Био је празник Рождества Христовог по новом календару. Када је свештеник почео да кади, икона светог Спиридона одједанпут је почела ударати о стуб
Свети Спиридон Чудотворац
Рођен је на Кипру 270. године. Живео је у време цара Константина Великог. Отац и мајка су му били сељаци, једноставни и простодушни, па су му и самом једноставност и простодушност остале врлине до краја живота, иако се у међувремену узвисио до епископа у месту Тримитусу.
Оженио се у младости, и имао ћерку Ирену (Ирину), кад му је жена умрла, он се предао служби Богу као и његова ћерка. Учествовао је на Првом сабору у Никеји, и ту се истакао јасним и једноставним исповедањем вере, као и чудесним моћима којима је повратио многе јеретике у хришћанство.
Упокојио се 348. године, а његове мошти се чувају на Крфу.
Острво Кипар беше и место рођења и место службовања овога славнога светитеља. Рођен од простих родитеља, земљорадника, и он би и оста прост и смеран до смрти своје. Ожени се у младости, и имађаше деце. А кад му жена умре, он се сав предаде служби Богу.
Због свог особитог благочешћа би изабран за епископа у граду Тримифунту. Но он и као епископ не промени прости начин живљења, трудећи се сам лично око своје стоке и обрађујући земљу. На себе врло мало употребљаваше од плодова труда свога, већи, пак, део раздаваше бедним људима. Божјом силом показа чудеса велика: низведе дажд у сушно време, заустави ток реке, васкрсе неколике мртваце, исцели цара Констанса од тешке болести, виде и чу ангеле Божје, прозираше у будуће догађаје и у тајне срца људског, обрати многе вери правој итд.
Учествоваше на Првом васељенском сабору у Никеји, и својим простим, но јасним исповедањем вере, као и чудесима моћним, поврати многе јеретике у Православље. Беше тако просто одевен, да када једном на позив царев хтеде ући у царски двор, војник мислећи да је неки просјак, удари му шамар. Кротки и незлобни Спиридон окрете му и други образ. Прославивши Бога чудесима многим и користивши много, како појединцима, тако и целој Цркви Божјој, упокоји се у Господу 348. године. Његове чудотворне мошти сада на острву Крфу, и дан-данас прослављају Бога многим чудесима.
Чудо светог Спиридона
(у саборном храму у Каристосу, Грчка 1930. г)
О чуду светог Спиридона причала је 1976. г. старица Зиновија Сидери (доживела 102 године) једна од многих сведока који су присуствовали овом догађају о коме су у то време писале и атинске новине Скрип.
Ево шта је причала старица Зиновија:
Био је празник Рождества Христовог по новом календару. Ја тада још нисам прешла старокалендарцима. Дошла сам на свеноћну службу у храм св. Николаја. Храм је био препун народа. Стајала сам са леве стране поред једног стуба. Изнад мене на том стубу висила је икона светог Спиридона, дар Антонија Лумидиса из Пиреја. Икона је била украшена цвећем које је остало још од празновања светога по новом календару.
Извор: Друштвене мреже
Када је свештеник који је служио Литургију, отац Сила, после малог входа почео да кади и пева тропар Божија: „Рождество Твоје Христе Боже наш“, икона светог Спиридона је одједанпут почела ударати о стуб тако јако да је сво цвеће које је било на њој поотпадало. Народ се, гледајући ово знамење ужаснуо. Свештеник и појци су престали са појашем. Тада је неко из народа повикао:
„Данас је по старом календару празник Св. Спиридона. Певајте му тропар!“
Појци и свештеници су „занемели”. Тог тренутка верујући су сви заједно запевали: „Сабора перваго показалсја јеси поборник и чудотворец, Богоносни Спиридоне, отче наш…“ (тропар светоме).
И тек у време појања тропара светоме његова икона се почела полако смиривати да би на крају потпуно престала да удара о стуб.
Следећег дана новине „Карестини” су објавиле саопштење о том чудесном догађају. Сви становници Каристоса и околине говорили су о томе и признавали да су старокалендарци у праву. Касније, 29. децембра, новине „Карестини” су објавиле:
„Другог дана иконе није било на свом месту. Многи мисле да је намерно склоњена да се не би и даље расправљало о проблему календара, о којем су правовремено почели да расправљају верујући, од којих је већина прешла старокалендарцима.
И тако јавност Каристоса правдољубиво негодује и мисли да се неко злобно поиграва религиозним осећањима и светим иконама, пошто до сада икона није враћена на своје место упркос инсистирању свих становника.“
Цео текст прочитајте ОВДЕ
Наслов, избор и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Лепа и романтична прича, али: „чувајте се да вас ко не превари“ (Матеј 24:4).
Ову причу експлоатишу расколници старокалендарци како би „доказали“ да је њихов пут „исправан“, и да имају Божји благослов и црквену светотајинствену благодат. А да су новокалендарци „безблагодатни“ расколници, на које се Бог и Светитељи „гневе“.
У предању Цркве добро су познати и посведочени случајеви чињења лажних чуда кроз иконе, по дејству Сатанином (нпр. у житију Василија Блаженог…).
А ако расуђујемо „по плодовима“, како је једино правилно: ако је „већина народа пришла расколницима старокалендарцима“, чије је то било дејство?
@Евсевије каже (наводим битни део): „Лепа и романтична прича, али:
чувајте се да вас ко не превари(Матеј 24:4). Ову причу експлоатишу расколници старокалендарци како бидоказалида је њихов путисправан, и да имају Божји благослов и црквену светотајинствену благодат. А да су новокалендарцибезблагодатнирасколници, на које се Бог и Светитељигневе“.Из овога се може закључити да он, како изгледа, сматра “старокалендарце“ расколницима? То ме логички забавља ако се погледа на данашње реално стање:
– Православне цркве Румуније, Бугарске и Грчке (између осталих) су “новокалендарске“, зар не?
