Сведочења десет светаца од који ни једно не иде у прилог Распућину. икад у историји Царске Русије није ауторитет власти био тако низак као током пет година док су трајали скандали око Распућина

Григориј Распућин (Фото: Getty Images)

Јеромученик Гермоген Тобољски

Јеромученик Гермоген Тобољски лично је познавао Распућина. Ево како описује њихов први сусрет:

„Распућина сам упознао 1908. год. у Петрограду. Упознао нас је директор Петроградске духовне академије, тада архимандрит а касније владика, Теофан Бистров. Приликом нашег првог сусрета, арх. Теофан је о Распућину говорио са ентузијазмом као о великом аскети. Ја и архимандрит Теофан смо били добри пријатељи и његова препорука ме је убедила да се са наклоношћу односим према Распућину. Током 1909. Распућин је неколико пута долазио у Саратов да ме види, а одатле би одлазио у Царицин (Волгоград, прим. прев.) да посети оца Илиодора Трифунова. Однос између мене и њега, као и између Григорија и оца Илиодора, био је у почетку одличан. Распућин је уживао општу наклоност. Отац Илиодор је у својим проповедима пастви за Распућина говорио да је аскета узвишеног хришћанског живота. Такво је било опште расположење према Распућину у то време. Почетком 1910. примио сам писмо од владике Теофана у коме ме је обавестио да се испоставило да је Распућин потпуно недостојна особа. Владика ми је представио низ доказа који дискредитују Распућина као човека развратног живота. По примању писма, приликом сусрета са Распућином указао сам му на његово недостојно понашање. Писмо које сам примио као и моја лична запажања његовог понашања служили су као разлог за оштру промену мог односа према Распућину, кога сам чак и престао да примам. У Петрограду сам примио још доста неповољних података о његовом животу, тако да сам оцу Илиодору забранио да општи са њим.

У почетку је Распућин уживао наклоност народа у Царицину, али касније, због слободног односа према младим женама и девојкама, расположење народа се погоршало. Младе жене почеле су да избегавају Распућина, само старе жене су га посећивале. Због овога Распућин је оштро изразио незадовољство оцем Илиодором.“

Шеснаестог децембра 1911. у Петрограду, у Јарославском подворју, владика Гермоген позвао је Распућина у посету. По изјавама сведока, владика Гермоген почео је да разобличава Распућина због његовог развратног живота. Изненађен оним што се дешава, и без речи оправдања, Распућин је признао оптужбе као истините. Владика Гермоген одвео је Распућина у цркву и заклео га над Еванђељем и крстом да испуни епитимију коју ће му дати. Распућин је пристао.

Владика му је забранио да посећује царски дом, и да уместо тога оде у Кијев да се посаветује са Кијево-Печерским старцима о томе како да се искупи за своје смртне грехе. Распућин је пристао на све што му је владика наредио, међутим – већ истог дана – отишао је код царичине дворске даме Ане Вирубове и рекао јој да су га пребили, поцепали одећу и бацили на под.

Ево шта о томе каже Јеромученик Гермоген:

„Покушао сам да исправим Распућина, читао молитве над њим и наредио му да се одрекне својих дела која имају погубан утицај на високо друштво а у крајњој линији и на државу у целости, препоручио сам му да иде у своје село Покровское. Моје убеђивање наизглед је успело или се Распућин правио да је тако, говорио је: ’У реду, отићи ћу у Покровское, тамо имам доста хлеба, и живећу удобно. Нећу више бити у високом друштву.‘ Распућин није одржао своје обећање. На то су га навеле жене из његовог окружења и Илиодор. Одлучивши да остане у Петрограду, Распућин је почео са лажним оптужбама да ја и старац Митја, који је био са мном, планирамо његово убиство. Распућинове оптужбе играле су фаталну улогу у мом животу. Не само да сам присилно пензионисан већ сам и протеран из Петрограда 7. јануара 1912. без могућности да изнесем одбрану.“

Године 1912, у интервјуу за новине, владика Гермоген је рекао: „… Одговорним за моје одстрањивање из Синода сматрам В. К. Саблера (главни прокуратор Светог Синода) и познатог хлиста[1] Григорија Распућина, најштетнију религиозну фигуру и зачетника нове хлистовштине у Русији. Григориј Распућин, својим делима, јасно представља, по Апостолу Павлу, прљавог телесног развратника. Као епископа, срамота ме је да говорим о његовим делима. Ово је опасно и понављам, он је бесни хлист. Бивајући развратан, он своју разврат прикрива богохулном побожношћу.“

Јеромученик Гермоген Тобољски је због клевета Распућина цар избацио из Светог Синода, а касније му је забрањено и управљање својом епархијом, на крају је протеран у Жировицки Манастир.

