„Боже, у крову се излегли ђаволи!“ / Осмех се диже и нежно руку пусти, / Већ грлим празнину, и она боли, / Где је светлела, црни облаци густи, / Боже, видиш ли, кров срушише ђаволи
Зоран Старчевић (Извор: Лична архива)
Чекала је воз, на небу смо седели,
„Још не иди!“, уздасима душа моли,
Слутња се студна под облак вину бели,
„Боже, у крову се излегли ђаволи!“
Осмех се диже и нежно руку пусти,
Већ грлим празнину, и она боли,
Где је светлела, црни облаци густи,
Боже, видиш ли, кров срушише ђаволи?!
Да се рука бар једном руци вратила,
Згњечена у трену кад небо заболи,
Боже, да ли је дуго душа патила,
Испод покрова што кројише ђаволи?
2. 11. 2024.
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар