је то пресудно. Јарац не води стадо из зле намере, већ извршава додељене му задатке јер је постао зависник.
Овај систем тако функционише до данас, са модерним Јудама који (за)воде стадо.
Ова проста механика завођења примењује се у свим јавним и научним областима; универзитетски професори – држе се строго зацртане идеологије и награђују сталним радним местом и писањем књига. Здравствени стручњаци, заступају фармацеутске компаније и насилно уводе њихове терапије, за награду, добијају мито и високе положаје. Новинари, не постављају кључна питања и добијају унапређења, места уредника и водитеља. Инфлуенцери, слуђују јавност ширењем неприхватљивих и погубних идеја, и добијају славу, спонзорство и аплауз.
Сви поменути, нису увек свесни манипулатори. Једноставно, многи су постали зависници од награда система: славе, пажње, заштите, и чак ни не схватају колико је њихово делање подређено вишим сврхама; лукавом али дејственом методу утицаја који се заснива на покорности систему.
На друштвеном нивоу, Јудин модел јарца постаје грађа утицаја. Психолошко средство за контролу маса. И заснива се на четири једноставна принципа:
Корак 1: Одабир особе којој можете веровати. Особа, која говори ваш језик. Која личи на вас. Која дели ваше вредности. Особа која је једна од вас.
Корак 2:Подстицање испуњавања услова. Дајте овој особи основу. Повећајте њену препознатљивост. Обезбедите јој подстицаје који изазивају зависност; новац, статус, моћ.
Корак 3: Законом уредити да је одабрана особа предводник. И она ће друге успешно заводити; стрампутицама идеологија озакоњених правила или културно-религијских догми.
Корак 4: А ви, као идејни творац, останите скривени и невидљиви. И стадо неће видети ко вуче конце, већ само постављеног јарца.
Најнеугоднија чињеница у овој превари је што овце воле јарца. И поштују. И што га штите. Оне се боре за њега. И нападају свакога ко доводи у питање његову причу. Јер ако се изгуби поверење, истина остаје нескривена. Тако се ствара послушност без насиља. Сагласност без разумевања. Уништавање без отпора.
Историјски гледано, овај модел се може видети на многим местима:
Едвард Бернајс, отац модерне пропаганде, 1920-их је убедио жене да пуше дуван, приказујући цигарете као симбол женске слободе. Затим је помагао владама и корпорацијама да хушкају на ратове, шећер и флуор је приказивао као „здраву“ медицину. Он није био тиранин. Био је надарени говорник и интелектуалац. Јарац у оделу. Систем га је богато наградио уговорима, утицајем и трајним местом у историји.
Валтер Дуранти, московски дописник Њујорк Тајмса, негирао је Холодомор, геноцид изазван у Украјини под Стаљином 1930-их. Док су милиони људи умирали, он је убеђивао Запад да поштује ред и здрав разум. Добио је Пулицерову награду. Потом су његове лажи разоткривене али је бичо касно.
Локални колаборационисти у нацистичкој Европи наставници, државни службеници, пастори, помагали су у организовању прогона. То нису били СС-овци, већ виђени људи. Они су овом ужасу дали облик, законитост и нормалност. А режим их је наградио заштитом и социјалним положајем.
Токијска ружа или Лорд Хо-Хо, гласници радио пропаганде током Другог светског рата, поткопали су морал савезничких војника не насиљем, већ сарказмом, хумором и препознатљивошћу. Војници су својевољно слушали њихове умиљате гласове јер су звучали људски. Цена: краткорочна заштита а затим, затворске казне.
И данас су Јудини Јарци активни, само су дигиталнији, професионалнији и системски усклађенији:
„Стручњаке за проверу чињеница“ и „стручњаке за дезинформације“ који су присутни у свим државама, финансирају владе, НВО или технолошке компаније. Док они себе представљају као неутралну власт, у стварности они ограничавају и гуше јавни говор и мишљење прозивкама, а не расправљањем. И када једном њихов глас превлада, народ га прихвати. А они добијају: заштиту, безбедност и финансирање.
Утицајни појединци у корпоративном покрету говоре о феминизму, одрживости, прикључивости и менталном здрављу, све док се не поведе разговор о рату, власти, новчаним улагањима или о фармацеутској индустрији, онда се ућуте или понављају бесмислену и излизану причу. Они баш личе на нас. Али они усмеравају протест не на прави пут, него пут који је у сагласности са системом. И увек им следи награда: спонзорски уговори, аплауз, слава.
Зашто се све ово ради?
Зато што је јарац зависник, системски окован за награду коју очекује. Што више води, то више добија. И његов глас сваком звучи познат. А њему су познати наши кодови. Зато говори нашим језиком. Јер сви знају: свако ко поставља незгодна питања биће искључен. Али у суштини, људи не прате жртвеног јарца – они прате сопствени страх. У тренуцима хаоса или несигурности, чини се, да је лакше пратити некога ко зрачи самопоуздањем него сам размишљати и бити сумњичав. Ову потребу за самопоуздањем систем редовно користи и даје нам гласове разума који нас смирују и усмеравају.
Шта се може учинити?
Најпре, поставите себи важна питања:
Коме да верујем?
Коме ће бити од користи ако будем следио изабраног?
Ко плаћа одабраног предводника и његове идеје?
Ако мислим другачије и не слажем се са одабраним предводником, шта могу изгубити?
Ако су одговори на горња питања нејасни, неодређени или „неоспорни“, на добром сте путу.
И не морате се бунити. Ни борити.
Довољно ће бити да престанете да следите изабраног предводника.
Почните да слушате поруке, а не говорника.
Пратите принципе, а не личности.
Истражујте и проверавајте ко од кога добија подршку.
И онда направите ваш прави избор.
Јудин модел Јарца не умире од погубних идеја говора које је научио да понавља.
Он се руши оног тренутка када ВИ проговорите и изразите ваше неслагање:
„Видим те и чујем те али те нећу више пратити.“
Живимо у свету који воде укроћени јарци. Не зато што су зли, већ зато што су зависни од награда и признања. Зато што остају верни систему који их награђује сигурношћу за ћутање. И док они добијају награде, ми их тихо следимо и улазимо у њихове кланице.
.. И не вичите на јарце, већ само изађите из њихове колоне.
И цео системски циркус ће се срушити сам од себе.
-Државама и свим структурама држава, управљају јеврејски повереници – манипулатори.
Њихово право име је „Хасидски тарабари”.
Да не буде апстрактно поменимо конкретно неке од тих амортизера. Цео тзв Одбор за тзв Одбрану Косова и Метохије (чак и пре целог Адолфовог САНУ мастеркласа), скоро сви досадашњи серијски др-мр потписивачи петиција из разних института на државним јаслама, Несторовићева Снага народа и низ других који покушавају да очувају монопол на (амортизовано) родољубље и о којима је писано више пута као главним кривцима за садашње стање државе и нације. Кукавичка, корумпирана, ћифтинска, салонска, ‘патриотска’ интелигенција…
Нека су благословени неустрашиви нато националисти и некорумпирани богопобуњени хришћани овдашњи, који патриотски подржавају државотворну напредњачко-феминистичку окупацију Србије. Не знате ли да мало педократског квасца јудејског све тесто укисели?
Е бре Србине са Косова зар за Данас објављујеш, ха ха ха што се насмеја. Читао сам неке раније текстове аутора, јако квалитетни па ми чудно.
Ал да за Данас пишеш, па часније је да су се огласио преко Коха Диторе, Бота Сот или Кљан Косова. Осим ако ниси Свилановић, а ниси. Гарантујем да читалиште Кљан Косова боље жели Србима са Косова него ови што раде за Данас или читају тај лист. Каки амортизери каки бакрачи, морају ти људи да прихвате да за Косово суштински никог није брига. Да дође неко ко би се борио за Косово и терео народ на макар малу жртву због тога прошао би као Слоба. Људи хоће да уживају, да путују, да се курвају, да се дрогирају, а заточеници великих идеја, племенитих идеја, идеала за које се полаже жртва, данашњим европским Србима су пресмешни. Нешто између будала и лудака. Пусти писање, ћути, посматрај па шта ти Бог да.
Судећи по бројању испод ‘тарабара’ изгледа да су се многе овце препознале и то им се није допало. Поверенички систем (ја сам користио оригинални назив – гејткипери) је начин владавине у Србији и мало-мало на површину исплива деловање неког страначког повереника који је изван и изнад регуларне структуре власти, полиције, локалне самоуправе. Они оперишу у систему контроле несвесни да су њихови надређени такође гејткипери, чије деловање се такође одвија по Протоколу.
Мало проницљивији ће запазити да је исти систем контроле постојао и у комунизму само што су тамо гејткипери били интегрисани у регуларну структуру власти. Интегритет система се одржавао концептом морално-политичке подобности и није се завршавао са Доланцем, Врховцем и Поздерцом.
ључно је било тада, а и сада, да се не дозволи да се било где систем окруни, па се са највећом енергијом и средствима бранила и најмања месна заједница у Бабушници. Пипци повереништва су били наднационални и протоколарно су се спуштали на медије, образовање, судство, академију, странке, полицију, војску, цркву, углавном независно од Ћаци Врховника. Вероватно ни већина цензора који контролишу медије, интернет, није свесна свог места и улоге у ланцу исхране.
Ако је и најмања и назабаченија месна заједница тако важна, колико је важна представа неког народа о самом себи и својој историји? Јасно је да је то толико важно да не може бити препуштено само историчарима. Иновативни концепт који непогрешиво идентификује вододелницу између ћација и амортизера са једне стране и истинских патриота је – дисање на трску.
Штавише, може се успоставити једначина:
ћаци + амортизери + другосрбијански аутошовинисти + ординарни морони = дисачи на трску.
Ово се може анализирати са различитих становишта. Може ce нпр рећи да нема ни једног ћација, нити амортизера, нити голог издајника, коjи није дисач на трску. Ординарни морони су овде укључени само да би једначина била математички задовољена, мада су мaло битни иако су овде можда и најбројнији (или својим камелеонством и љубезношћу остављају такав утисак).
Узевши у обзир бабушничку месну заједницу постаје јасно зашто ни један амортизер, иако зна, већ неколико година не сме да дигне главу и каже да он није дисач на трску. Каква је то сила која их на то приморава и код њих шири страх који је већи од страха од смрти? Чак се и Мило Ломпар, за кога никада не бих претпоставио да је и сам амортизер попут свог школског друга Бокана, декларисао као дисач и тиме се самопорекао.
Како то да овце иду за јарцем а не за овном?!