Новомученик Миахил Новоселов

Јануара 1912. Новомученик Михаил Новоселов отворено је говорио против Распућина. Прикупивши податке који инкриминишу Распућина, професор Новоселов планирао је да објави брошуру под насловом „Григорије Распућин и мистични разврат“. Међутим, по наредби власти, целокупно издање је заплењено – а такође и рукопис брошуре. Но, упркос томе, мишљење новомученика Новоселова било је познато. Објавио га је у новинама: „Колико дуго ћете злоупотребљавати наше стрпљење?! – Ове гневне речи које саме избијају из груди православног руског народа адресиране су лукавим завереницима против светиња и Црвке, против кваритеља људских душа и тела, Григорија Распућина, који се дрско крије иза светиње Цркве. Овим речима деца Руске Православне Цркве натерана су да апелују Светом Синоду са огорченошћу и жалошћу, видевши страшну попустљивост високих црквених великодостојника у односу са поменутим Григоријем Распућином. Зашто владике ћуте, иако су врло добро обавештене о делима овог преваранта и кваритеља? Зашто ћуте – иако неки од њих у личној преписци са мном истог називају слугом лажи, хлистом, еротоманом, шарлатаном? Где је Свети Синод, зашто небригом или кукавичлуком допушта развратном хлисту да чини дела таме под маском светла? Где је праведна десница да избаци дрског кваритеља и јеретика изван ограде Цркве? Можда није довољно упозната са његовим деловањем? У том случају, предлажем да ме највиша црквена институција позове да изнесем податке који доказују истинитост моје оцене о овом лукавом преваранту.“

Свети мученик Серафим Чичагов

Нису сви Свети били оштри према Распућину. Према изјавама сведока, првенствено Степана Петровича Белецког, који је рекао следеће: „Архиепископ Твера, Серафим Чичагов, који је познавао принца Андроникова, и одлазио на вечере са Распућином, односио се према Распућину негативно и чак му је у лице рекао шта мисли о његовој погрешној оцени личности неких јерарха, посебно владике Гермогена, које је Распућин износио у високом друштву.“

Али чак ни оваква нежна критика није имала ефекта. Под утицајем Распућина, како сведочи Белецки, однос царице према архиепископу Чичагову је захладнео – толико да није желела ни да га прими на аудијенцију.

Свети мученик Владимир Богојављенски

Године 1912. Свети мученик Владимир Богојављенски постављен је за митрополита у Санкт Петербургу. Такође је изабран за члана Светог Синода. Он је такође дигао глас против Распућиновог утицаја, и 1915. Цар Николај га је примио на аудијенцију да разговарају о овоме. Овако свештеник Михаил Пољски описује овај сусрет: „Владика је ретко ишао на аудијенцију код цара. Целокупна комуникација између њих одржавана је преко главног прокуратора. Главни прокуратор, у овом случају Саблер, сазнавши за сврху због које је митрополит желео да посети цара, упозорио је владику да је ово веома болна и комплексна тема. Али митрополит је храбро наставио напред, верујући да врши своју свету дужност. На аудијенцији митрополит је цару изнео све гласине и приче које круже о Распућину, указао је на штетност његовог утицаја, посебно у црквеним пословима. Цар, саслушавши митрополита, рекао је да је он можда у праву за многе ствари, али да се царица никада неће сложити са овим. Царица, сазнавши за овај разговор, била је веома огорчена на митрополита. Као одговор на оптужбе против Распућина, одговорила је да је старац Григорије много пута спасао живот њеног сина, наследника трона Алексеја, и да она никада неће дозволити прљаве мисли о старцу. Митрополит Владимир пао је у немилост и био је уклоњен из Петрограда у Кијев“ – где је две године касније страдао мученичком смрћу.