– Српска православна црква (СПЦ), Руска православна црква (РПЦ) и неке друге су остале верне Јулијанском календару – према томе, оне су “старокалендарске“, зар не?
Не знам за РПЦ, али СПЦ, која је старокалендарска, одржава све братске међуцрквене/обредне односе са новокалендарским православним црквама (грчком, румунском, бугарском), зар не? Васељенску Патријаршију, која је такође новокалендарска, али није везана за само једну територију, остављам по страни… По томе, СПЦ их уопште не сматра расколницима? Али, у тим земљама – а нарочито у Грчкој, постоје реални, живи, “старокалендарски“ делови православне цркве који су одбили прихватање новог календара. Ти старокалендарци су – за званичне православне цркве тих дотичних земаља “расколници“ – али сад долази екстра-пикантни парадокс: Ти исти старокалендарци Грчке, Бугарске, Румуније су за старокалендарску, званичну СПЦ такође “расколници“. А о старо-старо-прастарокалендарцима (зилотима) Србије, итд., да и не причамо, јер хвата те просто вртоглавица….. У сваком случају је забавно.
Питање Евсевију: да ли је он чадо СПЦ? Ако јесте – онда је по дефиницији старокалендарац, зар не? Па, како онда – као што произлази из његовог коментара, може сматрати своје истомишљенике, старокалендарце Грчке “расколницима“? У коју категорију, онда, сврстава себе?
Где је ту логика?
Логику је тешко наћи у Вери православној: заклано Јагње исцељује рану човека који је живео и умро и иструнуо пре више хиљада година, и проливеном крвљу која настаје од вина побеђује зле анђеле у поднебесју – где је ту логика? А нарочито у Богу, Који је изнад сваке «логике», па између осталог људима поручује: «Држите моје заповести, а Ја ћу помиловати кога помилујем».
Зато Хришћани верују – «јер је апсурдно». А плотски људи се «логички забављају», тражећи «логику», плотским умом.
А кад смо већ ту, ево још једне приче са истим протагонистом, на исту тему, за додатно размишљање.
25/12. децембра 1934, на Божић по новом календару а на празник светог Спиридона по старом, епископ лариски Арсеније дошавши на празнично јутрење пред црквом је видео непознатог старог монаха. Улазећи у храм рекао му је: «Оче, хајдемо да заједно пропојемо празничне химне Рождеству, па да те после угостим». Монах је одговорио: «Не треба те химне да узнесеш, него моје, светом Спиридону». Владика се разљути и рече: «Ја те позивам, а ти ми се ругаш – иди онда одавде!».
Пред крај јутрења, владика је отпојао прву катавасију, «Христос раждајетсја, славите», после чега му је позлило. Из трона је ушао у олтар, али било му је све горе, литургију није одслужио, и одвезли су га кући. Следећег дана је умро. Старокалендарци који сведоче о догађају, повест закључују речима: «Бог га је казнио због његове безбожне непослушности светом Спиридону».
Бог Мира и Љубави и Светитељи, заједничари Његове Љубави и Смирења (који су за земног живота васкрсавали мртве!), лупају иконама о зид по својим храмовима и умртвљују првосвештенике у сред службе најрадоснијег празника, јер им «није указана част која им припада» – где је ту логика?
Наравно, расколници ће ту увек наћи «логику» која одговара њиховој агенди, плотски људи које расколи забављају ће «логику» мање или више безуспешно тражити, али како ми, православни Срби, треба да боготрезвено расуђујемо о томе?
Ако вам неко икад буде говорио о „секташима“, „зилотистима“, „расколницима“, итд. Старокалендарцима молим вас да му проследите овај текст, који јје објавио и сајт Борба за Веру у 2 дела ИСТИНЕ ради. (У исто време слична ситуација је била и у Румунији)
Ужасан Прогон Грчких Старокалендараца од стране Званичне Цркве током Првих Година Календарске Промене (1924-1928)
Аутор Николаос Маннес
Увод
Много пута, и од многих појединаца, чули смо да су они који се називају „Старокалендарцима“ фанатици, да изражавају екстремне ставове и да их генерално карактерише њихова „ревност не по разуму“ [1] и недостатак љубави. Међутим, оно о чему не чујемо ни од једног од њихових клеветника је почетни третман званичне [државне] Цркве [Грчке] према Старокалендарцима. Ово предавање се бави овим последњим питањем.
У читавој историји Цркве нећете наћи ни један пример да су истински Православни Пастири мучили и прогонили своје противнике. Заиста, дешавало се управо супротно. Православни су увек били прогањани од стране јеретика. И само постојање ове велике историјске истине – да је правда на страни прогоњених, а не прогонитеља – довољно је да покаже исправност пута којим Старокалендарци иду, без обзира на недостатке појединих, да ли у својим проценама или у својим поступцима. Главна сврха овог предавања је да оповргне следећу погрешну фразу оца Епифанија Теодоропулоса (+ 1989), коју многи Новокалендарци чак и сада често понављају: „Нека Старокалендарци држе Стари Календар, али нека одржавају заједницу са [државном] Црквом“ [2]. Али Старокалендарци су управо то и радили на самом почетку; није било прекида општења, ограђивања, ни подела. Они су једноставно тражили да служе богослужења по Старом Календару: тражили су од својих парохијских свештеника да им служе по Старом Календару. А одговор владајуће Јерархије? Прогони, пребијања, увреде, затварања, изгнанство, рашчињења, забрана
свештенослужења, па чак и убиства. Тако да се ту јасно показује да је подела настала око календарске реформе у Грчкој била заслуга једино и искључиво на званичној Цркви, која, ако ништа друго, дугује дубоко извињење Старокалендарцима, не речима, већ повратком на прави пут са којег је скренула, оправдавајући на тај начин борбу Старокалендараца, ових верних бранилаца Православља.
Пратимо ову временску линију насиља уз помоћ непобитних новинских извештаја тог времена. Ограничићемо се на четворогодишњи период од 1924. до 1928. године, па чак и тада без навођења свих инцидената, јер нам ни десет предавања не би било довољно да испричамо све криминалне поступке званичне Цркве над нашим прецима.
1924
Први велики празник који је пао после календарске промене био је Благовести Богородице. Пошто је празник прошао по Новом Календару, 6. априла у поподневним часовима мноштво верника окупило се у разним црквама у Грчкој да одслуже Вечерње за празник по Старом Календару.
У Атинској митрополији стотине верника замолило је свештенике да одслуже службу. Међутим, митрополит Хризостом (Пападопулос) [3] је то изричито забранио, претећи да ће свргнути сваког свештеника који се усуди на тако нешто. Чак је послао и један одред полиције да растера мноштво народа и запечати Цркву, наредивши да и све остале Цркве остану затворене, како се Благовести не би могле славити нигде по традиционалном Црквеном Календару [4]!
У Солуну су се две хиљаде хришћана окупили ноћу у цркви Благовештења и тражили су да отпочне Литургију за празник. Митрополит Генадије (Алексијад) послао је полицију, која је растерала гомилу верника и ухапсила три лица; следећег дана, наредио је да се све Цркве затворе и да се не пева уобичајена јутрења, како би се спречиле било какве „неправилности [било шта необично]“ [5].
Такво држање званична Црква је од самог почетка показивала према свима који су одбијали да прихвате Нови Календар. Само поштовање Старог Календара сматрано је прекршајем, па се свештенство осуђивало по оптужби за „Старокалендаризам“! Ни прва казна према свештенству није каснила. У априлу или мају 1924. седамдесетдвогодишњи парох цркве Светог Димитрија у Аспропиргу, отац Димитрије Дедес (1852-1927), кажњен је десетодневном суспензијом јер се није придржавао календарске промене [6].
Постепено, широм Грчке званична Црква је започела прогоне, уз помоћ државе, да би наметнула календарску новотарију. Погледајте како Пантаинос, часопис Александријске Патријаршије, описује ситуацију у то време:
“О свим горким и поквареним плодовима, који су се свакодневно производили и рађају необјашњивим жаром за наметањем Новог Календара, сведоче свакодневне недоличности и испољавања насиља, у којима су Цркве затваране, хришћани војном силом задржавани од верских убеђења, Свештеници се одводе са острва на острво и суди им за кршење мандата у вези са календаром и за држање отачког — све то несумњиво потврђују документи и усмене приче…. Држите ли се Старог Календара, тог Црквеног Календара преданог од Светих Отаца? Ако сте мирјани, Црква вам језатворена! Забрањено вам је причешћивање! Затвор вас чека. Да ли се држите Календара своје вере, своје Цркве, своје савести? Ако сте свештеник, осуђени сте на суспензију, свргавање и рашчињење! Да ли су прогонитељи Хришћана могли да превазиђу ово? Које су се јереси више од ових могле измислити против Православних [7]?“
Стигао је велики празник Рођења Христовог. Старокалендарци су одлучили да одслуже бденије у цркви Светог Терапона у Гоудију [област Атине]. Многи људи из Атине и околине окупили су се у тада малој Цркви и започели службу. Међутим, митрополит је поново послао војнике да растерају масу, која је премашила две хиљаде или, по другима, три хиљаде људи [8]! Најпре су стигли официр и два подофицира и наредили верницима да напусте Цркву. На одбијање верника, војници су извукли револвере! Затим су ушли у Цркву и пришли свештенику, оцу Партенију Иверонском, са којим је уследио следећи речити дијалог:
„Оче, шта славите вечерас?“
„Литургију за Рождество Христово“, одговори свештеник.
„Не“, рекао је званичник огорчено; ’славићете Литургију за Светог Јована’ [9].
На инсистирање свештеника да ће да служи службу Рождества Христовог, службеник му је наредио да напусти Цркву, али му је отац Партеније одговорио: „Ја сам један од свештеника који није признао промену календара. Позван сам да служим у овој Цркви, и нећу отићи док не завршим Литургију“ [10]. Тада је један од званичника пожурио да му скине калимаухион [традиционалну капу православног свештеника], али су га верници пресрели и, прекоревајући их, натерали официре да се повуку. После кратког времена појавио се аутомобил са четрдесет наоружаних војника, а њихов командант је наредио да се Литургија прекине. Пошто је свештеник то одбио а било је велико мноштво верника који су остали уз њега, војници су осталив неактивни, стојећи око Цркве. Сутрадан је Хризостом (Пападопулос) објавио да ће свргнути оца Партенија [11].
1925
Неколико дана касније стигао је празник Богојављења. Одслужено је бденије у храму два Света Теодора у Палајону Фалерон (данас се налази у Новој Смирни [предграђу Атине]) са око 3 500 присутних верника. Полиција се још једном умешала, на подстрекивање новотарца Митрополита, и силом растерала масу верника. „Савез Православних“ [како су себе називали браниоци Црквеног Календара] је то предвидео због догађаја за Рождество Христово, па су из тих разлога планирали да се Вечерње и Јутрење служи ноћу у поменутој Цркви, а да се Света Литургија, са службом Великог Водоосвећења, одржи у храму Светог Георгија, Ксеротагара на Палаиону, Фалерон, уз саслужење незаборавног свештеника оца Јоанија Флороса. Међутим, трупе су улетеле и силом растерале гомилу верника, ухапсивши многе од њих [12].
Прочитајмо карактеристичан извод који описује забрану служби из тадашње штампе:
Када је чуо за наставак службе, надлежни полицајац се разбеснео. Није прошао ни један сат када је верницима издао строгу команду да се ‘разиђу у име закона’ и, наредивши подчињеним полицајцима, наоружаним бајонетима, да упадну у двориште Цркве, прво је дао знак, а затим почео да задаје ударце кундаком свог оружја, а подчињени полицајци су потом следили наређење. Многи верници су задобили ударце, женске мараме су биле поцепане, а постоље за Иконе, који се налазио испред Цркве, бива бачен на земљу заједно са Светим Иконама и столом на коме су биле свеће, док је народ, не пружајући отпор, протестовао због вандализма. [13].
У остатку године није било озбиљних инцидената, пошто је познати диктатор Пангалос интервенисао [14], а он се показао добронамернијим од Јерарха Званичне Цркве.
1926
Већ од 1924. године монахиње манастира Кехровуни у Теносу одбијале су да прихвате календарску промену, по захтеву старца Филотеја Зервакоса. Након великог притиска, после њихових упорних одбијања, митрополит Сирски Атанасије (Лебентопулос) је смислио нешто друго. Запретио је да ће свргнути ожењеног свештеника који је служио у манастиру, оца Матеја Еврипиота, ако настави да служи по Старом Календару. Свештеник је попустио, а игуманија Евфросинија и монахиње, које су одбиле да се повинују, оптужене су на локалном Црквеном Суду, Октобра 1925. године, где су кажњене одузимањем позиција у манастиру и прогонством. Монахиње нису признале правоснажност пресуде и због тога је митрополит против њих изнео оптужбу пред Синодом Званичне Цркве. Монахиње су одведене из локалне полицијске станице, и након што су преноћиле у полицијској станици у Теносу, пребачене су у Атину. Тамо су, после пародије на суђење (које се одиграло 1/14. априла 1926.), осуђене — осим игуманије, која је тражила помиловање — на одузимање монашког чина и избацивање из Цркве [15]!(ДАЛИ ВАМ ЈЕ ПОЗНАТО ОВАКВО ПОСТУПАЊЕ? мој ком.) Мноштво верника који се окупило да пружи подршку, полиција је растерала. Истог дана, у манастиру, монахиње једномишљенице су одржале молебан у келији монахиње Пелагије (Карусе) за повољан исход на суђењу. (Манастир је био идиоритмичан.) Током ове молитве, мати Јеронимија (Воутсиноу), привремена Игуманија коју је новотарски Митрополит поставио, упала је у келију, и заједно са неким од монахиња које су прихватиле Нови Календар, као и неколико лаика, претукли су затекнуте монахиње, остављајући Старокалендарске монахиње Магдалену и Атанасију онесвешћене од њихових удараца [16].
Истовремено, црквени часописи званичне Цркве, као што су Еклесиа и Анапласис, као и неколико световних новина, покренули су салву напада и увреда на рачун Старокалендараца, које су окарактерисали као „фанатике“, „религиознисте [религиозне зилоте]“, „шарлатане“ и „заостале“, да наведемо најчешће епитете.
На празник Рождества Христовог 1926. било је инцидената, пре свега у провинцији. У Солуну је Митрополит Генадије поново омео Православне да прославе овај велики Празник, а када је народ протестовао, поново је мобилисана полиција [17]. У Мегари су мештани „занемарили притиске и претње полиције, која је до последњег тренутка претила да ће ухапсити и пуцати на свакога ко се усуди да дође на [Рождествену] Литургију” [18] и храбро су прославили празник. У Саламини и Кардици, полицијске снаге су у сарадњи са Црквеним властима запечатиле сеоске Капеле, тако да истински Православни који су се нашли без Цркве нису могли да прославе празник.
1927
У Никети, на полуострву Халкидика, уочи Богојављења по Црквеном Календару, отац Иларион са Свете Горе, који је служио за истинске Православне [Света Гора је следила Стари Календар], без икаквог разлога је ухапшен од стране полиције. Као резултат тога, више од хиљаду Старокалендараца опколило је кућу у којој је свештенослужитељ био заточен, успевши да га ослободе. Тако су сутрадан прославили празник Богојављења. Али њихова радост је била кратког века, јер је стигла значајна војна сила, чији је капетан окупио народ на сеоском тргу и, након што је Новокалендарски Свештеник осудио одређене Старокалендарце, кренуло је хапшење. Двадесетак ухапшених Хришћана пребачено је у Полигирос, где су били затворени двадесет дана и потом осуђени на тромесечни затвор [19]. Због тога је Светогорска заједница издала [под притиском] саопштење којим се забрањује јеромонасима са Свете Горе да врше службе Старокалендарцима [20].
годину обележило је и убиство Новомученице Катарине Рутес. У Мандри, на Атици, Старокалендарски верници су се припремили да прославе бденије за празник Арханђела. После Вечерње службе, појавила се група жандарма, са наредбом да растера народ и ухапси свештеника, оца Христофора Псалида. Верници су се закључали у Цркви а жандарми су дивљачки ударали по вратима, да би их развалили; истовремено су разбили прозорска стакла, иако су њихов напад ометале гвоздене решетке на прозорима. Када се бденије завршило, верници су изашли из Цркве, заклонивши својим телима свештеника. Жандарми су почели да пуцају да их застраше. Испаљено је више од четрдесет хитаца, а један метак је лакше ранио Ангелике Катсареллоу у главу. Тада су жандарми почели да туку вернике и свештеника кундацима пушака. Катарина Рутес, млада мајка четворо деце, тешко је рањена у главу и пребачена у Благовештанску болницу, где је после неколико дана умрла [21].
Друга жена, Новомученица Хариклеја Лиоулес, је ухапшена и затворена, где је неколико месеци касније, тачно у недељу Православља, 5. марта 1928. године, подлегла од тешких повреда. Читамо о њеној сахрани у новинама тог времена:
Следећег понедељка, у Мандри Елевсинској, одржана је величанствена и честита сахрана Новомученице Хариклеје Лиоулеске. Она која је прешла у следећи живот доживела је велики мождани удар као последицу малтретирања коју је претрпела у затвору, где је неколико месеци раније била затворена због учешћа на Литургији која се служила по Старом Календару. Њена приврженост Светом Предању била је до тачке самопожртвовања. Молитве за умрле је читао свештеник Василије Сакеларопулос, који је у ту сврху био позван из Атине, а сахрана је била право ходочашће верних Светитељу [22].
Инцидент сличан оном у Мандри догодио се у Солуну, где на срећу није било погинулих. На празник Светог Димитрија, начелник Калеврске полиције, по налогу Митрополита Генадија, запечатио је цркву Света три Јерарха и око ње поставио стражу. Али када је народ почео да се окупља испред Цркве и протестује, ускочио је јак полицијски кордон и жестоко претукао масу, која се састојала углавном од жена и деце [23]. Сасвим исто се десило за време Рождественог бденија у другој, приватној Цркви старокалендараца у Солуну, посвећеној Икони Елеоуса [24].
1928
У Фебруару 1928, поново у Солуну, догодио се невиђени чин светогрђа. Велики одред полицајаца упао је у цркву Света Три Јерарха и растерао масу, ухапсивши добар део верника. Али незадовољан овим, потпоручник Сепхакес, из друге полицијске дивизије, имао је смелости да улети у олтар кроз Царске Двери. Ухвативши служећег свештеника, оца Акакија, јеромонаха са Кипра, који је управо тада завршавао службу, избацио га је из Олтара, поцепавши му одежду [25].
На Недељу Православља 1928. године, у Пајанији (тада Лиопези), било је нових инцидената. Службеник који је био задужен за полицијску станицу, Жорж Малијарес, заједно са двојицом жандарма, упао је у капелу Свете Марине и покушао да ухапси свештеника који је служио, оца Партенија Агиорита [светогорског монаха]. Међутим,суочен са чврстом одбраном свештеника од стране локалног верног становништва, извадио је револвер и запретио да ће пуцати у вернике. Он је затражио помоћ од полицијске станице у Коропију, а градоначелник локалне заједнице, г. Колиас, је био ухапшен [26].
6. Априла 1928. године десио се невероватан догађај. Хиљаде верника, који су се окупили у Пиреју ради одласка у Тенос на прославу Благовести Богородице по Старом Календару, обавештени су, на своје изненађење, да је у јеку притисака Атинске Архиепископије министар унутрашњих послова забранио брод са верницима да исплови! Одмах су стотине Православаца, који су већ купили карте у вредности од седамдесет хиљада драхми, пожуриле у Атину возом и окупиле се испред парламента да протестују против невиђене мере усмерене против њих. Тамо су раширили своју ћебад и сели са свећама (које су били принос Панагији [Богородици]) у рукама, чекајући одлуку о укидању забране. Ова сцена је побудила пролазнике да приђу и распитају се шта се дешава. Међутим, истог тренутка је издато наређење и полицијска ватрогасна кола су почела да заливају масу, како би је растерала. Чули су се повици протеста: „Шта смо урадили да смо заслужили овакво потапње шмрковима? Шта смо то лоше урадили? Зашто нам не дозвољавате да одемо и поклонимо се Панагији?“ И настављамо да читамо у поменутим новинама тог времена:
Ватрогасна кола су наставила да шмрковима потапају људе. Али се Старокалендарци, мокри до коже, ипак нису разишли. Само су мала деца које су мајке носиле са собом испуштала жалосни плач. Док су ватрогасна кола натапала Старокалендарце, војници су бајонетима гурали оне који су, да не би покисли, покушавали да уђу у просторије Парламента [27].
Да се зна, броду на крају није било дозвољено да исплови. У току Страсне Недеље настали су нови прогони. У Саламини, за време Литургије Великог Четвртка, група полицајаца, на челу са потпоручником Статопулосом, упала је у капелу Светог Атанасија у Булкију, како би ухапсила служећег свештеника оца Гедеона, проигумана [28] Светог манастира Констамонитоу. Хапшење је осујећено реакцијом верника, а полиција је из освете ухапсила монахе оца Арсенија (Ксеручакес) и оца Нектарија (Кукулакес), који су и у затвору наставили да певају јутрење Великог Петка [29]. У Менидију, Православци су позвали оца Василија Сакеларопулоса на Литургију, али га је по налогу Архиепископа Хризостома полиција ухапсила и пребацила у притворско одељење. Ту се окупило око три стотине верника, који су после протеста успели да издејствују његово ослобађање. Међутим, Пападопулос је одмах наредио да се поново сви ухапсе, заједно са вођом Старокалендарске заједнице у Мениди [30]!
У мају, опет у Солуну, дошло је до нових згражавања. Хајде да видимо како их описују тадашње новине:
„Православни Хришћани који се придржавају традиционалног празничног календара прошле недеље желели су да одрже литију у једној од приватних Цркава њиховог Православног удружења, како би се помолили за престанак земљотреса, са намером да прикупе новац за жртве недавног земљотреса [31]. Овај чин је веома разбеснео локалног Митрополита Генадија, који је наредио полицији да спречи ове Хришћане да одрже процесију и да ухапсе свештенике и пошаљу их у затвор у оковима. И заиста, полиција, која радо извршава незаконита наређења када је у прилици да исмеје свештенство у Цркви, након што је претњом бајонетама растерала хришћане, као да су комунисти, ухапсила је свештенике баш док су се кретали у својој поворци. Третирајући их као злонамернике најгоре врсте, везали су им лисице и затворили их у затворе, из којих су их сутрадан пребацили у Атину [32].“
По обавештењу о догађајима, уредник ове публикације отишао је у затвор у Атину и захтевао да сазна шта се догодило. Он даје следећи извештај у својим новинама: „Након препричавања наведених догађаја, свештеници су понашање полиције описали у најцрњим цртама и критиковали су став митрополита Генадија и осталих архијереја који прогоне свештенике због поштовања традиционалног календара и одбијања да постану Латини, а дозвољавају заговорницима разних јереси да слободно врше свој паклени посао. Нисам успео да завршим разговор са свештеницима, пошто су дошли жандарми и по налогу Хризостома ухапсили их и отерали у изгнанство које им је он одредио“ [33].
Прогони су настављени током целе године и широм земље. У ноћи са 14. на 15. август (по старом Календару), у Литоселу, Фтиотис, жандарми су заузели цркву Светог Георгија, забранивши свештенику и верницима да служе Литургију. Те јесени су избеглице из области Сера, које су побегле од покоља Турака, [34] послале Венизелосу [35] меморандум, у коме су, између осталог, написали следеће: „Ми који смо дошли у гостољубиву земљу Грчку, нашу матицу, заиста смо на губитку због оштрих и нехуманих мера предузетих према истинским православцима. Старокалендарци, као људска бића, као православни хришћани, као грчки грађани, захтевају да им се дозволи оно што практикују припадници других вера, укључујући паписте, протестанте и масоне; односно слободу да се присуствује службама у одређеној Цркви са истомишљеним свештеницима. То је наша жеља, и ту жељу подржавамо чак и својом крвљу. Ако, не дај Боже, часна Влада не удовољи нашем захтеву, ми ћемо на крају, свим правним средствима, тражити заштиту Друштва Народа, што ће, у складу са Лозанским уговором „о верским мањинама“, обавезати Грчку , сада нашу матицу, да удовољи молби Старокалендараца“ [36].
годину и ово обраћање закључујемо разговором са храбрим јеромонахом, оцем Арсенијем (Сакелареса). Отац Арсеније, који је служио у селима Пиргос и Битољ у тадашњој Епархији Фтиотиској, од почетка је одбио да прихвати календарску новину, па је због тога оптужен и осуђен на „рашчињење“ 1926. године. Овај свештенослужитељ, који је је свакако био свестан да је његово лажно рашчињење незаконито и ништавно, наставио је да служи Литургује. После другог суђења, ухапшен је, без налога, поподне 9. априла 1928. и одведен у полицијску станицу у Ламији. Сутрадан су наредник Евстатије Арапостат и један од жандарма оцу Арсенију ставили лисице. Први се мучио да га задржи, док му је други секао браду и косу великим маказама, а касније и машиницом. Овај страшни догађај, који се десио по препоруци митрополита Јакова (Папајоану) Фтиотидског, није обесхрабрио истинске православне, који су у писму једног од своје браће дали одговор једној новини тог доба: „Мученик јеромонах ће без сумње наставити да обавља различите свештеничке функције, иако је пострижен. Уосталом, разни обријани свештеници Атинске Архиепископије славе такве службе, с том разликом што се потоњи добровољно шишају у разним престоничким берберницама, док је несрећни Арсеније насилно пострижен у полицијској станици Ламија“ [37].
Након шишања, отац Арсеније је оптужен на суду за прекршаје у Ламији, где је осуђен на деведесет пет дана затвора. Међутим, он је уложио жалбу, а ново суђење заказано је на Апелационом суду у Атини. Суђење је одржано 28. новембра, а педесетшестогодишњи јеромонах је осуђен на два месеца затвора. Одведен је и затворен у Стари гарнизон (ο Παλαιος Στρατων, комплекс гарнизонских ћелија) у Монастеракију, који су били озлоглашени по својој беди (око осам стотина затвореника је било нагурано заједно у оквирима ових затвора, под окрутним условима влаге, пацова, злоупотреби дрога, приступ оружју и свакодневним тучама) [38]. Новинар је успео да обави разговор, децембра 1928. године, са затвореним оцем Арсенијем, који вреди да пренесемо као епилог овом обраћању:
„Не губећи време идући од једног затвора до другог, сазнао сам да је овде, у затворским ћелијама Палаје Стратона у Монастеракију, био затворен извесни свештеник због Литургије по старом календару: „Кога тражите, господине?“„Оца-Арсенија.“ ‘Пођите овуда.’ Уведен сам у озлоглашени подрум [39] из венецијанских времена, који је служио као затвор за кажњавање злочина против човечности, и из даљине, без икаквог појма о његовом идентитету, разабрао сам расу (мантију) на обученом осуђенику. Чим сам спазио лик заточеног оца Арсенија, зауставио сам се; или, боље речено, био сам запањен. Цело његово лице било је прожето спокојем, једноставним и блиставим погледом, ставом који је сведочио о његовој вери – импозантан став, иако је прошао кроз све невоље.
„Благословите, оче“, рекао сам свештенику, чији сам лик сматрао необично инспиративним, и сагнуо сам се и пољубио му десну руку. Христов свештеник ми је узвратио поздравивши ме осмехом који се једва формирао на његовим стиснутим уснама, додуше са очинским изразом: „Бог те благословио, сине мој.“
„Оче, ја сам новинар и, право да вам кажем, више од свега ме обузима истинска радозналост да научим и чујем речи из уста вашег Благословениа.
„Прво, у шта верујете? Зашто сте постали свештеник? Зашто не следујете нови календар и друге новотарије? Зашто још увек служите након свог рашчињења? Како гледате на вашу пресуду? „И друго: Хоћете ли наставити са својим ставом? И колико дуго?’
„Сине мој, био бих веома срећан, да се одазовем, и молим се да ми мој Господ и мој Бог, коме служим и због кога сам у затвору, подари адекватне речи да одговорим на ваша питања.“
И, прекрстивши се, рече са детињом наивношћу и са невидљивим и једва приметним светим страхопоштовањем: „Ја сам сеоски свештеник са ограниченим образовањем, али да не кажем необразован. Веровао сам као мирјанин, а и као свештеник верујем нашем Симболу Вере. Верујем у јединога Бога, то јест Светом Писму – Старом и Новом Завету – и свему ономе што су наши Свети Оци одредили у писању и предали нашој Цркви по Предању. У три речи: Свето писмо, Предање и Седам Васељенских Сабора. Таква је била моја вера као лаика. Моја свештеничка вера, пошто је Свемоћни Бог удостојио мене, свог бескорисног, недостојног слугу, да прослављам Његове Божанске и Свете Тајне, укључује ту исту веру коју сам имао као мирјанин, као и исповедање вере, формални залог пред Богом и људима: да ћу веру сачувати неокаљаном и своје свештеничке дужности исправне онако како сам их примио и поучен, не додајући и не одузимајући ништа, без оклевања и резерве, и непоколебљиво. Ово сам исповедао, и то сам одржао. Ово одржавам, и са овом вером ћу умрети. Недостојан, сине мој, постао сам свештеник Бога Вишњега, Христа Бога и Спаситеља нашега, и уз помоћ Његову остаћу до смрти на своме месту. Шта си ме још питао, сине мој?’
