Најновије процјене су и даље дивље, крећу се између, рецимо, 100 и нешто хиљада до 250.000, али оно што имамо, имамо неких 90.000 имена, рекао епископ славонски у Израелу
Епископ славонски Јован (Извор: Снимак екрана)
На Другој међународној научној конференцији о медицини у Холокаусту и послије, (WGC – Western Galilee College The Second International Scholars Workshop on Medicine in the Holocaust and Beyond) одржаној 7-11. маја 2017. године у Галилеји, Израел, епископ славонски Јован Ћулибрк, предсједник Одбора за Јасеновац СПЦ, излагао је на тему „Јеврејски медицински радници: Од учесника у југословенском отпору до историографа холокауста.“
Поред осталог, епископ Јован је рекао и слиједеће:
„Озлоглашено мјесто у Југославији током рата је концентрациони логор Јасеновац. Непосредно послије рата прве процјене су биле да је у Јасеновцу убијено око седамсто хиљада људи што би га чинило једним од највећих логора на свијету, иако то није, није тачно. Најновије процјене су и даље дивље, крећу се између, рецимо, сто и нешто хиљада до двеста педесет хиљада, али оно што имамо, имамо неких деведесет хиљада имена.“
Приредио: Душан Ј. Басташић
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
Велика је срамота за све архијереје СПЦ који су учествовали у хиротонисању а потом и опстајању зеничког Ђордана Бруна, посебно ако се зна да његово десетковање Српских жртава у Јасеновцу и НДХ датира много година пре 2017.
„…у Јасеновцу убијено око седамсто хиљада људи што би га чинило једним од највећих логора на свијету, иако то није, није тачно.“ – рече издајник под мантијом.
А зашто није тачно? Јер су Срби страдали? Да је други народ страдао било би тачно? Да је све до један Србин на планети страдао онда би било тачно? Можда ни тада?
Али погледајмо мало дубље, да видимо шта рече „први међу једнакима“:
„Хрватска и ја се волимо јавно, ма колико неком то сметало!“
То значи из контекста ове реченице следеће:
1) значи да Ћулибрк може даље да смањује цифру јасеновачких страдалника до миле воље и да за то има благослов од „првог међу једнакима“
2) значи да Хрвати имају јасну поруку од Порфирија: „Ја сам Ваш, иако имам одежду српског патријарха!“
3) значи да патријарх баца љагу на свој србски народ, јер употребљава „ма колико неком то сметало“, а то значи да је његов народ тај коме стално нешто смета и стално хоће кавгу. А истина је да онај још увек нормални део народа хоће само истину.
4) значи на основу целокупне беседе Порфирија, да он није ни приближно заинтересован за страдалну истину Срба у Јасеновцу, већ да је помиње из пуке формалности.
…
Ја заиста честитам србским душманима јер су овог пута ударили у центар – пустили су корење у центар СПЦ, доводећи на позицију своје епископе Србима.
Са стране су играчи попут Ковића, Ломпара, Владимира Димитријевића… који попут фудбалера играју, али никако да дају гол – никако да кажу СТОП издајницима под мантијом.
Циркус за душмане никад већи, јер су Срби обезглављени. Душмани се исто радују да је Србство постало певање песме „Весели се Србски роде!“ уз дочек Новака.
Мармелада за очи прелепа, Срби чак добили и војног епископа!
Због тога ето имамо и гарду без оружја!
Држ се Србине Бога јединога! Онда Бог неће слати Ћулибрка, Порфирија, Лаврентија, Игњатија Иринеја … и остале кардинале.
Христос воскресе!
Јадно. Ако оно и послије ове изјаве остане епископ у Српској Православној Цркви, онда та црква није ни Српска, ни Правослсвна, а Бога ми ни Црква. Можда некаква вјерска заједница, претежно невјерника.
Господе Исусе Христе, чувај нас од оваквих пастира. Од вукова ћемо се некако сачувати.
„Најновије процјене су и даље дивље, крећу се између, рецимо, 100 и нешто хиљада до 250.000, али оно што имамо, имамо неких 90.000 имена, рекао епископ славонски у Израелу“
Шта може човек рећи а да се не огреши?
У светом писму стоји „не судите јер ће вам бити суђено “ али и “ чувајте се лажних пророка“.
Епископ Јован као духовник зна да су сва имена и сви бројеви познати Господу. Сматрам да би томе требао поучавати и нас незнавене.
Ако је то тако, због чега се господин Епископ упушта у „дарвинизам“ упињући се да докаже недоказиво?
Državni vrh ove zemlje odavno nije srpski.
Državni vrh bira crkveni vrh odavno u ovoj zemlji.
Crkveni vrh ove zemje tako takođe nije srpski.
Srpski narod ne sme više da dozvoli da mu ovi pomenuti vrhovi kroje kapu tj. bilo šta potpisuju, odlučuju i izjavljuju u njihovo ime.
Да за свагда рашчистимо: не ради се о око 700.000 већ о око 750.000 жртава само у Јасеновцу. Шта треба бити па ову несрећу са неком другом поредити и величину мерити? Дивљак можда? Кога и шта представља овај недостојни и ови који га држе ту где га држе лепо рече г-дин @Србски сељак.
Да за свагда рашчистимо и да се заправо није ни радило о логору него о страшном губилишту где су тих 90-так хиљада пописани зато јер су неко време заиста и били логораши док осталих 660.000 нису ни стигли да уживају у тој ‘благодети’!
Свима који су се латили поновног убијања Светих Српских Новомученика Јасеновачких и других, подај Господе да им се свака наново убијена света душа пред очима јави. Нарочито овима који избацише Жртве из Музеја жртава геноцида. Тако ће их најтачније пописати, може им бити и на излечење.
Имам утисак да је човек залутао у тај посао!
Он једино може да оспорава методе којим се дошло до бројева 700.000 и 750.000 , а то нисам видео да је учинио, нити да је предложио бољи метод процене.
И веома је чудно да се не умањују Јеврејске и Ромске жртве у НДХ, него само Српске.
Наградно питање:
Шта би Јевреји и Израел урадили неком њиховом, на тако високом месту, који би се усудио да им ради што и господин Ћулибрк и његови покровитељи нама?
П.С.
Са обзиром да је због истека времена веома тешко (вероватно немогуће) поименично доказати Српске жртве, ја бих се ослонио на Јевреје и Роме који су дали спискове на време.
По последњем мирнодопском попису пре 1941. било их је колико и јесте. Имали су исти статус у НДХ.
Ако је Рома и Јевреја убијено колико су доказали, онда је и Срба сразмерно.
Епископ пијачни Јован!
Основни задатак свих нас Православних пред Богом, (и пред народом) је молитва за душе тих мученика.
Од како је овај горе почео да их пребројава, он за мене није ни епископ, ни хришћанин.
Боже опрости мени грешном.
Доћи ће дан када ће се каца Божијег гнева сручити на владику – ватиканисту Јована Ћулибрка, који се упрегао са хрватским фашисттима да умањује српске жртве у Другом светском рату. Он се залаже и за рeхабилитацију злогласног Павелићевог хрватског усташког викара и Брозовог ватиканског кардинала Алојзија Степинца, да га римски папа прогласи за свеца.
У току 1992 и 2001 године појавиле су се у Америци две књиге под насловом “Faith and fraternalism – The history of the Knights of Columbus” – „Вера и братство – Историја Колумбусових Витезова“ и “Patriotism and fraternalism in the Knights of Columbus – A history of the fourth degree” – „Патриотизам и братство Колумбусових Витезова – Историја четвртог степена“, у којима су објављени подаци да је свемоћни ревизионистички римски католички корпоративни естаблишмент у Америци, стао у одбрану хрватског усташког викара надбискупа Степинца и да се одлучно заложио за његову рехабилитацију ( Види: Christopher J. Kauffman, Faith and fraternalism – The history of the Knights of Columbus, New York, 1992, стр. 379; Christopher J. Kauffman, Patriotism and fraternalism in the Knights of Columbus – A history of the fourth degree, New York, 2001, стр. 124).
Веома је жалосно констатовати да је и Андрија Артуковић, хрватски усташки министар унутрашњих послова имао заштиту Колумбусових витезова и свемоћног римског католичког корпоративног естаблишмента Сједињених Америчких Држава. Зато се поставља питање, како је било могуће хрватском усташком злочинцу да буде под заштитом Сједињених Америчких Држава?
Зато није никакво чудо, да је Артуковић био извесно време председник свемоћне идолатриске и окултне римске католичке корпоративне ложе Колумбусових витезова (Knights of Columbus) у Лос Анђелосу у Калифорнији! (Види: Howard Blum, Wanted! The search for Nazis in America, New York, 1977, стр. 170-171).
Имајући на уму да је наша Света Српска Православна Црква званично утврдила трагичан биланс страдања обезглављеног, окупираног, потлаченог и пониженог српског народа у Другом светском рату и о томе нема дискусије.
Према једном саопштењу Светог Синода Српске Православне Цркве, које је публиковано у „ГЛАСНИКУ“, дословно стоји:
„Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и у интернацији умрла, двојица премлаћена и пребачена у Србију где су ускоро умрла, један држан у затвору заједно са Његовом светости Патријархом, а затим послат у логор у Немачку, а један у Италију, а двојица протерана са својих епархија у Србију. Само су њих десеторица остали на својим местима. Једна четвртина свештеника је поубијана (око 700), око 300 помрло природном смрћу, једна трећина протерана у Србију, око 400 било је у логорима у земљи и у заробљеништву, а само једна четвртина свештеника остала је на својим местима. Једна четвртина манастира и цркава је порушена а скоро половина од укупнога броја мање или више оштећена. Само у Горњокарловачкој епархији од 189 цркава порушено је и попаљено 175, а 14 остало. Од 8,500.000 верника 1,200.000 је погинуло или убијено. Ратна штета цркве износи 7 милијарди предратних златних динара…“ ( Види: Гласник СПЦ, Београд, број 1 – 3, март 1951, страна 10).
У Лондонском издању Тошићеве издавачке куће „Наше дело“ и његовог билтена „Наше речи“ око којих су се окупљали извесни интернационалисти, ђиласовци, филокомунисти, фашисти, масони и шпијуни енглеског интелиџенс сервиса и америчке ЦИА, штампана је књига др Богољуба Кочовића „ Жртве Другог светског рата у Југославији“, London, England, 1985. Кочовић је у књизи свесно извртао историске чињенице када су у питању наше српске жртве. Његова гебелсовско-ревизионистичка књига се ни по чему не разликује од извесних гебелсовских –ревизионистичких и расистичких књига, које су публиковане на енглеском, француском и немачком језику у Европи и Америци, у којима су извесни гебелсовци оспоравали геноцид над Јеврејима у Другом светском рату, јер кобајаги јеврејске жртве нису биле веће од 250.000 до 300.000 хиљада! (Види: Austin J. App, The six million swindle, Baton Rouge, Louisianana, USA, 1977; Professor A. R. Butz, Hoax of the twentieth century – Total documented , proof the “extermination” of European Jews never took place, Torrance, California, USA, 1984; Richard Harwood, Did six million really die, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1978; Dr Paul Rassinger, Drama of the European Jews, Baton Rouge, Louisiana, USA, 1977; David Irving, Hitler’s war, Metairie, LA, USA, 1982; Conrad Grieb, American manifest destiny and the holocaust, Metairie, LA, USA, 1980; Ernest Zundel, The west, war and Islam and did six million realy die, Toronto, 1981).
Не упуштајући се више ни у какве друге коментаре, за нас је од особитог значаја један чланак Св. владике Николаја Велимировића, који је објављен под насловом „Најстрашнија инквизиција“, који гласи…
НАЈСТРАШНИЈА ИНКВИЗИЦИЈА
Les assassenes au nom du Dieu par Harve Lauriere
Treat to Europe by Avro Manhatan
The crime of genocide
published by Serbian National Defence
То је крвава инквизиција над српским народом у сред 20-ог века.
Чувена је по страхоти Шпанска инквизиција. Генерални директор ове инквизиције, опуномоћен од папе, био је злогласни доминикански калуђер Томас де Торквемада. За 18 година његовог диктаторства сажежено је на ауто-да-ге 10.220 људи, а уморено глађу, мучењем и тамновањем 114. 401 лице (према историчару Мотлеју). Дакле свега сто двадесет и пет хиљада за 18 година.
Страшно. Али је несравњено страшнија инквизиција над српским православним народ у Југославији. Јер је ова инквизиција само за четири године убила седамсто хиљада Срба и Српкиња.
Чувена је такође инквизиција у Холандији. Краљ шпански Филип II послао беше свога генерала Албу са диктаторском влашћу у Холандију, да истреби протестанте. Овај диктатор по руковођству кардинала Гранвиле вршио је овај крвави посао шест година. Па кад је напустио Холандију хвалио се како је он за шест година погубио, уморио у мукама, 18.000 пртестаната.
И ово је страшно. Али зар није страшније погубити 700.000 Срба само за четири године?
Крвава инквизиција у Француској позната је под именом „Вартоломејска ноћ“. Главна оруђа ове инквизиције били су краљ Шарл IX и његова мајка Катарина Медичи. Покољ је почео изненадно у глухо доба ноћи уочи светог апостола Вартоломеја 24 августа 1572 године. У самом Паризу поклано је 10.000 протестаната, тако званих Хугенота; међу првима велики адмирал Колињи. Клање, масакрирање или спаљивање живих људи раширило се по целој Француској. Попови су викали везаним жртвама: „Или миса или смрт“. Сходно најумеренијим историчарима инквизиција је том приликом уништила 100.000 људских живота. После тога одржане су велике свечаности од Париза до Рима, и благодарење Богу (коме Богу? ) „за прекрасну победу над непријатељем Цркве“.
И ова инквизиција је заиста страшна. Али зар није седам пута страшнија инквизиција над Србима? Она је покосила једну стотину хиљада Француза а ова седам стотина хиљада Срба. Она се догодила 1572 године а ова 1941 – 1945.
Ми нећемо набрајати остале инквизиције у Европи; Чешкој, Италији, Аустрији, нити ону против богумила у Босни ни против њихових једномишљеника Валдензјана нити пак оне преко мора у Перу и другим колонијама. Задпжаћемо се на три споменуте, и учинићемо следеће сравњење:
У шпанској инквизицији уморено је 125.000 људи; у холандској 18.000; у Француској 100.000. Дакле укупно 243.000. А у самој југословенској 700.000.
Према томе јасно је, да је инквизиција над Србима у Југославији по броју уморених људи најстрашнија у историји.
Али инквизиција над српским народом није најстрашнија од свих ранијих инквизиција само по несравњеном броју уморених лица него и по грозоти мучења невиних жртава. О тим грозотама детаљно се говори у горе наведеним књигама. Треба имати врло јаке нерве па читати те књиге и гледати са језом фотографије. Додаћемо само изјаву члана парламента Западне Немачке Јакова Алтмајера, која гласи: „Запад је био забезакнут кад је гледао слике како усташе с бајонетима терају српско православно становништво да се покрштава у католичку веру“. И још: „Крвава владавина Павелићевих усташа постигла је максимум на пољу масовних покоља. Светска историја регистровала је многе крвнике и масовне убице; међутим ни један од њих није био толико свиреп да је тражио да му се у корпама сервирају очи његових жртава. То је био специјалитет Павелића и његових усташа“.
Но сва злочинства над Србима нису још описана. Описаће се; објавиће се. Безумни инквизитори као да никад нису прочитали реч Христову: „Нема ништа тајно што неће бити јавно, нити што скривено што се неће открити“. Заборавили су и ону народну: „У цара Тројана козје уши“. Мислили су све покрити мраком и лажном пропагандом. Али – нема пећине у коју су они бацали живе Србе, да неко није испливао; нити ломаче, а да неко опаљен није избегао; нити мучилишта; са кога се неко није спасао. То је од Бога. Да би они били лични сведоци пред човечанством и историјом; као што ће њихова побијена браћа бити: сведоци на Страшном Суду Божјем.
Треба ли Срби да се свете? Да не да Бог. Они који би се светили, не би били ни Срби, ни хришћани. Јер Срби немају верске инквизиције у својој традицији, и Срби знају да Христос није обећао царство небеско мучитељима него мученицима. „Доћиће време“, рекао је Он, „кад ће сваки који вас убије мислити да Богу служи. А ово ће чинити, јер не познаше Оца и Мене“. Отуда је Херве Лориере правилно назвао творце оне крваве оргије над српским народом: „убице у име Божје“.
Никад се Срби нису руководили паролом „Циљ оправдава средства“ т. Ј. Сва средства. Неморална, нечовечна и зверска. Зато се они неће ни светити, јер би то било против њихове вере и савести. Ако би се светили равном мером, они би морали да погребавају живе људе, да пеку живе на огњу, да деру кожу са живих, да режу децу на комеде на очи родитеља, да копају очи и т. д. А то Србин не би могао чинити ни над зверовима, а камоли над људима.
Па шта треба Срби да чине?
Прво да се не свете. Јер ко се свети тај се не посвети. Него да оставе освету Богу, који је заповедио људима пре Христа: „Не свети се, моја је освета“.
Друго да јављају свету и објављују сва грозна недела најновије инквизиције над српским народом; да опомињу народе широм света, хришћанске и нехришћанске, да буду на опрезу за себе, јер се и њима може догодити што се догодило народу српском.
Треће да се диче и поносе са својих 700.000 мученика за Христа; да им зидају храмове на местима њиховог мучења, над њиховим гробницама и над тако зв. Псећим пећинама, које ће се звати Свете Пећине, и свуда по свету.
Само тако ће српски народ имати за сву будућност једну непобедиву небесну армију од 700.000 Божјих мученика на својој страни као заштиту, одбрану и захемчену победу. И – један морални капитал коме нема равна у свету.
Е. Жички
(Види: Е. Жички, Најстрашнија инквизиција, „Србија-Serbia”. Јануар 1988, Fruitland, Ontario, Canada; Епископ Николај Велимировић, Служба новомученицима српским, „Мисиoнар“ , независни српски часопис, Година 1, Број 5-6, септембар – децембар 1958, Chicago. Illinois, USA).
Душане Буковићу, пишеш да се владика Јован залаже да папа прогласи Степинца за свеца. Како, где и када ?
@Деда Ђоле
Послушајте само беседу коју је Невен Ћулибрк одржао у католичкој цркви пред бискупима и усташама кад је умро папа Бенедикт. Накитио га је као да је у питању био Свети Јован Златоусти, Боже ме опрости. Више га је нахвалио и уздигао у звезде него своје менторе Амфилохија и Атанасија. ***** *****
Проглашење Степинца за РКЦ свеца је „wet dream“ за најгласнијег (на СтСт) апологету ендехазијских чимбеника. Англоси имају израз „dirty old man“ за геронтолошке случајеве са сличним тинејџерским „мокрим“ склоностима. Код „нашег“ старца је проблем тежи, с обзиром на монструозност објекта његове фасцинације. Можда да потражи помоћ у нареченог супервизора са падобраном…
Ко да побијене, кад су цела села, читави срезови поклани?
И она превара са пописом становништва:
– 1931. било је на територији НДХ 2 милиона православаца,
– а 1948. на територији НДХ има 1,6 милиона Срба (после свих иселења)
Само заборављају да кажу: да су 1931.муслимани писани као муслимани, а 1948. као Срби исламсе вероисповести. Можда је и ово био начин да се прикрију размере злочина.
@ Партеније
Нисам знао да су Амфилохије и Атанасије били ментори Ћулибрку. Занимљиво.
Инсинуације о његовим менторима су, благо речено, некоректне. И Св. Авва Ћелијски био је ментор владики Иринеју, па шта. Није Ћулибрк једино чадо тих владика. Не треба да се ствари муте, него да се бистре. СПЦ мора да реши ово са Ћулибрком. Али у тзв. Св. Арх. Сабору има још неколико веома спорних владика. Па и патријарх је дискутабилан, али да не идемо толико далеко. Одговорност је на СПЦ, а не на менторима који, ем што више нису живи, ем што нема никаквог доказа да су на Ћулибркове ставове о овоме утицали. Напротив.