Свети Мученик Андроник Николски

Године 1916. Свети мученик Андроник Николски покушао је да утиче на цара по овом питању. Децембра 1915. у писму митрополиту Арсенију Новгородском назвао је Распућина тамном силом пред којом „ни министри, ни владике, ни било које друго биће не може ништа“. Поменуо је са жалошћу оно што се десило Светом мученику Гермогену Долганеву, написавши: „Владике се својевољно клањају овој мрачној сили, стварајући интриге међу собом, и даве једни друге. Антоније Харковски и Сергије Фински су се понизили спријатељујући се са ’преименованим‘.“ Назвао је Распућина ’преименовани ‘ зато што је овај променио презиме из Распућин у Нових. „Али они“, наставља Свети мученик, „су се искупили за своје слабости и сами су прозрели њега, иако је било прекасно. Зато би се требало ујединити са њима.“

Погубљење свештеномученика Андроника Николског (Извор)

Али, ово уједињење владика против Распућина – које је предлагао Свети мученик, чак и ако се десило – није се показало у конкретним делима.

Као што је поменуто, године 1916, Свети мученик Андроник отишао је у главни штаб са делегацијом из Перма. Када је после литургије цар целивао крст, владика је замолио цара да га прими да разговарају насамо. Цар је пристао и позвао га у зграду главног штаба. Током састанка владика је почео да упозорава цара да је Распућин недостојна особа, да се о њему причају многе лоше ствари, да је његова близина царској породица повод за многе гласине и да компромитује цара. Цар је саслушао свеца у тишини и, када је овај завршио, устао са столице и позвонио. „Грофе, отпратите владику“, рекао је цар министру грофу Фредериксу. Цар је заједно са њима отишао до излаза, на вратима је рекао: „Довиђења владико, саветујем вам да не верујете у свакакве глупост.“ Након свега, да је цар послушао глас светог мученика спасио би и самог Распућина, кога су након пар месеци убили.

Света мученица Јелисавета Фjoдоровна

Света мученица Јелисавета Фјодоровна, сестра царице Александре, у свом писму од 26. марта 1910. изражава жаљење због разговора на ову тему, који јој се чинио грубим: „Можда, да сам реаговала другачије, видела би истину и не би више тражила помоћнике који те увлаче у своју посебну веру, претварајући се да су стварно православни. Можда је требало да разговарамо смирено, да одмеримо све и дођемо до закључка да можда нисмо у праву и да није свако ко изгледа свето заиста свет.“

Ране 1912. године Распућинови симпатизери пријавили су цару и царици да велика кнегиња Јелисавета стоји иза брошуре Михаила Новоселова. Као резултат тога, цар и царица су прекинули сваку комуникацију са њом. Фебруара 1912. Света мученица Јелисавета написала је: „Две недеље су прошле а да нисам примила ни једну реч као знак братске љубави након што си ме оптужио за нешто што нисам урадила. Знам са сигурношћу да Ана Вирубова шири гласине о мени да сам узела активно учешће у покрету против Григорија Распућина. Након свега, ја сам увек била вама одана, и увек сам вам отворено говорила против Григорија. Широм Русије, на мојим путовањима, чак и овде, људи су ми долазили са својим болом. Говорили су ми: ’Ви сте јој сестра, отворите им очи.’ И ја сам све ово теби пренела јер само то сматрала својом дужношћу, и зато што сам била на ивици слома због бриге о твојој добробити. Није први пут да је лаж о мени дошла из истог извора. Пре две године био је то Григориј. Мали Феликс Јусупов налетео је на њега у цртаоници г-ђе Головине и прво што му је рекао о чланку у Новоселовским новинама је: ‘Знаш добро велику кнегињу, какву одвратну нарав има, пише одвратне ствари о мени у новинама’. Феликс ме добро познаје и није се сложио са њим. За мене су такве ствари немогуће. Ја сам, и увек ћу бити верна теби без обзира шта се деси.“

Када је избио скандал у новинама због брошуре Новоселова, Света мученица Јелисавета писала је цару мученику Николају 4. фебруара, 1912. године: „Авај! О Боже! Десило се оно чега сам се плашила, гледајући са стрепњом како се приближава. О драги моји, сетите се како сам вас давно упозорила са сузама љубави и са страхом. Јасно сам видела шта се спрема. Многи људи широм земље замолили су ме да вас упозорим да је ово човек који живи двоструки живот. Тако кажу они који су били у контакту са њим, и кажу да никада нећете видети дубине његове душе, он ће ово крити од вас – јер је ова страна њега налик кошмару за сваког поштеног поданика.“

