Преписка гимназијског професора из Рашке Радољуба Крсмановића и студената у блокади
Студенички прозор
Загрљај из Студенице
Од: radoljub krsmanovic
За: Studenti U blokadi <ublokadistudenti@gmail.com>
Драги Студенти, на почетку беше Мама. Не питајте ме ко је мама. Ја сам тај који и пита и одговара и оцењује. Мама може бити било ко. И тата може бити мама. Знате ли шта је Кувада? Важно је да смо углавном сви проговорили са сугласником „м“.
Вама се обраћам увек великим словом, као стари лисац. Ово пишем у своје име, понекад себи персирам, а понекад не. Ограђујем се од било кога и никога. Прочитао сам Ваше писмо и Ваша имена. Сутра ћу и у Студеници прочитати Ваша имена. Замолићу и свештеника да на молитви чита Ваша имена. А данас сам био у Рашки, поново завијеној у црно.
Пише Вам управо упросечени и за замрзивач (читај: замрзнути штрајк) уприличен просветни радник (латински, profus jadibedus). Ми просветари смо ендемска, угрожена врста која е-изумире на црвеној листи. Обавезно прелистати обавезну лектиру Национални парк Србија и све ће Вам бити јасно.
Из књиге „Национални парк Србија“ Драгољуба Мићка Љубичића
Зовем се е-Радољуб Крсмановић, а одазивам се свакој власти свакојако. Већ тридесет година држим географију и нећу да пустим, али попуштам. Или држиш или пустиш. Ил’ си држава или пустава. Живим у селу Никољача-укинуто, па Боровци-укинуто, па Камењани-изумире, у улици Манастирска 10. Ето, сељак постаде уличар ту одмах поред славне Студенице. И моје село је постало Доњи *ичкавац, а то значи асфалт до пред „сваку“ кућу, а пред кућом грађански пироћани и наравно улично светло. Управо се ради пројекат за предизборно асфалтирање и уличну расвету до сеоског гробља.
Три недеље се каним да Вам напишем исповест, лакше ми је тако него да Вам погледам у очи, знам да су међу Вама они који ће ме препознати. Унапред да Вам честитам ране дубоке које вам не могу ништа. Само будите достојанствени попут Вукашина. Ово није Јасеновац, ово је наставак у нашој режији. Колико смо Вас само абортирали и опет Вас има. Живот је чудо. Град се оградио од градитеља. Управа Андрићграда се оградила од редитеља. Управа моста на Дрини у Вишеграду се оградила од ставова Мехмед-паше Соколовића. Ово је време када мечке саме себе плаше решетом. Кадија се тужи, кадија се суди. Ђаво Вам цитира Христове речи. Ништа ми не верујте, пустићу Вас уз-низ воду за 5 одсто.
Одговор на Саопштење за јавност управе Андрићграда, потписано од стране Недељка Елека
Пишем Вам опроштајно писмо, јер ако не опростите изгубићете вечност и ране Вам неће зарасти. А ја, са лабудовом песмом одлазим у замрзивач, јер верујем у такву вечност. Обећали су да ће да има струје.
Пишем Вам исповедничко писмо, јер без исповести нема даље. Немојте ме оцењивати, никада на писменом из српског нисам добио више од „круга“ двојке. Навикао сам се испод просека.
Свети Јован Крститељ
Тридесет година Вама-Деци продајем маглу. На тим улицама сам трчао Београдски маратон и умало нисам умро. Цео живот лажем децу да је 42 километра и 195 метара растојање од Маратонског поља до Атине, а у ствари, то је растојање у Лондону које се трчи краљици у част. Њој у част дижете и два прста. Цео живот лажем децу како се пише слово М. Погледајте како наша влада пише слово М на таблицама аутомобила. Погледајте како Јавни сервис пише слово М. А погледајте како наш великан Радмило Стојановић држи предавање на о слову М. Ја сам од оних који Вам је тридесет година ускраћивао правилно дисање и уједно се хвалио да се на мом часу оствари сто хиљада откуцаја дечијих срца. Ја Вам тридесет година мажем очи као кловн, да бисте Ви постали клОвнови за клање. Ја сам један од оних који је преко везе, поштено купио диплому и испите и радно место. Са лажовима сам лажов, а са поштеним сам поштени лажов. Немој да Вас нервира ово моје Ја, ово је исповест. Ја сам један од оних што убише најбољег међу нама – Јоцу убицу. Ништа ми није сметало што га тако зову и зато смо убили Убицу. По неком пројекту, моја школа у Студеници је „братска“ школа са Рибникаром. Ја сам један од оних који се чудио када је у децембру 2019. године, тадашњи градоначелник Новог Сада Милош Вучевић тужио невину браћу Вучић. После ми рекли у чему је цака. Где је сада изјава, саслушање, тужба. Да да, треба да исповедам само личне грехе. Извињавам се. Ја сам један од оних који је тражио састанак са председником. Није било лако отићи мечки на рупу. А мечка беше дарежљива. Увек сам осећао да и ова исподпросечна плата мирише на криминал и мафију. Али те паре пусте. Новчанице на банкомату увек испод чекића, знам и где се штампају. Нисам одолео, јер сам давно ставио образ под ноге. Зато и радим у образовању. И таман кад хтедох на Мечкиној рупи да потпишем онај ђавољи уговор, појавише се неки студенти са транспарентом „Ђаво није наша адреса“. Уплаших се, не смедох да потпишем. Побегох главом без обзира. После испало да су просветари унизили Председника. Ови мојих стотине хиљада чланова синдиката просвете хтели да ме линчују. Не знам што. Не могу да Вам опишем тај осећај, сузе иду саме, а ја се смејем, достојанствен после много деценија. Нисам могао дуго да живим достојанствено, тешко је то, нисам навикао, није добро ал’ је лепше у кавезу. Мени оваквом килавом најлепше је у кавезу. Брзо прођоше ове три недеље и ја потписах. Имате нашу пуну подршку, морали смо само да Вас пустимо уз-низ воду. Ви нисте у блокади, Ви сте у рингу, а ми у кавезу.
На исповести се не лаже, и сад Вас мрзим што сте ми макли паучину с очију. Мој паук је јачи од мене. Мрзим што сте млади, здрави, лепи, што Вам није хладно. Мрзим вашу слободу којом оплемењујете. Мрзим што сте Ви сви Један, а ми сви Ништа. Да смо ми били макар Нула. Ето хемије, ето струје, ето бинарног система, ето десетке. Мрзим Вас што сам себи морао да признам да сам Ништа. Тридесет година Вас учим господском белом хлебу, а сад не смем да га једем, јер ми нарушава здравље и угрожава живот. Тридесет година испред ђака ми је створило осећај вође, па сам пожелео да Вас поносно предводим испред Патријаршије и пекара, па да петнаест минута певамо Христово „Оче наш иже јеси на Небесјех… хлеб наш насушни“. Нема земљописа без небописа. Географија јесте широка, ал’ је плитка. Мрзим Вас што сте ме унизили, што сте ми рекли „Цар је го“, што сте се оградили од мене, што сте рекли да је Шћепан „мали“. Не боли ме оно „лажни“. Мрзим Вас што ја нисам Ваша адреса. Мрзим Вас што сам изгубио све, а Ви не можете да изгубите ништа. Шта бих дао да сам код Ломпара десет пута на испиту пао. Ма брига ме за Ломпарово политичко опредељење, и он има право да не греши. Шта бих дао да могу да поцрвеним од срамоте. Шта бих дао да ме зову Идиот као Достојевски. Овај текст није за Оскара. Мрзим Вас што је цео свет Ваш, а ја носим глобус на сваки час, онај пластични офуцани. Ви сте криви што је у мени дете заплакало па сад лијем крокодилске сузе. Како је лепо било испод просека. Уместо ћерке, примио сам једину награду у животу. Ћерка била на путовању, а мени непријатно. Први пут. Мрзим Вас, јер се сазнало да сам просечан. Тридесет година сам се шепурио, а сад просечан-бљутав. Какви год да сте, Ви сте со земљи. Ви сте видјело свету (Мт 5, 13-16). Тако бих желео да будем Неверни Тома, али не могу, ја сам Радољуб са шајкачом Вида са Голије.
