Познати београдски професор психологије и полихистор, Петар Јевремовић, пружио је лијепо и у понечему ново читање Његоша

Фото: shoppster.rs

Отварајући књигу „Његош и поезија“ (Академска књига, 2024), неминовно се питајући зашто још једна књига о Његошу, београдски професор психологије и полихистор, Петар Јевремовић, пише да је по вокацији Његош био пјесник, све друго био је по нужности: „Мислио је певајући. То је чинио из нужде, не из доколице.“

По Јевремовићу, Његош је по природи био филозоф, не по учености.

„Дух, да би мислио, мора проговорити. Да би проговорио, он (прво) мора пропевати. У противном осуђени смо на примитивизам, или на (најчешће колонијално) епигонство.

Песник претходи филозофу и теологу.

Твораштво је битна претпоставка опстанка рода (народа) у времену. Духу се у историји не опрашта јаловост. Уз јаловост, немишљење је други велики грех који историја не опрашта роду и народу.“

Ребека Вест: Његош

Из овакве поставке, Јевремовић изабрао је да анализује оне Његошеве списе и пјесме у којима се тематизује мишљење. Добар угао за анализу једног психолога.

Али, најприје, шта је за Његоша душа, тај „предмет психологије“?

Професор Јевремовић почиње излагање расправом о Његошевом писму др Петру Маринковићу из 1850. године. Његово централно мјесто види у ријечима:

„Ја сам душу човеческу представљао за неки тајинствени фокус, која, како се раздвоји од тијела, сине хитром зрачицом и запали бесмртни плам нашега живота и блаженства на небесима.“

Петар II Петровић Његош: У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није (1850)

Тајинствени фокус, кључна синтагма око које Јевремовић развија своју анализу.Овдје кажимо да је ријеч фокус само на том мјесту нађена у Његошевим дјелима и писмима.

† † †

Даље у књизи професор Јевремовић анализује Његошеве пјесме Спровод праху С. Милутиновића, Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима, пјесму Мисао која претходи Лучи, саму Лучу, Ноћ скупљу вијека и Горски вијенац.

У првој пјесми наилази на Његошеву „надежду будућности“ која није ништа друго до „својакање чојка с Богом“.

Занимљиво је професорово виђење „епистемологије Његошеве“. Наслања је на стихове:

„Појетина душа што је? Што и жива у кристалу,
Степеном се спушта, диже и премјену ћути малу.“

Петар II Петровић Његош: Поета је жрец олтара свесвјетија

Каже Јевремовић: „Његошево ћути овде не разумевам у смислу осећа. Инсистирам на утихнућу. На ћутању и мировању. Да би се премјена осетила, мора се ћутати. И то ћутати у смислу утихнути. Заправо, тиховати. Његошу је (као песнику – теологу), у стварима битно теолошким (Луча је набољи пример за то), суштински био стран сваки сензуализам и психологизам. Односно сваки субјективизам. Његова (условно речено) епистемологија битно је мистичка. Објективна. Попут живе у кристалу, његова се душа (мистички – објективно) креће горе – доле. И – ћути.“

Расправљајући о Његошевим пјесмама о мислима и мишљењу, професор Јевремовић отвара значајно питање о Његошевом просветитељству. „Његошево просветитељство није секуларно“, тврди он. И Његош говори о еманципацији као сржи просветитељства, али док се на Западу просветитељство схвата као еманциповање разума у односу на вјеру, , Његош, прије свега, има на уму еманциповање свјетлости у односу на мрак. На Западу знање постаје гарант моћи, а „мишљење бива сведено на његову пуку логистику“.

Насупрот томе, за Његоша је природа мисли искричава, свјетлосна. „Светлост не покорава, она ослобађа“, пише професор Петар Јевремовић, и додаје: „Метафизика моћи потпуно је страна Његошевом духовном сензибилитету.“

Завршимо овим ријечима овај мали празнични приказ.

Скупштина Црне Горе: Његошев дан рођења државни празник

Опрема: Стање ствари

(Журнал, 12. 11. 2025)

Categories: Гостинска соба

Tags: Његош, Александар Живковић, Петар Јевремовић