Молитва у себи мора садржати све, читав наш живот мора бити стајање пред Богом и, у име Божије, стајање међу људима и пред људима. Ако будемо тако живели онда хришћане неће прекоревати да су јаки само на речима
Митрополит Антоније Блум (Фото: Светигора)
Исцељење одузетога
У име Оца и Сина и Светога Духа.
У једном од својих дела преподобни Јефрем Сиријски каже: „Не затварај своју молитву искључиво у речи, и нека сваки твој поступак буде богослужење.”
Он је тиме много рекао. Као прво, све што чинимо има неко духовно значење. Сваки човек на земљи је, у овој или оној мери, свештеник Бога Живога; он припада двема стихијама – земаљској и небеској, духовној и вештаственој (материјалној), и призван је да све, што постоји у нашој васељени, учини делом свепобедног (ликујућег) Царства Божијег. Не постоји ништа на земљи и у поднебесју што не би могло да ступи у Царство вечне славе, када ће Бог бити све у свему (1. Кор. 15; 28), изузев људског греха.
Ево, у данашњем Јеванђељу видимо како се ово остварује у четворици људи, који су свог парализованог пријатеља донели пред Спаситељеве ноге: њихов поступак био је жива прозба, која је и без речи сведочила о њиховој вери у Господа, али и о њиховој љубави према пријатељу.
Таква треба да буде и наша молитва заступања и састрадања једних са другима. Није довољно да станемо пред Господа и да Га молимо да Он за људе учини оно, што би требало да ми учинимо за њих; није довољно да Бога призовемо у помоћ тамо где Он има свако право да нам каже: иди ти и изврши дело милосрђа, правде, љубави… Требало би да ово увек имамо на уму.
Неки се питају због чега је Господ благонаклоно погледао на овог човека и исцелио га по вери других. Управо због тога што вера ових „других” није била само вера, него чин живе молитве и живе љубави. Овај човек је задобио љубав својих пријатеља, који су на себе преузели и ризиковали да код Спаситеља однесу свог болесног пријатеља.
Молитва у себи мора садржати све, читав наш живот мора бити стајање пред Богом и, у име Божије, стајање међу људима и пред људима. Ако будемо тако живели онда хришћане неће прекоревати да су јаки само на речима, а да су, када дође до дела, немоћни и равнодушни; тек тада ћемо моћи да кажемо да је молитва – дело претворено у духовно сазирање и да је дело молитва, која је постала поступак (чин).
Изглед текста у штампаном издању књиге
Ево над чиме би сви ми требало да се замислимо. Читав живот треба да буде прозба и чин милосрђа, и тек тада наша словесна (вербална) молитва неће бити празан звук, него део тела, сведочанство пред Богом о томе да се нашег срца дотакло састрадање, да га је дотакла туђа несрећа и да, вапећи Њему, говоримо: „Господе, ако хоћеш да ме пошаљеш и да кроз мене извршиш дело Твог милосрђа – пошаљи ме, ево, ја сам Твој слуга пред Тобом! Амин!”
25. августа 1965.
Почетак литургије
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Литургија не почиње онда, када свештеник изговори први возглас; она почиње онда, када се сви верни заједно окупе у храму, чинећи Цркву Живог Бога, царско свештенство Његове Цркве. Због тога је тако тужно када људи дођу касно, лишавајући себе и друге ове радости – радости првог сусрета, радости заједничког стајања пред лицем Божијим.
Друго суштинско својство почетка Литургије је – тишина (безмолвије, тиховање). Ми са собом доносимо мноштво брига и тегоба; међутим, пре него што ћемо се обратити Богу, морамо задобити тишину. Наглашавам да они, који у цркву долазе пре почетка Литургије, треба да обитавају у ћутању (молчанију) и усредсређености – они не долазе овамо због световних сусрета, они долазе да би се сјединили у молитви. Они који разговарају греше против Бога и против оних које лишавају молитвене тишине. Молитва се може задобити само у тишини; молитва се рађа тек онда, кад тело заћути и када у страху и трепету стоји пред Богом. Морамо се научити тиховању и спокојству да бисмо чули и познали тишину храма, јер је она – тишина Божијег присуства међу нама.
Позната нам је она тишина која се појављује када смо сами, која се спушта на нас и на чудесан начин нарушава усамљеништво; тишина, која обједињује два бића; тишина, која се налази у човечијој дубини. Ако не прекинемо ову тишину, чућемо реч и беседу која се одвија у човековој дубини; наша уста тада почињу да говоре у страху и трепету. Свака реч тада бива целомудрена и трезвена и изражава ову тишину.
Свима нам је познато ово стање: међутим, због чега му не допуштамо да се усели у нас и онда, када пред Богом стојимо у Његовом храму? Због немара и неискуства. Научимо се да долазимо рано, научимо се да сачувамо тишину и да се молимо. Нећемо прекидати царску тишину и стајаћемо пред Богом, сјединићемо се једни са другима и са Богом. Тада ћемо, молећи се првим речима Литургије, моћи да изразимо васцело богатство за које је способна људска душа окренута према Богу. Амин.
1966.
О незнању како да се молимо
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Стално се жалимо да су околности такве да немамо могућности да живимо дубоким унутрашњим животом; тиме правдамо себе због тога што не умемо да се молимо, што су наша осећања површна, што нема дубине у нашим душама. Тиме, међутим, само сведочимо да не знамо да, чак ни на људској равни, ништа дубоко не може бити поколебано случајним спољашњим околностима. Човеку, којем је радост у души, чини се да је све лако; случајне незгоде, пролазне увреде и животне тешкоће не могу да угуше ову радост, чак и ако је она мала, као искра. У старини су говорили да ни сва тама света не може да угаси искру распламсале ватре. Када, пак, на души лежи дубока туга, туга због нечега што нам је заиста важно, тада спољашње ствари ни најмање не делују на нас. Нити разбибриге могу да нас разоноде, нити нас ишта чини празнима. Живот постаје дубок и у радости, и у жалости. Наш унутрашњи живот у Богу тако се лако нарушава случајним околностима само због тога што је површан, што није дубок.
Желео бих да вам као пример наведем један случај из многобожачке старине. Код једног човека дошао је путник, и током читавог њиховог разговора староседеоци су у дубокој тишини седели око шатора. У једном тренутку, домаћин је рекао свом госту: „Мени је време да се помолим”, и почео је да се моли; одједном је читав дом изненада оживео и сви су почели да међусобно разговарају. Гост је зачуђено рекао: „Шта ви то чините? Он се сада моли, а сви ви га узнемиравате…” Један од домаћих је одговорио: „Не плаши се! Док је разговарао само с тобом, и најмањи шум је могао да му одвуче пажњу. Сада, пак, када разговара са својим Богом, ништа неће моћи да га удаљи од те беседе!”
Зар ово није пример који бисмо ми, хришћани, могли, који би требало да следимо? Требало би да се тако удубимо у свој унутрашњи живот да он постане истински живот. Христос није узалудно рекао: Где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Лк. 12; 34), а где је наше срце, тамо ће бити сабране и све наше снаге… Ми не умемо да се молимо дубоко и усредсређено, не умемо да у души чувамо оно дубоко спокојство молитве које задобијамо у храму или које нам се понекад дарује као неочекивани дар Божији. Ми не умемо да се од испразности удаљимо у оне дубине, где је могуће нерасејано размишљати о Богу и где живот сазрева као чин достојан Бога. Све нам то говори само о томе да наше срце није дубоко и да благо нашега срца – није Бог. Над овим би се требало замислити, зато што друго средиште живота целог света не постоји: осим Бога, за човека не постоји други центар живота. Када човек не постави Бога у средиште свега што чини, он лети са стране на страну и никада и ни у чему не налази спокојство.
Надзираћемо себе из дана у дан и приметићемо, када нам живот и расположење посведоче о томе да наше благо – није Бог; кајаћемо се због тога, односно, нећемо само плакати, нећемо само жалити, него ћемо себе приморати да се окренемо лицем према Богу и да себе поставимо на друго, а Бога – на прво место. Када Бог постане наше благо, наш живот ће постати дубок; тада ће у нашем срцу бити спокојство, у мислима бистрина, а у вољи чврстина, и тада ћемо знати како да нашим душама и телима прославимо Бога. Амин.