„Зашто сте постали свештеник?“ „Ах, то је ствар коју до сада нисам отворено признао. Моја мајка и наша Црква су ми усадили да је најбоље што човек може да добије на овом свету да спасе своју душу: да угађа Богу, да чини племенита и добра дела, а не да се клања материјалним стварима или свету, већ Богу. Моја душа је упијала ову поуку и постао сам свештеник, не да бих зарадио свој (свакодневни) хлеб, као професионални свештеник – како ви много образованији говорите – него као свештеник Православне Цркве, да бих спасио своју душу . И због тога ме не занимају одлуке Ане и Кајафе, нити све оно што бих имао да сам био послушан безбожној промени предања, него моје стадо, овце које је Христос поверио мене, Његовом понизном и најмањем слуги. Зато се не држим новог календара: јер ми није предато када сам постао свештеник. И зато што су моји Свети Оци певали и служили Богу по старом календару и што је Богослужење које су тако приносили Светој Тројици и у славу Светих било истинито, канонско и свето, тако да су постали свете слуге Бога и ушли у недра Авраамова. Својом светошћу и богонадахнутим списима они помажу и онима који желе да уђу у њих. Питам вас, господине, на који начин имамо користи од новотарија новог календара, од нове Пасхалије, од позоришних спектакла и подшишане косе, од литургисања са протестантима и шта год друго, мени непознато, што намеравају новотарски Јерарси — па да нас одведу у рај или у пакао, Богу или ђаволу? Све има разлог и служи некој сврси у Цркви. Једина и суштинска сврха Цркве је да хришћанина учини светим, односно удостоји га уласка у рај. А пошто су сви они који су до данас постали свети, за скоро две хиљаде година, и нашли рај по отачким календаром, зашто бисмо желели нови календар? Каква ће нам бити корист? Можда ћеш ме, сине мој, питати оно што ме је питао председник Апелационог суда на прекјучерашњем суђењу: „Знаш ли ти, оче, више од митрополита? Ево мог одговора теби, сине мој. Моји Свети Оци — Златоуст, Василије, Григорије и многи други — знају и за мене, неписменог свештеника, и за образованог митрополита. А пошто су сви Оци служили Богу по старом календару, сви од њих две хиљаде који су чинили седам Васељенских Сабора и који су одредили како ми свештеници и мирјани треба да вршимо своје дужности, како хоћете да прекршим своју заклетву, одрекнем се мојих Светих Отаца, и следујем за архијерејима са подшишаном косом и брадом? Ово се никада неће десити. Верујем, сине мој, као што верујем, да сам свештеник Свевишњег и да нисам променио предања Цркве, него да сам их чувао као зеницу ока мога. Остајем, милошћу Господњом, свештеник Христов, и нисам свештеник архијереја који подрезују косу и браду. Служићу увек у Дому Божијем, докле год ме не спречавају Пилатова копља, јер нисам рашчињен ни због неморалних дела ни због јеретичких идеја. Не, него су ми ошишали косу и браду и бацили у тамницу јер сам заклетву и сву веру своју држао и држим. А шта каже Свето Писмо: „Треба да се покоравамо Богу а не људима“[40]. Иди, сине мој, и учини тако“ [41]
Благословивши ме, тај верни и истински православни свештеник, достојан дивљења и љубави, отиде у свој неосунчани део тамнице, да би тамо служио Богу који га је утврдио у вери [42].
Завршавајући ово обраћање, морам да нагласим да представљањем ових докумената који се односе на прогоне наших предака није ми био циљ да изазовем мржњу, већ да разоткријем лицемерје; не да би повећао јаз између старокалендараца и новокалендараца, већ да би изнео истину, која ослобађа људе и зближава их. Много вам хвала“.
Извор:
Nikolaos Mannes. „Прогон грчких старокалендараца од стране званичне Цркве током првих година календарске промене (1924-1928).“ Orthodox Tradition 33, no. 1 (2016), 16-30.
Овај чланак, који је са оригиналног грчког превео архимандрит Патапије, преузет је из објављене монографије, Oi διωγμοί των Ελλήνων Παλαιοημερολογιτών από την επίσημη Εκκλησία κατά τα πρώτα ετη τής Ημερολογιακής Καινοτομίας (1924-1928), објављено у Атини 2015, и преузето из предавања аутора, наставника јавне школе, истакнутог верског и теолошког писца, побожног породичног човека и верног следбеника светоотачког календара.
Објашњења или додаци у заградама у тексту су од преводиоца.
Референце
[1]. 1 Cf Romans 10:2—trans.
[2]. Letter to Nicodemos, July 22,1971.
[3]. Хризостом (Пападопулос) (1868-1938), који је прво служио као Митрополит, а потом и Архиепископ Атински од 1923. до 1938. године, био је одговоран за наметање Новог Календара Грчкој Цркви у марту 1924. На својој сахрани он је био хваљен за „своје надљудске трудове” у име приближавајућег савеза „свих Хришћанских Цркава, за које је уложио тако велике напоре” (архимандрит Теоклетос Странгас, Εκκλησίας Ελλάδος Ιστορία έκ πηγών άψεuδών [1817-1967] [Историја Грчке Цркве из поузданих извора], \61. Ill [Атина: 1971], ст. 2160)—превод.
[4]. Βραδuνή, April 7,1924; Νέα Ήμερα, April 7,1924; Σκρίπ, April 7,1924; Εμπρός, April 7,1924.
[5]. Ελεύθερος Λόγος, April 7,1927; Εμπρός, April 8,1924; Νέα Αλήθεια, April 8,1924.
[6]. Πάνταινος, May 31,1924.
[7]. Πάνταινος, September 27/October 10,1924.
[8]. Ελεύθερος Λόγος, January 8,1925; Ελεύθερον Βήμα, January 8,1925.
[9]. Σκρίπ, January 10, 1925. The Synaxis of St. John the Baptist falls on January 7—trans.
[10]. Σκρίπ, January 8,1925.
[11. Σφαίρα, January 7,1925; Απογευματινή, January 7,1925; Βραδυνή, January 7, 1925; Σκρίπ, January 8,1925; Απογευματινή, January 8, 1925; Ελεύθερον Βήμα, January 8,1925; ’Έθνος, January 8,1925; Σκρίπ, January 9, 1925; ’Εμπρός, January 9, 1925; ’Ελεύθερος Τύπος, January 9, 1925; ’Ελεύθερος Λόγος, January 9,1925; Σκρίπ, January 10,1925; Σκρίπ, January 13,1925.
[12]. Σκρίπ, January 19,1925.
[13]. Σκρίπ, January 25,1925.
[14]. In June of 1925, Tеодор Пангалос (1878-1952) staged a coup and had himself installed as prime minister. He ruled Greece as a dictator from January 3-August 22,1926—trans.
[15]. Σκρίπ, April 15, 1926; Έλληνιkή, April 15, 1926; Πολιτεία, April 15, 1926; Εμπρός, April 15,1926; Νέα Ημέρα, April 15,1926; Ελληνική, April 17,1926.
[16]. Ελληνική, April 25,1926.
[17]. Σκρίπ, January 9,1927.
[18]. Σκρίπ, January 10,1927.
[19]. Tα Πάτρία,\61.Υ pp. 38-46; To Φως (Thessalonike), January 20,1927.
[20]. To Φως (Thessalonike), January 22, 1927; Μακεδονία, January 22, 1927.
[21]. Σκρίπ, November 22,1927; Χρονικά, November 22,1927; Ελεύθερος Λόγος, November 23,1927; Νέα Ήμερα, November 24,1927; Πολιτεία, November 24,1927; Πρωία, November 29,1927.
[22]. Σκρίπ, November 24, 1927. See also Σκρίπ, April 30, 1928; Ή άναγέννησις τοϋ λαού, March 25,1928.
[23]. Ή άναγέννησις τοϋ λαοΰ, December 11,1927.
[24]. Ή άναγέννησις τοϋ λαοϋ, January 14,1928.
[25]. Ή άναγέννησις τοϋ λαοϋ, March 4,1928.
[26]. Σκρίπ, March 6,1928; March 7,1928.
[27]. Σκρίπ, April 7,1928.
[28]. The Superior of an idiorrhythmic monastic community—trans.
[29]. The Service of the Twelve Gospels—trans.
[30]. Σκρίπ, April 15,1928.
[31]. Земљотрес јачине 6,3 степени Рихтерове скале погодио је Коринт 22. априла 1928. године, разорио град, изазвавши двадесеторо мртвих, уништивши три хиљаде домова и оставивши око петнаест хиљада људи без крова над главом—превод.
[32]. Ή άναγέννησις τοϋ λαοϋ, May 13,1928.
[33]. Ibid.
[34]. Напомена за геноцид над Грчким становништвом у Турској почетком 1920-их—превод.
[35]. Елеутериос Венизелос (1864—1936), који је био премијер Грчке у пет мандата, укључујући 1928-32—превод.
[36]. Σκρίπ, October 1,1928.
[37]. Σκρίπ, Maј 13, 1928. године. Можемо приметити да је жеља државне Цркве да се модернизује и прилагоди преовлађујућим трендовима Европе после Првог Светског Рата била обележена не само реформом календара, већ и презиром према монаштву, традиционалној ношњи свештенства (а посебно одеждама, неошишаним косама и брадама свештенства, наглашавајући њихово избегавање сујете и моде), као и „мистичну“ теологију Православне Цркве—превод.
[38]. Јавно негодовање због бедности овог затвора довело је до његовог рушења 1929 године.
[39]. Турска реч која означава мрачни подземни затвор без вентилације—превод.
[40]. Acts 5:29.
[41]. Cf. St Luke 10:37.
[42]. Σκρίπ, April 28, 1928; May 11, 1928; June 12, 1928; November 29, 1928; November 30,1928; December 2,1928.
Духовни криминал који долази из Манастира, Платина у Калифорнији. За оне који не разумеју енглески језик у видеу Отац Питер Хирс, Доктор Догматске Теологије са Солунског Универзитета, отворено признаје да су оци манастира, који издају књиге Оца Серафима Роуза, избацивали и брисали из књига све што је Отац Серафим позитивно писао о Старокалендарским Хришћанима. Пошто се књиге Оца Серафима Роуза преводе и објављују на многим језицима укључујући и Србски, овим духовним криминалним чином се покушава замаглити и изменити мисли, учења и лична мишљења Оца Серафима.
И Отац Питер Хирс и његов портал Православни Етос (Orthodox Ethos) су такође укључени у обмањивању православних у вези ове теме. О томе ћу посебно објавити преведени текст који би требало да објави и Борба за Веру.
Дали је надлежни епископ Максим Васиљевић (Платина је у саставу Западно Америчке Епархије СПЦ) упознат са овим криминалним радњама које наносе не само духовну штету православним верницима него и самој СПЦ.
https://youtu.be/hJ_mdtUWbl0?si=1RmwAUTbhNd3wIoD