Командант издаде оштро и неопозиво наређење – или њихови родитељи у задругу, или синови официри напоље из војске

Комунистички проглас из 1920. (Фото: Антикварне књиге)

Напустивши касарну и упутивши се ка сомборској железничкој станици Гојко Р. понесе тешку бригу на души. И у возу ка Колуту сеђаше забринут, једва прозборивши коју реч са сапутницима. Шта ће рећи отац кад са станице стигне кући?

И ранијих година, кад би суботом путовао у Колут родитељима, Дмитру и Стани, није био сасвим спокојан, али сада је било друкчије. Много друкчије. Дође одсутан час, помишљаше, познајући добро тврдоћу очеву.

Јован Мирић: Историја једног села кроз имена и надимке

Суботом су официри сомборског гарнизона путовали у оближња села, неки од њих носећи својом родитељима поруку, издату од команде гарнизона, да своја радна оруђа, земљу и стоку унесу у сељачке радне задруге уколико то још нису учинили. Четврта година је већ како су задруге формиране, чак по више њих у једном селу.  Од синова официра упорно се захтевало да убеде очеве да уђу у задругу.

Али ове суботе беше друкчије. Командант постројеним официрима, чији родитељи још нису у задрузи, први пут нареди да иступе два корака напред. И онда издаде оштро и неопозиво наређење – или њихови родитељи у задругу, или синови официри напоље из војске. Девет породица у Колуту, међу њима и Гојкова, беху самосталци. Беше  и ранијих година разних притисака на њих да уђу у задругу, задругари их називаху кулацима, непријатељима социјализма и комунизма, уз претње су и разна малтретирања. Овога пута, међутим, притисак, чак ултиматум, дође директно од армије.

И са том командом и њеним последицама Гојко сада путује кући оцу Дмитру. Дмитар раније није хтео ни да чује за задругу. На сва наговарања и убеђивања синовљева – јер је Гојко био члан Партије и њен верник – отац је само одмахивао руком. Као и други самосталци,  он је својом радном стоком и својим оруђем обрађивао земљу, додељену му као колонисти 1946. године.

Једно од првих колективних газдинстава у Румунији, основано 1949. године у селу Рашцани, у округу Васлуј (Фото: Википедија)

Код куће сина официра дочека готов ручак. Ништа Гојко не рече улазећи у кућу и седећи за столом, осим уобичајених поздрава и размене основних питања. За ручком мук. Осећаше сви, и родитељи, две сестре и брат Милош са својом женом Драгицом, неку бремениту неизвесност.

Уставши од стола и поседавши по отоманима, Гојко се одважи да проговори.

– Слушај, Стари. Мораш да уђеш у задругу, нема више чекања. Наређено је у армији.

Ако ти не уђеш у задругу мене ће истерати из армије. А код војске нема врдања.

Дмитар ништа не одговори. Ћутао је, повремено отресајући пепео са цигарете малим прстом десне руке.

Колут – мјесто гдје се чува личка традиција

Прође тешких пет-шест минута. Мајка је прала судове код шпорета, напрегнуто слушајући. Брат, снаха и сестре изгубише се у собама.

– Тако велиш, рече на крају отац.

– Тако је како ти казах. А и доста си био самосталац.

– Ајде, диж’ се, облачи се, рече Дмитар устајући, дохвативши стари кожун, донет још из Лике.

– Ђе ћемо сад у ово доба, упита Гојко.

– Идеш са мном.

Дмитар оде до штале, изведе два коња и упрегну их у кола. Седоше обојица, изађоше из дворишта и упутише се ка атару, опет ћутећи.

Завет за испуњење петогодишњег плана (Фото: Документација „Новости“ , Архив „Борбе“, Музеј Југославије, Архив Југославије и Википедија)

Кренуше главним путем на исток,  ка Гакову. Довезоше се до прве њиве, јесенас засејане пшеницом. Почетком марта пшеница се таласаше на благом поветарцу, здраво зелене боје.

– Видиш ово жито… Како ти се чини, упита Дмитар сина.

– Баш добро жито, одлично, одговори Гојко.

– То је њива Драгића Узелца, он је самосталац.

Дођоше до следеће табле, знатно веће од прве.

– На шта ти ово жито личи, опет упита Дмитар, зауставивши коње.

– Скроз слабо и јадно, признаде Гојко.

– То ти је задружна табла. Идемо даље.

Уобичајена сцена у Војводини у време откупа (Фото: Музеј Југославије/Сајт БИА/Архив породице Јовановић/Архив Панчева/Архив „Новости“ и „Борбе“)

Обиђоше скоро цео колутски атар, све од жита до жита. Где год наиђоше на њиву самосталаца – Мане Делића, Раде Дрче, Буде Шевера, Дане Мирића, Јована Тесле и других, свуда видеше исто – добро и уредно жито. А задружно жућкасто, кржљаво и неуредно.

У сам мрак вратише се кући. Дмитар испрегну коње, одведе их у шталу па заједно са сином уђе у кућу.

– Е, сад, сине, видео си. Ја ћу урадити  како ти кажеш.

Гојко сагну главу и не рече ништа. Не рече ништа о томе ни до сутра увече, кад се возом врати у Сомбор, у своју касарну. Био је збуњен, као човек који је први пут видео како стоје ствари.

После мање од месец дана руководство КПЈ донело је одлуку да се сељачке радне задруге расформирају.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јован Мирић, комунизам