12. септембра 1965.
О молитви
У име Оца и Сина и Светога Духа.
У савременој литератури често можемо прочитати: молитва је тако занимљива, молитва је тако пуна живота – зашто се не бисмо латили молитве? Ја бих, насупрот томе, желео да кажем: „Будите опрезни: молитва је препуна дубине, али страшне дубине, да, уистину страшне дубине, јер је молитва – сусрет лицем у лице са Самим Господом”. Мојсеј, пророци и светитељи с трепетом су приступали Богу – а они су били свети; како бисмо онда ми могли да приступимо Богу без страха и трепета? Наиме, сваки сусрет са Богом је нешто слично последњем Суду: не може се Божијем присуству неодговорно прићи! Када сусретнемо Господа, од Њега можемо отићи или оправдани или осуђени, као пријатељ или као непријатељ – и нема другог пута.
Бог нас је створио. Он нас је створио због тога да бисмо имали радост живљења, радост да Њиме живимо, радост да Га упознајемо, радост да упознајемо и волимо једни друге. Он нам је открио могућност да заједно градимо Царством љубави, мира и вечне радости. Он је наш Творац и ми у потпуности зависимо од Њега. То би могло бити страшно, када Он не би био Бог љубави, јер је уистину страшно зависити од некога ко нас не воли. Он нас, међутим, љуби, Он нас толико љуби да је постао Човек, пострадао и умро због тога, да бисмо ми могли слободно да живимо и волимо. Како би било природно да желимо сусрет са Њим! Није, међутим, увек тако… Ми тај сусрет понекад желимо, а понекад га одлажемо, страхујемо од њега. Зашто? Зато што Бога не познајемо лично, не познајемо Га као пријатеља, не познајемо Га као сродника. У томе је наша кривица. Могли бисмо Га упознати само ако бисмо Му приступали у молитви и стајали лицем у лице са Њим, дајући Му могућност да нас сусретне; тада би жеља за молитвом непрестано нарастала у нама, као жеља за радошћу, као нарастање живота. Молитва је понекад тешка. И не само због тога што не познајемо Бога, него и због тога што се стидимо. Стидимо се, не толико својих грехова, колико своје молитве. Чини нам се да су молитвене речи неистините, да Богу говоримо једно, док наш живот говори о другом, да наше мисли не одговарају нашим речима. У срцу је толико тога, што се не може унети у молитвене речи како да то поправимо?
Ми то често „поправљамо” на најједноставнији, најбесмисленији и најбезнадежнији начин: тако што престајемо да се молимо; скривамо се од Бога, стварамо себи свет у који се не уклапа наша неправедност. Тада, међутим, губимо и молитву, и Бога, и смисао, и живот. Морамо променити живот; морамо променити садржај свог срца; морамо постати достојни оних молитвених речи, које изговарамо. Тада ћемо моћи да говоримо искрено, тада ће молитва бити радост живог сусрета.
Како да научимо да се молимо? Пре свега, треба имати на уму да молитви не треба приступити само онда када молитва снажно извире из наших срца. Тако се молио извесни дечак, који ми је једном рекао: „Имам ли право да, када сам тако срећан зато што ме Бог воли, скачем, играм и ускликујем: ја Те волим, ја Те волим, ја Те толико волим!” Да, он је био у праву и било би дивно када би и одрасли могли да се моле тако живо и непосредно…
Постоје, међутим тренуци када нам није лако да се молимо. Тада би требало да се молимо из дубине својих убеђења, јер не можемо увек имати жива осећања, али то не значи да треба да отпаднемо од општења са Богом. Понекад нас надвлада умор, понекад ништа не осећамо, осим бола у телу и душевног умора. Тада, међутим, можемо Господу рећи, дубље од тог умора, изван граница ове равнодушности: „Ја Те знам, ја Те љубим! О, Боже, Оче, Ти си – моја нада. О, Господе Исусе, Ти си – моја заштита. Душе Свети, Ти си – моја помоћ. Тројице Света, Боже мој, благословен си у векове!” Амин.
Извор: Господе, научи ме молити се! (Савремени човек у потрази за молитвом), Образ светачки, Београд 2021, стр. 5–11.
Приредила: А. Максимовић
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар