Режим не само што никада није ни имао историјске циљеве – већ је остваривао туђе – него није ни схватао историју, нити има представу о историјском времену. Главни ментални непријатељ себи је он сам

Фото: Предраг Крџић

17. III 1968. Обраћање јавности није упућено интелектуалнијим слојевима становништва, јер режим нема илузија о ономе шта просвећенији део становништва о њему мисли. Режим се обраћа полуписменом становнику, који је обично дошао са села у град и који је и иначе збуњен оним што га је снашло. Стога је видан напор режима да том становнику представи његов долазак у град као врхунско достигнуће и са свих страна га обасипа шунд-идеалом „комфора“ и прозаичне потрошње. У ту сврху идеално служи друго- и трећеразредна културна производња Запада прављена ради демократизоване потрошње. Раније скривене везе са Западом сада постају отвореније, а у области јавног општења очигледне.

У тим условима бољи део интелектуалаца избегава и да се појављује у јавној комуникацији да би избегао идентификацију са режимом. Многи се са гађењем односе према приземности садржаја институционализоване и строго контролисане јавне комуникације. Нарочито је раздражујући захтев да се мора учинити поклоњење главном диктатору и да се по сваку цену мора хвалити „Партија“ као биће са метафизичким одликама, а она једва да заслужује и помена, јер је у апсолутној служби уске групе људи „на челу са другом Титом“. Већ сама парола „Тито – Партија“ негира партију у целини. Уопште, за „прочитавање“ режима најпоузданије је узети оне тврдње у које режим не сумња и које користи као своје главно пропагандно оруђе. Режим не само што никада није ни имао историјске циљеве – већ је остваривао туђе – него није ни схватао историју, нити има представу о историјском времену. Он се бори против тврдњи и било каквих исказа опозиције, али главни ментални непријатељ себи је он сам. Већину ствари које тврди о себи и за које сматра да му иду у прилог управо говоре против режима, и то у оном најопаснијем, историјском смислу. Само тамо где није сигуран у себе, где зна праву истину коју покушава да сакрије од „маса“, само ту показује извесну лукавост и настоји да барем донекле схвати историјски контекст.

Драган Крстић: Срби­ја у ста­ту­су оку­пи­ра­не земље, али исто­рија пока­зу­је да су Срби у часо­ви­ма сво­јих вели­ких кри­за пока­зи­ва­ли исто­риј­ски сми­сао (1966)

Будући истраживач, који се буде бавио анализом садржаја јавне комуникације у Југославији нашег доба, неће имати никакве тешкоће да опише и схвати оно што се стварно одигравало. Спречавајући сваки глас онога што је режим сматрао опозицијом и одбијајући од себе иоле вредније интелектуалце, режим је оставио иза себе методолошку чистину која сама за себе јасно говори.

Методолошки проблем јављаће се у анализи садржаја неформалне комуникације. Не знам колики број људи води овакве белешке – бојим се да је тај број мали и питање је да ли такве белешке могу преживети време, и ако остану сачуване да ли ће икада бити објављене. Апатија је општа и безнађе велико, са елементима метафизичког односа према трансцендентним силама, које су нам доделиле неповратну судбину као облик врхунске казне. Мали је број људи који је трагедију Срба схватио као искушење Јова које би морало бити преброђено надмашивањем своје сопствене неверице. Има неко затамњење међу нама чија је природа психолошки изукрштана. Иако парадоксално изгледа, треба уочити да у тој тоталној апстиненцији, као одговору на тоталитарни режим, постоји опструкција са активним ефектом, а у евентуалној апстиненцији писменог сведочења можда постоји опструкција у историји – никакав остатак о овом времену не треба да остане, чак и као негативно сведочење.

† † †

15. XII 1981. У општем пропадању српске културе и историје вест о спаљивању и уништењу испосничке ћелије Светог Саве у близини манастира Студеница допуњује слику рушења и ишчезавања. Тамо је већ четрдесет три године боравио један монах, који је својевремено голим рукама ту ћелију и обновио, поправио. Ћелија је била високо у брдима и стенама, изолована, ван путева, и захтевала потпуно испосништво, апсолутну преданост трансцендентном свету. Неколико векова уназад није се десило да се „случајно“ упали и изгори. После Косовске битке и касније, после упада Турака, дешавало се да је Турци пљачкају, уништавају, убијају монахе, али се све то дешавало намерно, не случајно. Комунисти сада јављају да се баш сада, ето, такав неки случај десио. Наводно је то учинио сам монах, остарео, вероватно из непажње нешто је запалио, а онда је и сам изгорео заједно с ћелијом. Власти обећавају да ће ту српску светињу ипак обновити.

Драган Крстић: Од избијања рата смењивале су се разне окупације (1978)

Већина јавности мисли да је ћелија намерно запаљена од стране неког муслимана, највероватније Шиптара, а онда остарели монах није могао да се бори са ватром, једино што је могао учинио је – изгорео је са испосничком ћелијом, остајући испосник до краја. Неко мисли да је вест режима реална, сада није могуће ништа тачно рећи. Остаје да се примети да је боље ако је она предмет спољне агресије, и да је гора варијанта да је ћелија пропала због унутрашњих слабости, на шта обично и указује неки „случај“, који се по правилу рађа управо из таквих слабости саме структуре. У сваком случају има неке симболике у том догађају, знак је рђав.

Готово да смо дошли до краја и до стања када почиње да важи она страшна изрека „Што горе, то боље“, јер после неке најниже тачке мора почети неки успон, или потпуно ишчезавање, а ако је и оно ту, негде пред нама, па нека и оно буде, нека уследи свако разјашњење. Повод је наизглед мали, али тиче се фундаменталних садржаја српске културе. Има једна руска, типично словенска изрека, која и у најтежим невољама говори о чудним путевима наде: „Ако ни у најгорим часовима нема среће, тада и несрећа помаже.“

Изводи из: Драган Крстић, Психолошке белешке, Балканија, Нови Сад

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Драган Крстић, Срби