Видовдан и Газиместан нас изнова позивају на покајање, на слогу и на подвиг. Видовдан није један дан, то је вечност. Газиместан није обично место, то је космос. Грешни јесмо, али смо и даље позвани
Фото: Лична архива
„Јерусалим је једини град, а остало су места. Косово је једино поље, а остало су пољане. Косовска битка је једина битка која траје вековима, а остало су туче.“
Матија Бећковић
Видовдан је. Дан који наше национално ткиво тка златним, нетрулежним нитима већ вековима. То је дан који Србе нераскидиво везује за Небо. Без тих веза, Срби престају да буду Срби, и то се такође дешава вековима. То је дан када се најбоље види ко је вера а ко је невера.
“Видовдан је зенит над нашим главама, али и темељ под нашим ногама. Видовдан је заиста Видов дан, када се јасно види и сагледава кроз векове „ко је вера, а ко је невера“. То је вечито СРБСКО ОГЛЕДАЛО,“ како би беседио почивши епископ Артемије.
Видовдан је неизбрисиво уздигао један топоним на ниво највећег националног поноса. То је Газиместан брдо. Место на коме се одиграо централни догађај српске историје. Брдо у чијем је подножју у току битке погинуо једини турски цар у историји. Место на које су се Турци вратили тек након 70 година, што довољно говори о томе ко је био победник те битке, и то не само у метафизичком, него и у војничком смислу.
Ко је год имао прилике да неко јунско јутро проведе сам на том светом месту, никада неће заборавити ту тишину, коју само допуњује јунски поветарац који повијајући класове сазрелог жита, из неке необјашњиве даљине доноси топот и њиштање коња, алакање мехтерлија, ударе челика о челик, булата о булат…
Сви топоними уоколо подсећају на ту битку над биткама и јунаке над јунацима: Лазарево, Милошево, Југ-Богдан, Девет Југовића, Орловић, Суботић, Обилић… окружују Газиместан, који једино носи име турског барјактара и газије, чиме Срби показују своје јединствено витештво и поштовање непријатеља.
Да, Газиместан је заиста је посебно место, и буди посебна осећања и понос.
Споменик на Газиместану (Извор: Журнал)
Као неко ко је први пут на Газиместану био пре 55 година, а након тога небројено пута, писац ових редова се сваки пут ипак ражалости обиласком тог историјског места, и то из четири разлога.
Када данас приђете спомен комплексу, оно што ће вас прво ражалостити је стање у коме се он налази. Некошена трава до појаса испод које се ни божури не виде; гранитне плоче које су ту постављене још пре четири деценије су оштећене зубом времена и зарасле у траву… Све у свему први утисак је да је спомен-комплекс запуштен, односно, да га нико не одржава. Да ли је могуће да не можемо наћи снаге да један тако значајан комплекс одржавамо у релативно пристојном стању?
Милиони Срба су посећивали саму спомен кулу, али је ретко ко приметио један фалсификат на њој. Наиме, када спомен-кули прилазите са јужне стране, наилазите на стихове Кнежеве клетве: „Ко је Србин и српскога рода, а не дош`о у бој на Косово…“. Мало ко примећује да један стих фали, да је избачен, или савременим језиком речено – цензурисан. Фали стих: „И од српске крви и колена…“. Откуд то? Када је 1953. године Александар Дероко подизао овај садашњи споменик, комунистичке власти су увелико почеле да спроводе у дело формирање нових нација отпалих од српског националног тела, од српске крви. И да се не би реметила хармонија успостављања братства-јединства, није било политички коректно да се било ко запита шта би то: „од српске крви и колена“, могло значити. Требало је у то време од српске „крви и колена“ створити још 5-6 нових нација, па да Кнез ту хармонију не би реметио, стих је и избачен.
Натпис на Газиместану
Трећа сенка која пада на ово свето место налази се педесетак метара западно од спомен-куле, где је уочи 600. годишњице боја постављен обновљени мраморни стуб на коме је уклесан запис деспота Стефана Лазаревића у коме описује саму битку[1]. На стубу је такође уклесан један фалсификат. Уместо године битке 6897. урезана је 1389. година. Коме је и зашто пре 36 година то требало? Коме је сметао оригинални запис деспота Стефана? Откуд та потреба да се година битке кривотвори? Питања је много, као и одговора, али ово је чињеница.
Четврта сенка се не види. Њу виде само учесници обележавања 600. годишњице Косовског боја, негде у себи и стиде је се. Наиме, 14. јуна 1989. године, мошти светога Кнеза Лазара стижу на Косово, у манастир Грачаницу. Свети кнез се вратио кући. Данима и ноћима, верни народ се молио и целивао мошти онога који нас је за небо привезао. И тако две недеље. Свиће Видовдан 1989, и уместо Цара Лазара, главна личност тога дана постаје Слободан Милошевић. Уместо да се он први поклони моштима светога Кнеза, он слеће хеликоптером на Газиместан, одржава немушти политички говор, а милион Срба окреће леђа Лазару и креће ка Слоби. Последице су нам познате.
Александар Б. Ђикић (Фото: Соња Ракочевић)
И тако драга браћо, Видовдан и Газиместан нас увек изнова позивају на покајање, на слогу и на подвиг. Видовдан није један дан, то је вечност. Газиместан, није обично место, то је космос. Грешни јесмо, али смо и даље позвани.
[1] https://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/poezija/desp_stefan-reci_sa_stuba_c.html
Categories: Гостинска соба
“ И тако две недеље. Свиће Видовдан 1989, и уместо Цара Лазара, главна личност тога дана постаје Слободан Милошевић. Уместо да се он први поклони моштима светога Кнеза, он слеће хеликоптером на Газиместан, одржава немушти политички говор, а милион Срба окреће леђа Лазару и креће ка Слоби. Последице су нам познате. “
Те 1989 био сам присутан и у Грачаници, где смо сви били ганути повратком на Косово светих моштију нашег цара Лазара. А био сам и на Газиместану на скупу, за који не знам како је аутор закључио да је немушти у светлу говора који је био визионарски…
Било како било, да не би Слобе тешко да мошти цара Лазара могле да дођу у Грачаницу.
То Косово је пре 1989 по свему више личило на Албанију од саме Албаније а Приштина је више била Тирана од Тиране Кукса и Тропоје заједно…
Хвала му што нас је извукао из мртвих макар и на тих 10 година и што смо баш ми после много генерација запамтили српско Косово.
Изгледа да аутору овог текста више леже кафански вицеви о студенту и држању свеће (који је у ствари плагијат оригинала о црнцу и лепези) него да пише о Косову пољу.
Бојан, Приштина
Тако је брате Бојане!!! Баш тако! Само што ови новокомпоновани и наглавачке насађени Срби то неће и не могу да схвате!
Аутор спомиње „сенке“ на Газиместану (а које би требало да падају на савест Срба) од којих се само једна може сматрати таквом (изостављање стиха на повељи). Остале две су сенке, али само у идејној магли која влада ауторовим резоновањем. Наиме, непокошена трава је тамо јер шиптарска власт строго контролише приступ Газиместану и њима је циљ да место изгледа запуштено. Да би додатно нарушили светињу масовне погибије Срба, у непосредној близини граде индустријске хале. Друга „сенка“ је да је народ наводно заборавио Цара Лазара, а окренуо се Милошевићу 1989-те године. Не схвата да је управо Милошевић тада најјасније показао да се као комуниста већ окренуо ка Кнезу и Србству, да би доживео да га они који се Кнезу никада нису истински поклонили, издају управо на Видовдан 2001-ве…
1989-та је поодавно иза нас, али неке нове сенке падају по Србима и нашој савести. Једна повелика се злокобно надвила управо на Видовдан ове (2025.) године. Није сенка ни од корова нити од облака, него од живог Србина, или барем некога ко би то требао да буде. Ево шта се дешавало. Неколико хиљада људи је било окупљено око споменика учествујући молитвено на Парастосу за све србске јунаке изгинуле пре Косова, на Косову 1389-те и после Косова. Митрополит Јоаникије је началствовао богослужењу. На крају је била беседа коју је одржао Владика Славонско Пакрачки Јован. Беседу не могу да препричам у потпуности, али ћу издвојити неколико ставки због којих и пишем овај коментар.
Вл.Ј. је увод направио са освртом на старозаветна дешавања и главне учеснике, је Аврама, Исака и Јакова и Храмовну Гору која је остала тврђом и симболом њихове (јудејске) вере. Кад је био нејединствен, јеврејски народ је био искушаван, падао у идолопоклонство и зато страдавао. Слично (по Владици) и Срби који су се педесет година клањали комунистичком мамону. Није прескочио да спомене да се Храмовна Гора на јеврејском каже Хар хаБајит (што је било нарочито поучно) и направи паралелу са Газиместаном. Наводно, оно што је Гора за Израелце требало би да Газиместан буде за Србе. Каже, као што су Израелци направили (други) Храм требали би Срби на Газиместану да направе цркву. Да би добродошла црква на светом Газиместану је без сумње, али остаје сасвим нејасна веза, историјска, богословска и свака друга, између два светилишта, од којих ни једно није постојеће! Више од тога, други Храм јесте постојао, али га нема скоро два миленијума. Док ће трећи бити саграђен, за онога који ће доћи не (само) против Христа него уместо Њега – дакле за лажног мошијаха – антихриста. Мистерија је по којој основи или логици Владика доводи у везу Храмовну Гору и Газиместан, имплицитно предлажући градњу цркве као паралелу трећем Храму!?
Позитивна страна беседе је била у истицању неопходности народног јединства, јер у противном, прети нам нестанак, као неким огранцима једног (опет) јеврејског племена од којих су преостале само две изоловане заједнице од неколико хиљада чланова. Владика српско нејединство враћа у скорашњу комунистичку прошлост која је била обележена клањањем ондашњим лажним идолима. Проблем је што Владика у овом говору превише потенцира идеологију. Са Срба, одмах пребацује тему на Украјину и тамошњи рат, за који директно оптужује комунисте. Ови јесу посејали семе зла у време СССР-а дајући парадржавност Украјини, али за рат Владика окривљује садашње руске комуниста (!). Дословце, кривци за рат су нико други него садашњи комунисти, они који још чувају Лењинов труп на Црвеном Тргу! Дакле, нема ту ни Ната, ни Цие, ни Хасида, ни бандероваца, криви су данашњи руски комунисти!
Да ли је Владика свестан да, проповедајући јединство, управо сеје семе нејединства, чак мржње, према Русима, па макар тамо били и комунисти, који су по њему наводни кривци за страхоте братоубилачког рата!? Споменуо је и Јасеновац, одакле каже да је он (не знам само по ком основу), а говор завршио стихом, како рече, из песме Скендера Куленовића, с тим да тог стиха тамо нема.
Од раније је познато да Владика није показао таленат за аритметику смрти србских мученика. Насео је на трикове оних који не дозвољавају да се угрози њихов примат, дословце монопол, над страдањима у Другом Рату. Зато су Срби истребљени два пута, први пут као живи од стране NDH монструма, а други пут, као одавно упокојени, при чему је српском руком побројан тек сваки десети.
Нека би Бог дао да саградимо цркву на Газиместану, али то је немогуће без целонародног покајања и јединства у вери и истини. Како радили тако нам Бог помогао.