Посебно је значајно да град Никеја (данашњи Изник) и сама црква Свете Софије у којој је одржан Седми васељенски сабор сада стоје под исламском управом, а историјски храм је претворен у џамију
Протојереј-ставрофор Мирољуб Срб. Ружић (Фото: Лична архива)
Необично потресна иронија лежи у чињеници да, иако је Први васељенски сабор у Никеји одлучно осудио аријанизам, теолошка гледишта која носе значајну сличност са аријанским субординационизмом јавиће се касније унутар исламске доктрине. Историјска путања православних хришћанских заједница у овом региону била је накнадно обележена дубоким превирањима: губитком безбројних живота, страдањима и мучеништвом, расељавањем становништва, конфискацијом имовине и територија, као и ерозијом дуготрајне културне и црквене православне баштине под продором мухамеданско-отоманске власти.
Посебно је значајно да град Никеја (данашњи Изник) и сама црква Свете Софије у којој је одржан Седми васељенски сабор сада стоје под исламском управом, а историјски храм је претворен у џамију. Симболичка тежина ове реалности не може се потценити: заједница чија, назовимо их христолошко-иконографска уверења, оштро одступају од никејских исповедања – и у одређеним аспектима су паралелна у већој или мањој мери субординационизму и иконоклазму одбаченим у Никеји – сада заузима физички простор у којем је Света Црква први пут формулисала неке од својих догмата.
Црква Свете Софије у Никеји/Изнику (Фото: Б. Субашић/Вечерње новости)
Догматске основе утврђене унутар тих светих простора (Први васељенски сабор у Никеји се одржао у великој базилици изграђеној у првој половини четвртог века, која је касније проширена дрвеном конструкцијом како би могла да прими саборске Оце. Ова базилика је поново изграђена у камену, али је на крају пропала у земљотресу око 11. века, након чега је околна земља потонула и базилика је завршила потопљена у језеру[1]), постигнуте су уз огромну личну жртву, јер су многи свети православни никејски Оци носили на својим телима знаке тешког гоњења и страдања.
Њихове жртве позивају нас на непрекидно сећање, сталну будност и непоколебљиву верност. Ми, који смо наследили Свету Православну Веру, носимо обавезу да је чувамо и поштујемо као живо сведочанство онога што су Свети Оци на Никејским саборима, вођени Духом Светим, утврђивали и бранили. Они нису само формулисали догмате; они су, као цевнице Светог Духа, својим животима и телесним страдањима утврђивали истинитост и непоколебљивост Православног исповедања. Њихова оданост и жртва представљају мерило наше верности и духовне зрелости.
Папа Лав XIV и патријарх Вартоломеј у некадашњој Никеји, 28. новембар 2025. (Фото: Ројтерс)
То што ове историјске локације данас стоје у таквом стању, претворене у простор за призивање идолопоклоничких сомнабулија, представља дубоку трагедију која одјекује кроз векове. Ово није само историјска чињеница, већ упозорење и духовна бол који нас подсећају на крхкост и рањивост непролазних и вечних светиња у овом палом и пролазном свету који у злу лежи. У сваком смислу, губитак ових светих простора и насилна преуиначеност изворне намене, представљају трагичну рану за читаву Православну Цркву и њене вернике, као и за сећање на храбре светоотачке душе и мужеве који су своје Христолике животе положили за Христа, Свету Православну Цркву, Истину и једину спасоносну Православну Веру у Светој Тројици!
Вјечнаја им памјат!
На светог Георгија Неокесаријског
30/17. новембар л. Г. 2025. од рођења Бога Слова
о. Мирољуб Срб. Ружић
[1] Већина научних расправа повезује урушавање главне базилике у Никеји са једним од неколико великих регионалних земљотреса – могуће са онима из 1065. или 1075. године – али не постоје поуздани докази који би повезали потонуће базилике са било којим конкретним догађајем. Сходно томе, истраживачи говоре само у општим оквирима, помињући „земљотрес у 11. веку“, „вероватно средином 11. века“ или „могуће око 1065. године“. На основу ових процена, може се разумно претпоставити да је разарање настало након Великог раскола 1054. године. Укратко, иако се век може утврдити, тачна година не може бити поуздано потврђена на основу постојећих археолошких или историјских извора.
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар