Ја сам смрт овако разумјео: или је тихи, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет, пише Његош доктору Петру Маринковићу
П. П. Његош, фотографија Анастаса Јовановића, Беч, лето 1851. (Фото: РТС)
Петру Маринковићу
Цетиње. 10. августа 1850.
Поштени господине доктор Маринковићу,
Ја нијесам јошт издравио, али сам се добро поправио. У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но штавише зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумјео: или је тихи, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет и причисљење бесмртноме лику и вјечито блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, и ја Бога не представљам како Нерона и Мухамеда II, но га представљам по његовому величеству, за духа превеличественога, премилостивога својима тварима. Ја сам душу човеческу представљао за неки тајинствени фокус, која, како се раздвоји од тијела, сине хитром зрачицом и запали бесмртни плам нашега живота и блаженства на небесима. А наше јадно тијело што је? Угоштеније и попираније земаљскога гада, глибина од које се гади, прашина с којом се вихорови ругају и играју, њом бистре источнике водене муте, њом сјајне зраке сунчане затмивају. И великога чуда колико ми ово ништавило љубимо и колико нас интересује! Тијело је много ништавије но цклени суд; – дајбуди изломљена стакла купе каљави Чифути и пометнути трговци те и продају, а наше тијело без душе ни за што не служи.
Досадих Вам, но то је крива доброта Ваше душе, коју сте ми открили. Хиљаду сам совјетника имао откако сам се разболио, но сам се највише Вашега совјета држао и данас се највише држим, јербо сам видио да из дубине познанства и благородне душе истјече. Неки су ме совјетовали да ништа не мислим. Како ће човјек живјети а не мислити? Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са смртнога одра да очи не баци на красно створеније. Неки су ме совјетовали да фанеле на тијело ни мараме око врата не носим. Неки су ме совјетовали да двоструку фанелу на тијело и до уших обучем, па преко ње вунену мараму око врата да метнем. Неки су ме совјетовали да лежим потрбушке, а неки опет да лежим на плећа, неки на лијеву, а неки на десну и проч. и проч.
Оља Ивањицки, Његош у Перасту, 1997.
Збогом, господин Маринковићу. Буди ми здрав и весео, и не заборави твојим драгим воспоминанијем
Твојега
искренога пријатеља и слугу
владику црногорскога
П. П. Његоша
Извор: Петар II Петровић Његош, Писма. [In:] Сабрана дела, ел. издање, 2024.
Categories: Гостинска соба
Мир
Кад потрошим немире
И пјесма стане
Из душе мир извире
Слути боље дане
Планинска ријека
Мору тежи
Вјечност чека
Док вријеме бјежи
Збогом немири
Збогом смутње
Мир се шири
У зору слутње
На згаришту вулкана
Ниче клица
Судбином дана
Сутрашњица
Момчило
П.П.Његошу.
Цетиње. 13 новембра 2025.
Поштени Владико Црне Горе.
Данас су твоји ђетићи у народној скупштини коју сада они зову парламент одлучили да пошаљу војску све са танџарама и џебаном на Русију.
Ово твоји ђетићи су уједно и промјенили име Владико твоје Црне Горе у више различитих имена како би се више свиђели својима новим господарима.
Поштени Владико Црне Горе биће ти много тешко да разумијеш продумати и умијеш изговорити овијех новијех имена твоје Црне Горе.
Монтенегро.
Нато Гора.
Ноћна Мора.
Црна Брда и Нато Море.
Поштени Владико Црне Горе а и Цетиње ти више није Цетиње.
Зове се.
Аветиње.
Знам пошени Владико Црне Горе да ти тек сада ништа није јасно.
Богуми ни нама.
Који јоште памте ко су били ђетићи.
Соколови.
Слободни ка’ тићи.
А не ове тице селице.
Из кавеза у кафез.
Са прстеном око ноге.
И гпс сигналом.
Momci odlični ste, čisti ka suza.