Одељак из чланка Димитриоса Ламбропулоса под насловом „Три мудраца били Скопљанци“ (Ортодоксос типос бр. 2429 од 23. децембра 2022, стр. 1. и 6)
Храм Светог Александра Невског у Софији (Фото: Википедија)
„Долазак Христа у свет имао је као апостолат да сједини оно што је разједињено. То уједињење је заједница Бога и човека што се остварује у Цркви. Због тога је Црква дужна да на земљи одржава то јединство не само избегавањем раскола него, углавном, јединомислијем помесних Цркава. У случају цркве Скопља, укидање раскола (и поред тога што није претходио опробани пут покајања) није довољно. Самим начином на који доби тело и кости васпостављање општења расколника са Цариградском патријаршијом и Српском патријаршијом (услед хроничног антагонизма и одвојених саслуживања у Београду и Фанару) постаје схватљиво да јединство није успостављено по вољи Христа, него под утицајем интереса наметнут вештачки ‘уступак’.
Децембра 13. у оквире реченог додата је и Бугарска црква која је саборски одлучила да Скопљанце призна као ‘Цркву Републике Северне Македоније’, а њеног поглавара као Архиепископа државне престонице, то јест Скопља. Можда би признање било разумљивије и црквено исправно ако избегавање титуле ‘Охридски’ (можда и то – ‘Македонски’) не би припадало правима која покреће Бугарска црква за цевталом у давнини ‘Охридском архиепископијом’.
Још једном се потврђује да – пошто вољни, који су спремни да служе политичким интересима, нису уложили труд да питање реше јединим утврђеним путем, то јест Свеправославним сабором, него се покренуше опортунистички – последица тежи да постане разбијачка и води у поделе. Свеправославни сабор не може другачије да одлучи него ослањајући се на историјску истину која је у вези са Македонијом…“
Categories: Посрбљено
Оставите коментар