Студенти Филолошког факултета: Недопустиво таргетирање проф. Ломпара у обраћању председника Србије
Попут овог студеничког „виндова“ остајте ми достојни у векове, па макар трајали још само један дан. Тај дан је вечан. Са обе стране овог прозора чека вас призор за вечност, а то је слобода. Слобода мене плаши. Моја мржња Вам не може ништа. Сви ови Ваши спољашњи непријатељи, и што Вас хвале и што вас куде, не могу Вам ништа. Чувајте се себе и оних међу Вама. Ако и Ви постанете убице, бићете као ми. Руке ће Вам бити заиста крваве. Остајте ми здраво, а ја одох у замрзивач. Има и тамо светло, ал’ се угаси кад спусте поклопац. Морам мало да погнем главу и ведро чело да бих стао у замрзивач. Морам у мораторијум, кажу – још само две године. Жао ми што ће таквог да ме изваде из замрзивача. Кажу да то неће утицати на мој понос и част, а и после се стави поклопац на мртвачки сандук па се не види. Важно је да ми на споменику стоји достојанствено нацртан глобус.
Извините, морам на трен да прекинем, зове ме мама. Да да, мојих тридесет година не вреде ни тих квадрата у мом Београду на води. Орловача вреди, може. Па и Орловача је Београд. Просечан, може. Посмртнина, може. Мораторијум, може. Кумулативно 32%, може. Драги Студенти, на крају би: „Може“.
Ипак, хоћу да Вам се захвалим, што сте мени, морнару од каријере у канализацији, подигли шахту, пружили руку. Огреја ме Сунце. Али видех какав сам и осетих сопствени смрад. Зато сам пустио Вашу руку. Ви пливајте уз реку, а ја ћу да пловим низ канализацију.
Ипак, нећу да Вам кажем, први пут одлазим на боловање. Имам камен у жучној кеси. То је одмах ту поред срца. Мислио сам да ће хирурзи да ми одстране камен, али не, одстраниће ми жучну кесу. Са каменом у срцу немам проблема. Срце ми је камен, масе око 23,11 тона чистог бетона.
Ипак, хоћу и нешто да Вас замолим. Сенека је рекао да ништа није тако скупо као оно што је купљено молбама. Молим Вас, да на првом пленуму, ставите на гласање предлог да се нама просветарима све опрости и позовите нас да одмах, са Вашим опроштајем пођемо у школу. Опет послушајте Његоша: Нека буде што бити не може!
Радољуб Крсмановић
Студенти у блокади: Ми Рашчани знамо шта значи Студеница
Од: Studenti U blokadi <ublokadistudenti@gmail.com>
За: radoljub krsmanovic
Поштовани професоре,
Дубоко смо дирнути Вашим текстом – понекад мале ствари одјекну јаче него што можемо да замислимо, ми Рашчани знамо – тј. бар се надам да знамо – шта значи Студеница, надам се да ће нас она држати и окупљати као што је то вековима чинила. Једно велико ХВАЛА. Ваша порука је другачија од осталих порука подршке студентима, само људи чистог срца могу да схвате целокупну суштину ове поруке. Нећемо одустати.
Велики поздрав, професоре,
Ваши ђаци
Categories: Гостинска соба
Свака Вам част, професоре! Вредно сузе и дивљења…