Унију са Ватиканом на Фирентинском концилу 1439. потписали су сви православни верски поглавари – осим српског. Унија се зато распала, што Ватикан никад није опростио Србима, пише Онорије АЕ Илирије
Извор: Стање ствари
Путин у својој изјави каже да зна да Запад свим силама труди да сломије и уништи Србију а пре свега да је сломије и понизи али не зна зашто. Да ли ми то знамо? Судећи по актуелним дискусијама о броју српских жртава у Јасеновцу и дилеми коју неки намећу да ли је геноцид уопште постојао, као и извору толике мржње према Србима која је генерисала бестијалност каква није виђена у досадашњој људској историји и коју потомци тих починилаца 100 одсто одобравају и настоје да наставе, мало од наc зна.
Жалосна је чињеница да су највећи злочини извршени од стране бивших Срба. Пракса употребе „домаћих“ ресурса се показала најефикаснија било да је реч о инсталирању врховног послушника који практично омогућава и потписима легализује српско самоуништење или употребе локалних јахача за промоцију њиховог наратива на дневној бази у медијима или лажне историје…
Има више извора одакле потиче та мржња у претходних неколико хиљада година а један се, не случајно, никако или врло мало помиње јер је у колизији са актуелним екуменизмом и папорукољубљењем. Реч је о мржњи Ватикана према Србима која инструира и инспирише западне центре моћи и владе да свим силама раде на уништењу Срба, па чак и обичне људе да ирационално мрзе Србе, да макар у изобличеном гневу скину своју блазирану маску и бесомучно звижде Новаку у Вимблдону.
Има више аспеката те мржње, почев још од времена мог службовања и много пре званичног одвајања католичке секте од Мајке цркве, њеног похода ка уништавању православља на западу и Енглеској. Присетићемо се једног не тако давног догађања који се актуелизовао последњих година са намером да се поново Фанар искористи за оно што је заједно са Ватиканом започео пре скоро 600 година.
Реч је о Фирентинском концилу (сабору).
Сабор у Фиренци сазвао је 1439. папа Еугеније IV, а одобрио га је византијски цар Јован VIII Палеолог. Према изворима, дошли су сви православни патријарси и представници, чак и руски. Сви, осим српског. Према историјским изворима, тадашњи владар Србије деспот Ђурађ Бранковић рекао је српском црквеном поглавару да ће га обесити ако оде у Фиренцу.
Сабору су присуствовали цариградски патријарх Јосиф II, пуномоћни представници Патријарха александријског, антиохијског и јерусалимског, митрополит молдавски, кијевски и све Русије Исидор и епископ суздаљски Аврамије, два представника Грузијске православне цркве (епископ и синовац г. грузијски цар Александар), епископи Ефеса, Трапезунда, Ираклије, Кизика, Сарда, Никомидије, Никеје, Трња, Монемвасије, Лакедемоније, Амасије, Митилиније, Ставропоља, Родоса, Маленике, Драмије, Анкиале, Драстрије и богословије, укупно око 700 људи.
Сабор је детаљно испитао разлике између западне (католичке) и источне цркве. Акценат је стављен на разлике у догмама, посебно на такозвани филиокве (лат. filioque) — додатак који је Римска црква учинила Символу вере. Разговарало се и о другим догматским питањима – о чистилишту, примату папе у васељенској Цркви, слављењу тајне Евхаристије.
Драган Крстић: „Филиокве“ или Папство као прототип западног тоталитаризма
Сабор је проглашен васељенским. Већ на почетку саборских заседања Латини нису испунили договор о благовременом одржавању византијске делегације, па су православни морали да дају залог и продају своје ствари за храну. Премештање сабора из Фераре даље од границе, у Фиренцу, није било повезано с кугом (која се завршила два месеца раније), како је званично саопштено, али су патријарх, цар и папа желели да спрече представнике православне делегације од бекства у Византију пре краја заседања. На унутрашњем састанку византијске делегације цар се заложио за пресељење у Фиренцу због недостатка средстава.
Унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари – осим српског. Пошто је сазнао да се Србија супротставила моћном Ватикану, због срамоте коју је нанела Русији, велики кнез је је протерао свог црквеног представника. Треба напоменути да се једино митрополит Ефески Марко Евгеникос противио унији и да је био једини грчки посланик који је одбио да потпише.
Извори кажу да је било и нереда у Цариграду након што се сазнало да Срби нису потписали унију. На захтев народа, Васељенски патријарх је морао да се повуче, а због распада уније Ватикан никада није опростио Србима.
Од тада почиње вековна мржња према Србима. Велики одјек у православном свету и народу имала је чињеница да је на тај скуп одбио да дође само српски православни представник.
Треба нагласити да нису све римске папе одобриле filioque, а неколицина је увођење додатка у Символ вере сматрала потпуно неканонским.
Даље, од православних се захтевало да прихвате латинско учење о освећењу Светих дарова и да одбаце сопствено учење које је изнето током служења Свете Литургије Источне Цркве. Осим тога, латински став изражен је и у њиховим изјавама у вези са литургијском праксом Источне Цркве.
И на крају, православни су морали да потпишу и прихвате декларацију о папизму, формулисану на следећи начин:
„Изјављујемо да Света Апостолска Столица и Римски Понтификат имају првенство на целој земљи, и да је Римски Понтификат наследник блаженог Петра, поглавар Апостола, и да је намесник Христов, глава целе Цркве, пастир и учитељ свих хришћана; и да је Господ наш Исус Христос по лику Светог Петра дао пуну власт да чува, руководи и управља целокупном Црквом, како стоји у одлукама Васељенских Сабора и у светим канонима“.
На исти начин су православни били принуђени да прихвате чистилиште.
И тако је православље требало да престане да постоји. Још болније је било то што је православље продато, а не само издано. Када је већина православних делегата сазнала за потпуно неприхватљиве захтеве Ватикана, неки од присталица Уније затражили су од папе да их отворено обавести какве ће предности Византија имати од Уније. Папа је изашао са пословном страном и понудио следеће:
– Ватикан ће наћи и средити начин да пошаље грчке делегате назад у Цариград.
– Триста војника о папином трошку у Цариграду за одбрану града од Турака.
– Два брода у Босфору за одбрану града.
– Крсташи ће проћи кроз Цариград.
– Папа ће окупити западне владаре да помогну Византији.
Последња два обећања била су само теоретска. Међутим, када су преговори дошли у ћорсокак, и када је сам цар био спреман да прекине даље преговоре, целу ствар су решила четворица митрополита, промотера Уније; и све се завршило слављем које је дао папа; теолошке несугласице око привилегија римске столице решаване су уз чаше вина.
И коначно, дошао је крај Сабора. Написана је Одлука о унији у којој су православни одбацили православље и прихватили све латинске формулације и новине које су се међу њима недавно појавиле, попут учења о чистилишту. Прихваћен је и екстремни облик папизма, чиме је одбачена основна еклисиологија Православне Цркве. Сви православни делегати су прихватили и потписали унију, било у своје име, било у име источних патријараха које су представљали.
Потписивање 5. јула 1439. године пропраћено је тријумфалним богослужењем, а после званичног саопштења Уније, прочитаног на латинском и грчком, грчки делегати су пољубили папино колено…
Много је детаља о самом сабору, где су учесници били под великим притиском и присмотром. Један владика је избегао да потпише јер се правио да је луд, а сви су мислили да је заиста полудео. Неколико њих се искрало и побегло да не би били ухваћени.
Чак се и Марко Ефески, који једини заиста није потписао, извукао са бубрежном и зглобном болешћу пред папом да не би морао да стоји испред њега.
Чињеница је да једино Србија није послала представника. Тада је још увек имала последњег независног владара пре доласка Османлија. Унијати су већ преузели сву власт и цркве у Цариграду и надгледали спровођење унијата на терену, за шта су имали пуну подршку цара Палеолога. Чак је заробио Марка Ефеског који се искрао из Константинопоља да би отишао у своју епископију у Ефесу када је његов чамац пристао на острво Лимнос, које је још увек било заробљено под контролом Византије, и држао га у затвору две године.
Дакле, Ватикан је преузео све узде власти. Пример Србије постао је познат у целом православном свету, а многе је тргнуо из летаргије јер је уследила велика депресија у ишчекивању доласка Турака, који се догодио неколико месеци касније.
Да је и Србија потписала одрицање од православља, то би значило да су све православне цркве прихватиле самоукидање. Дакле, може се рећи да је пример Србије спасао православље јер је отпочео отпор у свим православним црквама, иако унијати (тзв. екуменисти) постоје до данас у свим црквама (обично скривеним), укључујући и српску. Мало је познато да Грци имају неколико потписаних тајних споразума са Ватиканом, а папизам фанарског патријарха је такође у правцу издаје Православља и потчињавања Ватикану.
С административне тачке гледишта, потписала је цела Православна Црква: цар Јован, митрополити и представници источних патријараха, митрополит кијевски Исидор и руски епископ Аврам…
Међу онима који нису потписали били су: митрополит ефески Марко (уз помоћ царевог брата, који је био противник уније), митрополит грузијски Григорије (правиo се неурачунљив), митрополит нитрански Исак, митрополит г. Софроније Гаски и епископ ставропољски исијски (тајно побегао из Фиренце и касније добио заштиту царевог брата).
Додатна непријатност с којом се суочила православна делегација у Фиренци била је смрт цариградског патријарха који је пронађен мртав у својој соби. Није доживео потписивање ороса и преминуо је осам дана након писменог одобрења филиоквеа на унутрашњем заседању византијске делегације.
На столу је (наводно) био његов „тестамент“, под насловом Extrema Sententia, у коме он у потпуности прихвата све што је проповедала Римска црква. И на крају, писало је: „На исти начин прихватам светог оца међу оцима, врховног понтифика и намесника Господа нашег Исуса Христа, папу старог Рима. На исти начин прихватам чистилиште. У потврду тога прилажем свој потпис.“
Нема сумње да ли је патријарх Јосиф написао тај документ. Немачки научник Фроман, који је темељно истражио наводни „тестамент“ патријарха Јосифа, каже: „Тај документ је толико латинизован и садржи толико мало мишљења која је патријарх изнео неколико дана раније, да је лаж очигледна.“
Патријарх Вартоломеј и папа Франциско (Извор: Религија.мк)
Убрзо су источни патријарси осудили Фирентински сабор као „тирански и лажни“ и одбили да прихвате Унију. Када се митрополит Исидор, један од највећих издајника православља, појавио у Москви са папским крстом испред себе, ухапсио га је велики кнез московски Василиј Васиљевич, а након тога послат да се пресели у Рим, где је примио кардиналски шешир.
У Цариграду је, напротив, Унија знатно ојачана. Унијатство није само постало државна црква Византије, већ је постепено, преко епископата, ушло у сав црквени живот. Стални представници Ватикана, предвођени кардиналом Исидором, надгледали су званичну лојалност Црквеној унији у Византији и властима, условљавајући тиме папска обећања дата Византији.
Символ вере, са или без додатака, није записан у бројаници сабора. Због изостанка одлука у оросу у вези са спорним питањима о којима се расправљало у скупштини, англикански посланици су одбацили унију.
Децембра 1452. године, међутим, унију је у Светој Софији прогласио кијевски митрополит Исидор у присуству цара, епископа и лаика. Истовремено, постојала је неизвесност да ли је овај проглас био привремена мера за спречавање пада Цариграда, који је уследио шест месеци касније.
Унија се показала неодрживом и заправо није дуго трајала. У року од неколико година, многи епископи и митрополити који су присуствовали сабору почели су отворено да поричу свој споразум са сабором или да тврде да су саборске одлуке изазване подмићивањем и претњама латинског свештенства. Тако је унију одбацила већина источних цркава.
Дакле, укидање православља су потписале cве православне цркве укључујући и руску, осим српске. Католицизам је прихваћен од цариградског владара, патријарха и свих епископа. Католици су надгледали одржавање католичке службе у целом Цариграду.
Пример Србије је био варница која иницирала побуну обичног народа а за њима и нижег свештенства. Православље се опоравило, иако су предстојале тешке године отоманског ропства. Ватикан је запамтио српско непотписивање предаје и од тада је његов константан циљ уништење Срба и Србије и инспирисање геноцида над њима. То смо видели у оба светска рата, у догађајима деведесетих и у захтеву папе Војтиле за бомбардовање Србије.
Један од облика константног рата против Србије је инспирисање и саучествовање у негирању геноцида над Србима, смањење броја жртава Јасеновца, беатификација Степинца, али и форсирање лажне историје Срба у чему учествује цела Академија, већина тзв. интелектуалаца, индивидуа типа Невена, Мишине, Ристића, па све до обичних тркача, ѣахача аѣпокaлипcе.
Коментатор с надимком Онорије АЕ Илирије
Скраћивање и опрема: Стање ствари
Categories: Аз и буки
Мислим да сам порастао бар још два милиметра после читања. Лепо је бити Србин.
Кад бих уређивао какве новине, или како се то данас каже – медиј, пре него што бих нешто објавио проверио бих колико има истине у датом тексту.
Једна врло битна чињеница, која се из нѣког разлога нѣ истиче: рад Фирентинског сабора се врѣменски поклопио са падом Деспотовине. Србија је била окупирана. Ђурађ Бранковић је практично био владар без државе, потуцао се од нѣмила до нѣдрага, с једне стране стално притиснут од Турака, са друге зависан од помоћи католичке Угарске. У таквим условима пркосити моћном папском Риму је изванредно јунаштво и прави подвиг. Сабор је завршен, папини рачуни помршени, а деспотовина је ослобођена. Добри Бог је деспота Ђурђа наградио срѣћом да нѣ види пропаст Србије.
Не бих се сложио са последњим пасусом овога чланка. Аутор је оптужио низ значајних Срба и српских институција да :
-НЕГИРАЈУ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА. Ко, када, где, како ?
-СМАЊУЈУ БРОЈ ЖРТАВА ЈАСЕНОВЦА. Број жртава није и никад неће бити утврђен. Постоје само процене. Свако има право да износи своје аргументе, да брани своје мишљење, да се бори за истину.
-САУЧЕСТВУЈУ У БЕАТИФИКАЦИЈИ СТЕПИНЦА. Ко, када, где, како ?
-ФОРСИРАЈУ ЛАЖНУ ИСТОРИЈУ СРБА. Ко, када, где, како ?
Оптужбе без доказа не пролазе.
Nisam imao ovoliko podataka o ovom našem istorijskom poduhvatu ali bilo mi je bolje da ih nisam ni saznao – jer me je još veća sramota ovome što naša generacija svedoči.
Naši episkopi i sveštenici ljube ruku Papi, hvale se da su ekumenisti( iako znamo da je Svt Justin ćelijski to nazvao Svejeresi), Rimokatoličku crkvu nazivaju drugim plućnim krilom, njihove biskupe dočekuju rečima „Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje“ do toga da imamo i Episkopa koji bagateliše broj naših žrtava Jasenovca koji je još i sam iz tih krajeva…
A tek narod, bolje da ćutimo i pokrijemo se ušima što bi taj isti narod rekao. Sreća je što nas taj zapad neće, i što nam EU stvarno nije pružila ruku i dala nam, recimo neki standard kao što ga je Sfrj dala. Pitanje je „kojem bi se carstvu“ ovaj narod priklonio, kad oko nas svakodnevno možemo videti isprane mozgove koji vole EU i teže joj i pored sve pljačke i razaranja koje nam pruža svih ovih godina.
Блажењејши, па и то је королар, не сушти, главни разлог.
Примарна дужност војника је да чувају Царство. Цар је први војник Војске.
То само показује да су Срби, царски народ, на делу доследно испунили своју дужност (кад нестане цара, царска служба прелази на Народ – до избора новог цара).
Нисте ваљда и Ви заборавили на симболику Царства, о чему Дух говори кад каже: сјел јеси на Престоље, судјај Правду (Пс.9:5)? (Знам да сте презаузети и да не можете на све да мислите, али зато је ту Евс, можете нешто од својих таланата положити и у његове руке)
Престо Христов на земљи је Крст, и Он је на њему и са њега разделио Правду – одвојио зле од добрих (разбојника).
А кад је Он, Цар Небески, отишао са земље, Свој Престо, Крст, предао је земаљском цару – Константину. Представнику народа иже на крестје (Европе – у тачки између истока и запада, севера и југа, али и изнад истока и запада и севера и југа).
Кад је отишао Константин, и редом цари иже за њим, и кад је отишао и Душан, Престо и Суд Правде остао је Народу који је на Крсту. Једином од свих народа земних који Бога зове Богом Правде.
Тад, после ФФфјаска, је само латинима-немцима, алиенима који се представљају као легитимни наследници Царства, дошло до трансфера из дебелог црева у главу. То јест, укапирали су (оно што и данас српске плавуше, Срби србоскептици још увек ревњиво држе смешано у својим утробама, прогутавши што се не једе – бечко-ватиканске слатке жваке за влашке глупаке, нико им није објаснио да само треба да жваћу, не и да гутају): да ништа никад неће бити завршено док се не заврши са Народом који је царски (заврши физичким истребљењем, или истребљењем генетском модификацијом).
