Свест о томе да учитељство није прихватио сам од себе, него га је призвао сам Бог, наставника чини ревноснијим, дајући му елан, чак и када је очигледно да његови неуспеси од њега не зависе
Андре Анри Даржелас, Заштита ученикa (Извор: Благодарје)
Наставник се бави дечијом душом, и да би могао вршити утицај мора имати особине које жели да васпита код деце. Деца још увек нису навикла на самосталне поступке, због чега понављају речи и поступке одраслих, а самим тим и њихова душевна стања. Управо због тога огроман значај у образовно-васпитном процесу има личност наставника.
Следећи мисао Сенеке да је „дуг пут преко поука, а кратак и успешан преко примера“, архиепископ Тадеј (Успенски) одређује морални идеал личности наставника. Пре свега он говори о призвању наставника. Ништа друго не може подстаћи човека на ово занимање осим призвања, које се показује много пре ступања на дужност наставника. Прва особина која одликује наставника по вокацији је савесност. Он не само да ревносно испуњава своје обавезе, не само што се пажљиво припрема за сваки час – он се стално усавршава, јер га на то подстиче савест, а наставнички позив доживљава као своју дужност. Поред научних знања, неопходних за рад наставника, он промишља сваки час, да би га учинио разумљивијим, приступачнијим за усвајање и интересантнијим. Наставник који се формално односи према својим обавезама неће се бринути за ово. Наставник треба да буде подвижник своје делатности, који полаже душу своју у васпитање и образовање. Главна особина наставника по позвању је љубав према деци. Он не само што предаје и објашњава деци градиво; он се брине о њима, посматра их, труди се да постане блиска особа са којом би она могла драге воље и искрено да разговарају. Њему није тешко да буде са децом, за њега је то радост као кад се налази међу својим најмилијима. Али љубав према деци не треба да се заснива само на природној доброти срца или благонаклоности, нити на природној склоности, ма колико она била идеална. Природне склоности, природна доброта срца, па чак ни младости својствен идеализам не могу бити чврст и поуздан ослонац. Они временом слабе. Због тога се многи наставници који немају стрпљења хладе, сматрајући да су деца искварена и да се на њих не може извршити никакав позитиван утицај, да колико год се човек трудио није могуће стећи њихово поверење и љубав. Наставник ради не само са децом која су му љупка и пријатна, него и са оном која се наизглед чине безобразна, дивља и груба, коју наставник не интересује и која, очигледно, уопште не разумеју његово добро срце. Истинска љубав, како објашњава архиепископ Тадеј, не може бити заснована на склоностима грехом искварене људске природе, па чак ни на њеним најузвишенијим, идеалним тежњама, већ искључиво на новој, духовној природи, пресазданој у хришћанству благодаћу Светога Духа. Такву љубав сам Господ истиче као специфичну одлику својих следбеника: „По томе ће познати људи да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом“. Особине те љубави набраја апостол Павле: „Љубав дуго трпи, благотворна је љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје“ (1Кор 13,4-8). Хришћанска љубав није некаква тренутна ствар срца. Она се испољава као непрестана добронамерност, трпељивост, као потпуно одсуство егоизма, до мере самоодрицања. Она „дуго трпи“, њу не колеба дечија непостојаност и слабост воље, она је „благотворна“, у свему снисходи и „све трпи“, размекшавајући тиме и најгрубља срца. Она „не тражи своје“, тј. брине се само о добру других. Права љубав не напушта наставника чак ни када ученици на његову благонаклоност одговарају незахвалношћу, кад не цене његов добар однос и злоупотребљавају његову љубав. Она се „не раздражује“, због тога што реч изговорена спокојно, без мрље гнева и раздражености, увек утиче успешније. „Она се не горди, не надима се“ и „не мисли о злу“, прожета је истинским смирењем, рађе окривљује себе него ученика тј. у себи самоме тражи узрок ученикових недостатака – у недовољно стрпљивом односу према њему, у недостатку умећа да му укаже на грешку на начин који би утицао на његово срце. Она „све верује, свему се нада“, тј. не губи наду да ће се поправити чак и она деца која се чине непоправљивом, верујући да се у њима сачувала искра добра која се може разгорети.
Архиепископ Тадеј Успенски (1872–1937). Извор: Википедија
Ако су стрпљење и пожртвованост важни у васпитању, њихов значај је ништа мањи у образовању. Нестрпљив наставник превише жури да помогне ученицима у давању одговора, убрзава их, самим тим лишава самосталности. Наставник стално мора да уздржава дечију несташност, да им буди пажњу, да их извлачи из стања расејаности, мора често да понавља једно исто, док ученици не разумеју и не запамте. Ако он стално буде љут и ван себе, тиме не само да неће ништа постићи, него ће увек ићи на штету самоме себи. Љутња је знак слабости, а не снаге. Љутња код ученика изазива страх и велику збуњеност. Особина неодвојива од љубави је правичност. Љубав без правичности се претвара у попуштање дечијим слабостима. Ако се лошим склоностима допусти да се слободно развијају, оне ће ометати развој добрих потенцијала душе. Али, недостатке треба искорењивати пажљиво, трудећи се да зло буде побеђено љубављу. Истинска хришћанска љубав се не односи према свему равнодушно, она се „радује истини“ и не мири се са неправдом, мада дуго снисходи. Трпељивост и потпуна правичност у свему наставниковом карактеру придају неопходне квалитете – чврстину и доследност. Наставник чврстог и доследног карактера, који воли децу и правичан је према њима, у дечијим очима стиче поштовање и ауторитет, ком се они нехотице повинују.
У односу према деци наставник треба да буде срдачан, али срдачност не треба да пређе у фамилијарност. Уз сву једноставност односа према деци, наставник увек треба да буде са једне стране узор који изискује њихово поштовање, а са друге чврст и доследан, непопустљив према дечијим каприцима и прохтевима. Све наведене особине имају основу и корен у вери. Истину и живу веру сведочи живо заједничење са Богом, она се пре свега, појављује у молитви, која је храни и одржава. Своје призвање верујући наставник не сматра зависним само од природног расположења или склоности, него и од Божијег призвања. Свест о томе да учитељство није прихватио сам од себе, него га је призвао сам Бог, наставника чини ревноснијим, дајући му елан, чак и када је очигледно да његови неуспеси од њега не зависе. Због тога наставник увек треба да тражи подршку своме духу у вери и молитви.
Из књиге Православна педагогија, Игуман Георгије Шестун, ПБФ, ПКИ Каленић, 2013.
Опрема: Стање ствари
(Благодарје бр. 2, септембар 2018)
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар