Прави „производ“ за власнике друштвених мрежа представљају кориснички подаци, а за велике медијске куће прави „производ“ је пуштање званичне верзије приче која обликује перцепцију реалности

Извор: Revolver News

Први пут објављено 13. 2. 2021.

(Revolver.news, 18. 10. 2020)

Емисија Такера Карлсона у ударном термину Фокс њуза „Вече с Такером Карлсоном“ (Tucker Carlson Tonight) оборила је све рекорде и постала најгледанији информативни програм у историји телевизије. Из вечери у вече Карлсонова емисија око ТВ екрана окупи готово пет милиона Американаца, што је одиста задивљујући број који можда никад више нећемо видети.

Према анализи iSpot.tv, Такер Карлсон је заслужан за 16 процената укупног прихода од оглашавања Фокс њуза. Током шестомесечног раздобља, од фебруара до јула 2020. године, Такер је Фокс њузу донео 37,2 милиона долара и оставио конкуренцију иза себе.

Историјска популарност и профитабилност Такеровог програма намеће једноставно, али значајно питање: зашто ниједна од других великих медијских кућа, укључујући Фокс, није покушала да копира његов успех?

Tucker Carlson's TV ratings this week are insane.

Viewers by day:

Monday: 4.747 million
Tuesday: 4.727 million
Wednesday: 4.861 million (!!!)
Thursday: 4.74 million

We might never see level of domination like this on TV ever again. Tucker is unstoppable.

— David Hookstead (@dhookstead) September 25, 2020

Зар фамознo „тржиште идеја“ не би диктирало својеврсно приближавање темама и стиловима који привлаче највише гледалаца?

Могуће да је рекламни бојкот уперен против Такера уплашио потенцијалне имитаторе. Али онда се отвара питање зашто би компаније пропуштале добру пословну прилику, одбијајући да се рекламирају у најпопуларнијој телевизијској емисији информативних мрежа? Ту се нешто не слаже, и наводи на помисао да се медијска индустрија не води простом трком за зарадом.

Шта ако стварни циљ медијских конгломерата није да праве поуздан и занимљив информативни програм, прилагођен својој публици, него да утичу на гледаоце у корист неког другог? Шта ако сврха медијских компанија није да буду профитабилне себе ради, већ да врше утицај – у служби других?

Пословни модели нису увек онакви каквим се представљају. Биоскопи не зарађују новац од продаје карата, него од изнајмљивања штандова за продају хране и пића. Авио компанијама је потребно да продају карте за летове, али више зарађују од наградних програма за честе путнике. Супермаркети све више служе и за скупљање података за осигуравајућа друштва.

Корисници Гугла, Јутјуба и других друштвених мрежа можда себе схватају као „муштерије“, али су заправо производ, будући да ти сервиси прикупљају податке о њима и продају их трећој страни у рекламне сврхе.

Вернер Ригемер: Моћ Гугла, Амазона, Фејсбука и екипе

Вашингтон пост је одличан пример стварног пословног модела медијских кућа.

Читаоци се можда сећају да је генерални директор Амазона Џеф Безос (Jeff Bezos) купио Пост за 250 милиона долара. Лист је, наравно, ноторно против Трампа, чак и по стандардима данашњих мејнстрим медија. То може бити добро за бизнис, а можда и не, али је у крајњем случају неважно. Оно што је важно је да Пост директно или индиректно буде профитабилан за свог власника, Џеф Безоса. Ако би лист изгубио новац, али извршио утицај на публику и друге субјекте од значаја на начин који побољшава успех Амазона (компаније 10.000 пута веће од Поста), Безосу би и даље био вредна инвестиција.

Исти се принцип може уопштити, имајући у виду да је модел главне компаније и њених ћерки сасвим уобичајен у бизнису. Огранак главне компаније не мора да буде сам по себи профитабилан све док доноси корист главној компанији. У случају Вашингтон поста, очигледна „главна фирма“ је сам Џеф Безос. У одсуству формалне главне компаније, структура америчке моћи сама по себи постаје истинска „главна компанија“ сваком довољно великом и утицајном медијском конгломерату.

Иако је ово у неким случајевима метафора, она осликава изузетно значајну карактеристику начина на који функционишу медији и наша држава. За медијску империју највишег нивоа, утицај који она има на јавно мнење је далеко драгоценији владајућим структурама него ма колики самостални профит, остварен прилагођавањем информативних програма у складу с укусом публике.

Џеф Безос (Фото: David Ryder/Getty Images)

То не значи да је профит неважан за медијску кућу. У Такеровом случају, огромна гледаност је изванредно моћна полуга, а без профита компанија мора непрестано да се додворава новим инвеститорима. Поента, међутим, остаје: за озбиљан медијски подухват профит је увек секундаран у односу на утицај.

Као што прави „производ“ за власнике друштвених мрежа представљају кориснички подаци, прави „производ“ великих медијских кућа је пуштање званичне верзије приче која обликује перцепцију реалности. Утицај на јавно мнење ће увек бити драгоценије него ма колики профит остварен усклађивањем информација са укусима публике.

Сви озбиљни медијски играчи на највишем нивоу знају да медији значе утицај, не профит. Узмите овај извештај о самом Џефу Безосу:

„Кад би и сви други [медији, нап. прев.] били у власништву милијардера који данашњу медијску игру виде отприлике као Интернет последњих година ХХ века, свакако би настао својеврстан грабеж за власништво, отворен за свакога ко може да потроши највише новца и најбрже дограби највећи део тржишта. То је прича о успону Амазона, и Безос примењује исти приступ на Пост. (Заједно са опседнутошћу бројем Интернет посетилаца и њиховом заинтересованошћу, што му је лично много битније од бриге да ли лист остварује икакву зараду.)“ [Columbia Journalism Review]

Руперт Мардок (Rupert Murdoch) је можда најгенијалнији живи медијски магнат. Власник је већинског удела у Њуз корпу (News Corp), у чијем власништву је и Фокс њуз. У документарном филму о Мардоковој медијској каријери, аналитичар упознат с његовим начином размишљања коментарише његову куповину дуго времена непрофитабилног Њујорк поста.

Водитељ: Пост је постао омиљен у Њујорку. Финансијски је стајао катастрофално, губећи милионе долара сваке године.

Рон Гровер: Искрено говорећи, мислим да Руперт није ушао у то ради добити, у смислу биланса. Њему се допада идеја да тиме добија место за столом. Допада му се могућност да изнесе свој став у јавност. Допада му се идеја да тиме добија улаз код политичара.

Руперт Мардок (Извор: AP/Wikimedia/Salon.com)

Став Безоса и Мардока према медијима објашњава зашто је Твитер тако драгоцен, упркос губитку од преко две милијарде долара од свог оснивања.

Твитер је био непрофитабилна компанија 2013, кад је прешао у јавно власништво. То се није променило ни више од две године потом. Заправо, компанија је у свом годишњем пореском извештају 29. фебруара открила да је на губитку од укупно преко 2 милијарде долара од свог покретања пре десет година.

Већ пре преласка у јавно власништво Твитер је нагомилао преко 400 милиона долара губитака, али по изласку на јавно тржиште та цифра је експлодирала, великим делом захваљујући накнадама којима су награђивани запослени. Компанија је само у 2015. била на губитку од 520 милиона долара. [Time]

Твитеру је допуштено да ради с тако великим губицима због снажног утицаја на обликовање званичне верзије приче која се сервира становништву.

Твитер неће дозволити повратак Трампа, чак и ако буде председнички кандидат

Суштина великих медијских кућа није профит, већ утицај. Нема ту никаквог „тржишта идеја“ како људи мисле. Исто важи за било коју индустрију која има темељан уплив на званичну верзију и уверења која обликују јавно мњење, укључујући филмску индустрију и видео игрице.

У нашем све искваренијем друштву све институције служе обмањивању јавности, и често постоји велики јаз између општег поимања сврхе неке институције и њене стварне сврхе. Изграђени су читави системи веровања да би се прикрио тај јаз. У ту игру онда ступа идеологија.

„Идеологија“ фундаментализма слободног тржишта, пријатна за уво, служи да замагли грамзивост олигарха који делају изван граница било каквих правила описаних у том наивном економском погледу на свет. Слично томе, комунизам и социјализам су идеологије које маскирају скривене интересе истих тих олигарха и исте корумпиране владајуће класе.

Ова запажања о медијима упућују нас на занимљив закључак. Задатак медија је да користе свој велики утицај како би обезбедили масовно тумачење политичких и културних догађаја кроз искривљено сочиво идеологије. Идеологија је „посредник“ који раздваја истинску природу лажних институција од јавног мњења о њима. А улога званичних медија је да одржавају доминацију идеологије као сочиво кроз које јавност тумачи стварност.

Њујорк тајмс: Стручњаци позивају Бајдена да именује „цара стварности“ за борбу против „дезинформација“

Медији и идеологија су једнако преварни и служе продужавању илузија које омогућавају нашој корумпираној владајућој класи да некажњено лаже, вара и краде. Рушење илузија о суштини медија доприноси јасном виђењу корумпираних нарочитих интереса оних који су се обогатили на рачун америчког народа. С тим увидом, праведни, истинољубиви и храбри у бољем су положају да узврате ударац.

Са енглеског посрбила: Светлана Новко

Categories: Гостинска соба

Tags: Џеф Безос, Руперт Мардок, Светлана Новко, Такер Карлсон, друштвене мреже, медији