Зна то и Путин син, само се прави наиван, као јерусалимска собарица – зар не видесте како је на почетку СВО лепо и фактографски истинито образложио историјску позадину и суштину укронацизма? Толико лепо, речито и истинито да су СВИ руски патриоти одушевљено похрлили на кланицу, и да испуцају СВУ муницију из резерви, па ће их недовољно остати за праву битку која тек почиње, после „Ал Акса олује“.
ПС
Нисам још ништа добио, где је проблем?
Ови настављају да псују и клевећу, а треба им уста затворити по заповести Апостола (Титу 1:11) – нећемо, ваљда, оставити да истина буде поругана а ми се нађемо недостојни и кукавни бранитељи њени?
Нисте ли Ви главнокомандујући Илириком? Ко икад војује о свом трошку (1.Кор.9:7)?
Или само Евс треба да ратује о свом брашњенику?
Zato što „oni“ zlopamte godine ove:
1054.
1389.
1439.
1804.
1914.
1941.
1991.
1995.
1999.
2001.
2003.
2004.
2006.
2008.
Zato što „oni“ večno rade na principu:
Pamti pa vrati.
Zato što „mi“ nismo „ONI“.
Od 1054 godine.
Zato.
I još ponešto ZAŠTO.
I uvek će biti to TAKO.
Upamtite to SRBI ZATO.
„Ватикан је запамтио српско непотписивање предаје и
од тада је његов константан циљ уништење Срба и Србије и инспирисање геноцида над њима. То смо видели у оба
светска рата, у догађајима деведесетих и у захтеву папе
Војтиле за бомбардовање Србије.
Један од облика константног рата против Србије је
инспирисање и саучествовање у негирању геноцида
над Србима, смањење броја жртава Јасеновца,
беатификација Степинца али и форсирање лажне
историје Срба у чему учествује цела Академија, већина
тзв. интелектуалаца, индивидуа типа Невена, Мишине,
Ристића па све до обичних тркача, ѣахача аѣпокaлипcе.“
Свети Козма Етолски: “ЗА СВЕ ШТО ВАМ СЕ ДЕШАВА –
ПРОКЛИЊИТЕ ПАПУ!“
Старац Арсеније Папчок: “Са Папом нема разговора/
преговора, осим ако жели да се врати у Православље!“
Свети Гаврило грузијски (Ургебадзе):
“ Боље је бити и блудник него јеретик (папаиста)!“
Коме се приклони воља, заузврат се добија његова сила:
од Христа – БЛАГОгодатна (сила), а од антихриста – ЗЛОдатна
(сила).
Народ: “Ко шта воли, нек` изволи!“
Народ: “Ако је неко луд (свејеретик/паписта) – не буди му друг!“
(Невену, Мишини, Ристићу, Првославу, Андреју…)
Ne reče Putin, šta će biti sa srpskim zemljama, kada unište Srbe
На крају чланка аутор оптужује целу САНУ да инспирише и саучествује у негирању геноцида над Србима.
Питање : Где се аутор инспирише оваквим глупостима ?
Добар коментар о Флорентинском сабору, само бих неке ствари прецизирао или појаснио. Прво, када је Велики кнез Василије други чуо да је Исидор поменуо на Литургији Римског папу, одмах је наредио да се ухапси и стрпао га је у затвор. Касније је Исидор успео да побегне из затвора и преко Литве кренуо је за Ватикан где је ушао у савет кардинала. Добро је знати да тада РПЦ још увек није имала ранг Патријаршије и да је Кијевске митрополите бирао Фанар и углавном су то били Грци а не Руси, и Исидор је био Грк. Дакле, Грци нису дозвољавали Русима да буду на челу Кијевске Митрополије. Ваажно је истаћи да је Велики кнез сазвао сабор руских епископа који је подржао његову одлуку и он је после тога упутио писмо Васељенском Патријарху тражећи да пошаље другог Митрополита на Кијевску катедру. У светлу тих чињеница, мислим да суштински није исправна следећа констатација уваженог Евсевија: „Дакле, укидање православља су потписале cве православне цркве укључујући и руску“. Исидор јесте потписао као Кијевски митрополит али је обмануо Великог кнеза и мислим да није правилно рећи да је „руска црква потписала укидање Православља“ јер је у суштини Сабор РПЦ подржао одлуку Великог кнеза…
Мислим да су до стицања статуса Патријаршије једина два словенска митрополита били чувени Иларион Кијевски, писац ремек-дела древне руске књижевности „Слово о закону и благодати“ који је то постао у 11 веку због изузетног утицаја и моћи Кијевске Русије у време Јарослава Мудрог. Други је био свети Кипријан, Србин који је био светогорски монах, постављен за Кијевског Митрополита у време преподобног Сергија Радоњешког. Он је заједно са великим кнезом дочекао Владимирску икону Мајке Божије и на том месту је никао као сећање на тај догађај, чувени Сретењски манастир, назив манастира је због тог сретења иконе а не због празника Сретења Господњег. Тада је Тамерлан уснио сан у коме му се јавила Пресвета Богородица и наредила му да се удаљи од Москве, што је он и урадио пошто је сазвао веће стараца…
2
Na ne bi ispalo da sam previše namračih komentarom, moram da kaže da sam ponosan na naše pretke koji se zbog ovakvih odluka svetih vladara i kolektivnog prijema kod svetog naroda učinili da u dubini negde verujemo da smo sveti narod i da nismo od ovoga sveta.
Nadam se da će i ovaj naraštaj naći snagu da izađe iz ove mentalne blatne zapadnjačke reke i da ćemo uz Božiju pomoć opet da postidimo naše neprijatelje.
Вредно ли је Крста Часног и Слободе Златне @стањествари у и измеђ’ синова (на)рода царског ? Вреди, јамачно вреди…
Са којом компетенцијом аутор негира рад историчара САНУ?
Захваљујем се на коментарима до сада. Преовлађује свест да је тема много већа од сваког појединца и личних сујета. Њено дуго занемаривање, које није било случајно, је учинило да многи (укључујући и себе самог), нису знали многе детаље који су врло индикативни и актуелни до дана данашњег.
Надам се да се упркос традиционалној српској наивности може закључити да ће и унуци наших унука бити у сличној ситуацији као ми данас. Тим пре што је новим технологијама ојачао још један центар моћи коме смо ми стицајем околности такође препрека на путу. Много је детаља који би могли бити засебне, ‘бочне’ приче као што је Ранко додао своју. Добрo је уочена и трагична судбина деспота Ђурађа Бранковића, уклештеног између Турака и Угара, са подељеном породицом, коме је зет, турски султан Мурат II, ослепео два сина наследника.
Пренео је мошти апостола Луке у свој град Смедерево да не би пале у турске руке. У таквој ситуацији је, једини од хришћанских владара, забранио учешће представника своје цркве на Фирентинском сабору. Није тешко закључити да је управо тај потез спасао цело Православље од уништења.
Да ли је то било случајно? Мислим да није јер је и сам био свестан свог дуга према својим прецима и потомцима и древности претходне српске историје, која је вековима дефинисала српски идентитет, коме је овим својим поступком и сам значајно допринео. После њега јесте настао историјски дисконтинуитет али бисмо и ми сада, када би били свесни свог идентитета, у сваком тренутку и у свакој ситуацији знали што нам је чинити.
Зато бих сугерисао Уредништву да позове неког (једног или више), од својих редовних колумниста да напише текст о томе. А ја се захваљујем на исправци мојих ‘куцајућих’ грешака и повезивање са другим комплементарним текстовима. Одричем се свог ауторског хонорара и других тантијема у корист Евса и његових истраживачких пројеката.
Што се тиче старијег дела читалачке популације (деда, пензионер а посебно деда Ђоле), саветовао бих да пажљивије прочитају параграф који реферишу. Академију и већину тзв. интелектуалаца нисам оптужио за умањивање броја жртава Јасеновца већ за форсирање лажне (ватиканско-комунистичке) историје. Њихова лажна историја има за циљ да обогаљи српски идентитет а то директно води ка уништењу српског народа о чему је и Путин причао. Њихови ставови су равни националној издаји и најмање што је могуће урадити, било би распуштање Академије, упркос неколицини часних појединаца.
Време ће бити (и већ јесте) судија и њиховим и мојим ставовима.
Ми бисмо ипак волели да сазнамо зашто је Онорије оптужио целу Академију (САНУ) да негира геноцид над Србима и саучествује у беатификацији Степинца.
Проверио сам и до сада нисам нигде пронашао да је неко из САНУ негирао усташки геноцид над српским народом у 2.св. рату. Нема тога ни код поменутих историчара који нису чланови САНУ. Ради се о расправи у вези са проценом жртава геноцида, али нико није проблематизовао да је реч о геноциду. Напротив, сви они изреком потврђују да се у НДХ догодио геноцид. Овај мој коментар није одбрана неке од страна у расправи, јер сматрам да за то нисам компетентан. Овде сам само констатовао да нема оспоравања геноцида над српским народом у НДХ када је српска историографска струка у питању.
Зече, да ли је могуће да си се упецао на деда Ђолетову шаргарепу? Он је измислио тврдњу да су академици оптужени за негирање усташког геноцида па онда полемише сам са собом. Да си прочитао мој коментар могао си да видиш да сам ја говорио о ‘форсирању лажне историје Срба у чему учествује цела Академија’. Интервју са археологом Ђорђем Јанковићем од пре неки дан на овом блогу управо потврђује моју тврдњу. Њихово саучествовање у том фалсификату је познато свима и може се проверити у сваком уџбенику историје почев од основне школе до факултета.
Онорије АЕ Илирије
Пре свега, поштујем твој марљиви рад у коментарима које пишеш. У основи нисам сагласан када је у питању твоја оцена српске историографије у целини.
По мом мишљењу, ради се о традиционалним српским поделама које су, као што видимо, присутне и међу историчарима. Додуше, поделе међу стручњацима нису ретка појава и у свету, чак када су у питању тзв. егзактне природне науке, а тек су честе у областима тзв. друштвених наука. Међутим, те поделе су код нас изразито ојачане додатном међусобном нетрпељивошћу која варничи на све стране. Дотле да се чак и академицима негира стручност. Овим не сматрам да су академици имуни на грешке и неистине, само верујем да се у противречју са њима морају наћи и одговарајући научни ауторитети и докази који би на равноправној основи расправе водили у конструктивном правцу, а не обичној, такорећи уличарској свађи нападима на личност актера полемике.
Ђорђе Јанковић био је археолог, велики српски истраживач који је оставио обимно дело за собом, а које је повукло читаву једну школу мишљења засновану на његовој теорији о пореклу Срба и претпоставкама на основу налаза. Био је контроверзан и остао до данас. Али, и највећи умови света су често за живота били контроверзни, тако да је ствар даљих истраживања која ће тек показати да ли Јанковић припада највећим умовима који су осветлили важне истине или, можда, оном реду марљивих историчара који су били на погрешном трагу и у заблуди. Чувен је пример Панте Срећковића, историчара и академика, који је у свом времену од Срба био изузетно цењен због неке врсте родољубиве историје коју је писао, а онда научно демантован новим истраживањима и данас се сматра дилетантом чије дело није издржало пробу времена.
Историографија је врло специфична научна дисциплина. До те мере да јој неки оспоравају статус науке. Поред осталих специфичности, карактеристично је да њен научни метод нема могућност експеримента. А експеримент је један од најзначајнијих метода за утврђивање објективне стварности. И још нешто. Историографија нема пред собом предмет свог истраживања – прошлост. Прошлост више не постоји, прохујала је с временом (вихором), па се истине о њој морају утврђивати посредним путем – материјалним, писаним и другим изворима којих има небројено много. И сви ти извори су често противречни, али и различитог степена аутентичности и веродостојности времена у ком су настали. Истраживачки рад на приближавању истини о прошлости је мукотрпан, дуготрајан посао, а захтева знања из струке које би историчари требало да поседују. Једно од главних принципа на којима добар историчар заснива своја истраживања је да то ради „без страсти и пристрасности“. Дакле, да нам слику прошлости представи онаквом каква је заиста била, а не на основу својих личних жеља, афинитета, идеолошких, моралних и других ставова и опредељења.
Не знам да ли си историчар по струци. Ако ниси, твој ентузијазам је хвале вредан. Ако јеси, требало би да си упознат са свим овим што пишем, а пишем и због других који читају. Зато сматрам да задата тема није (још увек) до краја обрађена, чак постоји мноштво недоумица, полуисказа, полуистина, али који не могу формирати дефинитивну слику свете истине којој би сви требало да теже ако су људски и професионално поштени.