Света мученица Јелисавета Фjoдоровна (Фото: Википедија)

Нажалост, царски пар остао је глув на молбе свете мученице, која је у писму Феликсу Јусупову написала следеће: „Веома су тврдоглави овде, и ова тврдоглавост је, у једну руку, разумљива услед веровања да само његове молитве могу спасити и излечити дете. Све се заснива на лажним претпоставкама. Али највише слепи су они који желе да буду слепи.“

Царица Марија Фјодоровна, мајка цара Николаја, такође је покушала да утиче да царски пар по овом питању. Фебруара 13. године 1912. позвала је на разговор премијера Коковцова који је касније записао: „Разговор је трајао сат и по, био је у потпуности посвећен Распућину“. Након овога, царица Марија посетила је царски пар. У свом дневнику цар Николај записао је: „Фебруара 15. године 1912. Мајка је дошла на чај, имали смо разговор о Распућину.“ Из дневника велике кнегиње Ксеније можемо видети детаљнији опис: „Мајка је рекла све. Александра је бранила Распућина, рекавши да је он невероватна особа и да би мајка требала да га упозна. Мајка је саветовала да пусти то сада и да Дума чека на одговор. Александра је рекла да је немогуће да пристане. Ипак, били су захвални мајци што је све отворено рекла.“

Мајка царица могла је поновити оно што је рекла дан пре тога Коковцову: „Моја несрећна снаја није способна да схвати да ће довести до пропасти и себе и династију. Дубоко верује у светост сумњиве особе.“

Преподобни Гаврило Зирјанов

Старац Седмојезерског скита, познат по свом аскетском животу и дару прозорљивости, говорио је веома оштро о Григорију Распућину. Како владика Варнава Белајев сведочи: „У пролеће 1915. догодио се инцидент. Дошао сам код Алексеја Затворника, био је очигледно узнемирен: ‘Знате ли шта је старац Гаврило рекао великој кнегињи Јелисавети Фјодоровној! Питала га је о Распућину, а он јој је рекао: Убити га као паука, и 40 грехова ће бити опроштено!’ Читалац зна за шале оца Гаврила али никада нисмо наишли на овакву комбинацију речи, значења и околности. ‘А шта је моје мишљење‘, наставља отац Алексеј, ‘упитала ме је велика кнегиња, хтела је да протумачим ове речи, ја сам одговорио: „Не могу те благословити, како то може бити? Не, не могу‘.“

Света царска породица Романов (Извор: Фејсбук)

Лично мислим да је преподобни ово није рекао као благослов за убиство већ као карактеризацију особе. Ове речи показују тежину греха и нису практично упутство за делање. Из свега овога јасно је да старац Гаврило није сматрао Распућина за свеца, Божијег човека итд.

Када је децембра 17. године 1916. Феликс Јусупов, са неколицином других, убио Распућина, ево шта је велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна написала мајци Феликса у телеграму: „Све моје дубоке и снажне молитве те прате због твог патриотског дела вашег милог сина. Нека те Господ чува.“

Свети мученик Философ Орнатски

У интервјуу 1914. године свети мученик Философ Орнатски рекао је: „Лично, као истински хришћанин, имам негативно мишљење о Распућиновим делатностима.“

Писаћемо још о овом интервјууу.

Свети мученик Јован Вострогов

Свети Мученик Јован Вострогов лично је познавао Распућина, и штавише о њему је у почетку причао добро, али је касније променио мишљење, као што је и Свети мученик Гермоген, као и многи други. Године 1912. отац Јован Вострогов посетио је Распућина и причао о њему као о правом хришћанину, што је објављено у новинама „Весник Западног Сибира“. Ипак, отац Јован је убрзо променио мишљење о Распућину, већ 1913. године. Свети мученик Јован Вострогов се присећа: „Када сам живео у Москви у епархијском дому, Распућин је дошао на код мене после свеноћног бдења. Рекао ми је: ’Ти ме грдиш али ти ја не желим зло’ и указао је на један приватни састанак у Санкт Петерсбургу на ком сам говорио оштро о њему. ’Назвали сте ме подлацем, али вам желим добро’.“

Године 1914, после првог неуспелог атентата на Распућина, отац Јован пише писмо познатој следбеници Распућина Ани Вирубовој и наводи да је спречио још један атентат на Распућина, да је убедио људе да то не чине. Штавише, није хтео да публикује овај догађај да не изгледао као Распућинов спасилац. Може се рећи да су њихови односи 1915. већ прерасли у сукоб. Разлог овоме био је прогон – прво из Москве у Московски регион, а потом у Уфу – свештеника Владимира Востокова, неумољивог критичара Распућина. Свештеник Владимир јавно је изразио свој став рекавши да је Русија на ивици страшног амбиса: „Зли развратник, хлист Распућин, копа гроб Русији. Искушења од његових гнусоба већ дуго заслужују одлучну јавну осуду.“ Отац Владимир писао је о подршци коју је добио од светог мученика Јована Вострогова у писму светом Макарију Невском: „Отац Вострогов, упркос својој позицији синодалног мисионара, који је елоквентно остао тих о свим Распућиновим изопаченостима, недавно је назвао Распућина злом силом у свом писму мени, написаним његовом руком“. Ова подршка није остала на једном писму. Према мемоарима Стефана Петровича Белецког, који је касније упуцан заједно са Светим мучеником Јованом: „Када је отац Јована објавио чланак у коме је, донекле, истина, описао улогу Распућина у овој ствари тј. уклањању оца Владимира Востокова. Овај есеј такође је занимао Распућина који ме је током нашег састанка питао о оцу Вострогову и додао да је Вострогов готов и да неће примити ништа. И заиста није примио ништа, иако је митрополит Макарије Московски питао цара да постави оца Вострогова за владику. Распућин је омео постављање за епископа светог мученика Јована. Штавише, кампања против оца Јована започета је у новинама „Дим Отачаства“, које су контролисали подржаваоци Распућина и њихови напади нису престајали чак ни после Распућинове смрти.

Отац Јован Вострогов писао је 9. фебруара 1917. владики Јефрему: „Распућиновци који су дошли до власти нападају ме, чинећи безакоње и нема начина како се изборити са њима.“ Следећег дана, написао је писмо архиепископу Атанасију: „Посетио сам Петроград, и ситуација је турбулентна свуда, али у нашим црквеним пословима влада тотални хаос. Распућиновци, мали људи у сваком смислу, постали су велики људи.“

Видели смо још један пример сукоба Распућина са свецима свог доба. Постоје многи такви примери. Вреди приметити да није долазио у сукоб само са свецима Руске Православне Цркве.

Свети Мардарије Ускоковић

Свети Мардарије (Ускоковић), Либертивилски и Свеамерички

Светац Српске Православне Цркве, Свети Мардарије Ускоковић, у то време студирао је у Москви. Његово духовност привукла је пажњу неких људи са двора и почели су да га позивају у Царско Село. По свему судећи, почео је да прича негативно о Распућину, према сведочењу Стефана Петровича Белецког: „Распућин је био немилосрдан према монаху Мардарију. Током једног састанка, Ана Вирубова питала ме је да прикупим информације о овом монаху, будући да Распућин стално прича о њему и да му Мардаријеве посете Царском Селу не дају мира. Изражена је сумња да је отац Мардарије наводно немачки шпијун. Иако нисмо успели да потврдимо ову сумњу, ја сам ипак то пријавио Ани Вирубовој, Воеикову и Распућину – што је Распућину причинило видљиво задовољство, јер отац Мардарије није више могао посећивати Царско Село. Када је Мардарије дипломирао на Академији и не желећи да прекине везе са Петроградом наставља образовање на Словенској Гимназији професора Грибовског, онда је Распућин инсистирао да владика Питирим пошаље Мардарија на Кавказ, захтевао је да Мардарије напусти Петроград и смирио се када је овај то учинио.“

† † †

Видели смо сведочења десет светаца од који ни једно не иде у прилог Распућину. Потребно је ово ставити у шири контекст.

Почевши од јануара и фебруара 1912. избио је скандал са Распућином. Свако ко је чуо за овај случај зна да је Распућиново присуство у царској породици било објашњавано веровањем царице Александре да његове молитве помажу царевићу Алексеју, који је био болестан од озбиљне наследне болести – хемофилије. Али у то време мало ко је знао за ово, само неколицина блиских људи, зато што је наследникова болест била државна тајна. Сада, замислите обичне људе тог доба када су сазнали за скандал са Распућином из новина. Скандал је избио, а никаква акција није предузета, Распућин није уклоњен нити је дато било какво објашњење. Цар и царица веровали су да је ово приватна ствар и да никакво објашњење није потребно. И овај скандал је трајао пет година, непрекидно потхрањиван новим вестима о Распућиновим лудоријама или вестима о томе како је још једна особа изгубила положај због противљења Распућину. И током овог петогодишњег скандала у штампи, народ није разумео шта се дешава, како је неко могао да разуме и објасни присуство простог човека са мрачном репутацијом у близини царске породице и царице?! И с обзиром да није било никаквог званичног објашњења, народ је сам почео да проналази објашњења – и не без утицаја непријатеља монархије, који су искористили овај скандал да дестабилизују државу.

Као резултат тога, руско друштво прихватило је најмонструозније објашњење. Ове монструозне, прљаве гласине о Распућиновој повезаности са царицом нису биле само на страницама новина, нису биле само међу интелигенцијом која је читала новине – већ су се прошириле на народ и војску. Читаво друштво било је затровано овим гласинама које нису биле истините – јер је Распућинов однос у комуникацији са царицом увек био коректан и није било ни трага прљавштини о којој се причало. Али, нико није дао народу објашњење. И као резултат, током пет година, друштво је постајало све више и више заражено овим монструозним гласинама, које су подривале ауторитет царске власти као никад до тада. Никад у историји Царске Русије није ауторитет власти био тако низак као током тих пет година. И то је било повезано управо са свим скандалима око Распућина. Зато су многи људи, како мирјани тако и црквени великодостојници покушавали, чак и по цену да изгубе положај, да пренесу цару колико је опасна ова ситуација.

Нажалост, нису били успешни, цар није послушао никог од њих. Да је Распућин стварно волео цара и царску породицу – као што његови модерни обожаваоци покушавају да нас убеде – онда би он сам, видевши све ово, напустио двор и вратио се у своје село Покровское, где је, узгред, имао жену и децу. Вратио би се и пре него што га је Свети мученик Гермоген позвао да то уради.

Могао је да се моли за царевића и из свог села, није мора да буде у Санкт Петербургу. Али Распућин није волео ни цара, ни царицу, ни царевића, већ искључиво своју позицију на двору и деловао је против свакога ко би покушао да је угрози. Да је сам Распућин савршено разумео чему је водила његова блискост двору забележено је у његовим речима Пругавину: „Чини се да не знаш ништа, ништа нисам урадио за цара? Али ја мислим да у целој Русији нема никога ко је учинио толико зла као ја, а ипак он ме једнако воли.“

Наставиће се

Текст представља скраћену верзију преписа видео обраћања оца Георгија Максимова: https://azbyka.ru/video/cht  o-svyatye-govorili-o-rasputine/

Посрбио с руског и приредио: Јован Татовић

[1] Прим. СтСт: Припадник секте која се појавила у Русији у 17. веку. (Википедија)

Прочитајте још

• Пророчанства старца – Мученика Григорија Распућина (Борба за веру, 18. 7. 2025)
• Живот за Цара – истина о старцу Мученику Григорију Распућину и о нашој мисији: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13 (фељтон, Борба за веру, јул–август 2025)
• Последње писмо-пророчанство светог Старца Григорија – о пропасти Русије (Борба за веру, 6. 9. 2025)
• Борба за веру: Царевина (самодржавље) као проклетство Божије (8. 9. 2025)
• Борба за веру: Руски монах Филофеј је измислио „Москва Трећи Рим“ и есхатолошку улогу руских царева (9. 9. 2025)
• Борба за веру: Први „православни“ екумениста Мардарије Ускоковић против старца – Мученика Григорија (15. 9. 2025)

Погледајте још

Categories: Гостинска соба

Tags: Јован Татовић, Григорије Распућин, Русија, отац Георгије Максимов, света царица Александра, свети цар Николај