Зече, то што пишеш је све тако уопштено да нема никакво конкретно значење. Зашто не нађеш једну неистиниту ствар па ставиш под лупу мој кредибилитет? Какве су то поделе међу историчарима? Подела нема, чак је и Ковић по овим питањима на истој линији са Николом Самарџићем. Комплетно су сви официјелни историчари на страни ватиканско-комунистичке верзије старе српске историје а такође и сви интелигенти разних фела који се појављују на насловним странама свих блогова укључујући и овај. Исправи ме ако грешим.
Говориш о равнoправној расправи? Зар не видиш да се сви поменути понашају аутистично и да избегавају било какву расправу а сами немају храбрости ништа самостално да покрену? Ето, нпр, проф Ломпар се у више наврата самопорекао и није имао храбрости да само стави на сто питање о досељавању такозваних Словена на Балкан.
Неки од тих интелигената знају праву истину о српској историји али немају храбрости да се изјасне јер би по принципу првих петлова, тиме угрозили своју каријеру. Морали би такође да објасне своје досадашње ћутање и да открију када су то прогледали пошто смо сви у основној школи учили о дисању на трску. Већ сам раније писао о вероватним узроцима њиховог страха и то не од било кога.
Дакле Ђорђе Јанковић са својим великим пионирским опусом је контроверзан а они што ћуте већ годинама нису контроверзни. Ђорђе истражује материју која је и у целој светској историји цензурисана и забрањена и могуће је да понекад погреши а ти нам укажи на неку грешку.
Историја је много егзактнија наука него што неки мисле када се узму обзир и генетска, археолошка, антрополошка, етнографска, климатска, итд, итд, истраживања. Хајде да видимо шта знамо? Знамо да је ‘И’ хаплогрупа којој припада половина Срба једина која има европско порекло што значи да није дошла ни одакле.
Рајхова Харвард лабораторија је потврдила присуство те групе (има је нпр Новак Ђоковић) у Лепенском виру скоро 10000 старе. Италијански лингвиста Алинеи је утврдио континуитет тзв словенских језика (тј српског) на Балкану од палеолита до данас. Позната је сличност српског језика и Санскрита, прото-словенске и ведске митологије.
Све то је више него довољно да негира тезу о досељавању Cловена (тј. Срба) са трском која је сама по себи не само фалсификат већ је по логици идиотска. То су и историчари уочили па више не смеју да користе ни тај један једини фалсификат Порфирогенета који су до сада користили, па ћуте као заливени, дакле ништа од твоје расправе.
Пре годину-две је био научни симпозијум у Акдамији уз присуство Хравардове лабораторије где је први пут речено да су неки (!) Срби ипак на Балкану од почетка света а неки cу се бајаги доселили. Мислим да је разлог за то закаснело откриће и брига те најпознатије светске лабораторије за сопствени кредибилитет јер би се довели у питање и сви други њихови пројекти и открића.
Ниједан академик или историчар се није до сада огласио о открићу објављеном и њиховој установи и последицама по даљу српску историју. Она натукница да су неки Срби ипак дошли из руских мочвара (са трском) је смоквин лист да се оправда досадашње истрајавање на том фалсификату.
Нешто слично је поменуо (али само једном, успут и никад више, у манастиру Сланци) ред. проф. Ковић, када је рекао да су неки Срби били староседеоци (‘Власи’) а други су дошли однекле па су се стопили. Оно ‘никад више’ је вероватно због тога што су се одмах отворила питања – којим су језицима говориле те две групе пре спајања, које су им биле генетике, које прехришћанске митологије и низ других.
Дакле, академици и историчари избегавају расправу јер би сами морали да се врате на доучавање сопствене историје а мноштво објављених књига, доктората и чланака би постало безвредно. Они не само да су корумпирани већ су пре свега кукавице јер њихово ћутање директно утиче на свест о сопственом идентитету. Они ћуте о Косову и њихови став директно подржава шиптарске тврдње о њима као Илирима староседеоцима и Словенима (Србима) као недавним досељеницима на Балкан, што повлачи директне политичке последице.
По мени су то довољни разлози да се тако корумпирана, некомпетента и кукавичка Академија, упркос неким часним појединцима, одмах распусти па да се после 10 година оснује нова од почетка.