Готово да се могло разумети како је стварно потписивање Споразума непотребно када се тактиком правних бравура постигне усмени „договор о имплементацији анекса“

Љиљана Богдановић (Извор: Печат)

Правне баханалије

Безвремена и универзално важећа традиција још једном није изневерена: март је поново месец великих промена и судбинских обрта, а превратнички дух мартовских ида који значи опасности или невоље што прете да се испуне у одређеном времену прожима и својим знамењем обележава глобалну стварност. Минулих мартовских дана, за председником највеће и по потенцијалу нуклеарног оружја најјаче земље света расписана је потерница, потом је бившем председнику званично највеће светске силе наговештено „сигурно хапшење“, док се водећи политичари Старог континента, попут рецимо француског председника, под јавним притиском невиђеним у овом веку одлучују за потезе без преседана у правној историји и друштвеној и пракси своје земље. Када је о Србији реч, та више пута потврђена уклетост мартовских датума натопљених „опасношћу која прети“ (и остварује се) исказала се у пуној снази у догађајима везаним за судбину српске покрајине КиМ. У овом низу револуционарних догађаја бележи се и један нимало злослутан већ пре ближи оној допуни мартовског пророчанства чије значење најављује тренутак великих и судбинских друштвених промена. Реч је, разуме се, о сусрету кинеског и руског председника у Москви, догађају којим је најављено стварање нове епохе и света будућности.

Вратимо се вести која је имала ефекат активирања неутронске бомбе и која је снажно деловала чак и у нашем отупелом, на изненађеност и чуђење имуном свету: Међународни кривични суд (МКС) са седиштем у Хагу издао је налог за хапшење руског председника Владимира Путина, оптуживши га да је одговоран за ратне злочине у Украјини.

Рушење свих мостова: Издат налог за хапшење председника Русије Владимира Путина

Овај веома значајан догађај не само у политичком већ и у психолошко-пропагандном и тактичком смислу указао је на сву силину фрустрације и пометњу у редовима својих нескривених и препознатљивих инспиратора и налогодаваца, узгред маркирајући и творце и виновнике осталих поменутих драматичних мартовских дешавања. Оптужницом правно скаредног образложења (наводно „одговоран за ратни злочин незаконите депортације и трансфера становништва (деце) из окупираних подручја Украјине у Руску Федерацију“) постала је очигледна намера Колективног запада да у садашњим околностима снажног судара с Русијом, или земљама које је подржавају, поруши могуће мостове за споразумевање, намера да се у сукобу иде до краја, односно – како кажу аналитичари – „до потпуне и чисте победе једне стране“. Чију „чисту победу“ Запад очекује, сувишно је проблематизовати, али управо у овим претпоставкама израња и сва огољеност, пометеност и неспособност овог дела планете да појми, „сажваће и прогута“ чињенице о свету.

Администрација Сједињених Америчких Држава, зарад геополитичких интереса, подржава „правну баханалију без преседана“ у режији МКС-а у Хагу, наводи се у званичном коментару руске амбасаде у Вашингтону поводом налога за хапшење. „Овај пристрасни, политизовани и некомпетентни међународни суд је још једном доказао своју инфериорност. МКС је марионета у рукама Колективног запада, који је увек спреман да врши псеудоправду по налогу“ (Василиј Небензја).

Читајте, све лепо пише! Зашто је нелегалан налог за хапшење Путина

Налог за хапшење, практично потерница за председником земље коју Запад, првенствено Америка, разуме као најопаснију светску претњу и изазов, открива психограм – ментални статус и стање духа центара одлучивања на Западу. Оно што је јавности показано изазива разумљиви страх и зебњу, али подједнако и нелагоду, мучнину због увида у својеврсну компромитацију велике силе која је слућени налогодавац поступања МКС-а. Бруком „шизофреног“ суда, који није видео стварне америчке злочине у низу земаља међу којима је и Југославија, као да су свету откривени подаци из здравственог картона неког са озбиљним поремећајима, проблемима у комуникацији и сналажењу са светом, поготово с драстичним променама у сфери опажања стварности, променама које чине да стварност све мање личи на ону у којој је он био суверени господар. У лице глобалној јавности експлодирала је силна слабост и ирационалност Запада, који као своје стратегеме испоставља и исказује панику, хистеричне, неразумне и каприциозне потезе усмерене на изазивање драматичног ефекта застрашивања, силеџијства и отвореног терора.

Видели смо, а боље да нисмо – остала би понека илузија о сабраности, памети, достојанству и чврстини моћног дела света, у којем, упркос посртању, ипак знају шта раде и куда иду. И куда – као „изабрани и најизврснији“ за собом воде човечанство.

„Ово је опасна игра Запада и то се у политици не ради, осим када се изгуби контрола над разумом. Говорило се да ће Запад кад осети да је угрожен, деловати не водећи рачуна о последицама. То се управо десило, што је опасно за цео свет“, коментар је за „Спутњик“ дипломате Владислава Јовановића поводом подизања оптужнице.

Селективна правда МКС: Како је спасавање деце претворено у „злочин“

Ова правна, судска и политичка порнографија тумачи се и као гест очајника који слути да губи контролу над ситуацијом у којој се одлучује и о његовој доминацији и позицијама моћи. „И то је велики ударац не само за тај суд већ за међународно судство уопште, јер суд не делује у складу са својим правилима него у складу са политичким потребама неких држава које су блиске том суду“ (В. Јовановић).

Председник Центра за обнову међународног права, адвокат Горан Петронијевић, коментаришући налог за хапшење Путина, „још једну од огромних злоупотреба тог суда“, примећује да је то „дискредитовало међународни кривични суд и његове одлуке и зато присуствујемо извртању наглавачке правила, а ово што се дешава није притисак на Русију него на земље које је подржавају“.

Правне баханалије и извртање наглавачке су, међутим, уобичајени за део света којем закон лежу у насиљу, а позивање на међународно право и уопште правила су му омиљена активност. Домашај правних смицалица нажалост је неограничен, а њихова примена свеприсутна и „нормална“ у пракси решавања свих великих геополитичких питања. Својеврстан пример демонстриран је и поводом преговора Београда и Приштине протекле суботе у Охриду. Страхови да нам се мартовске иде поново обистињују показали су се исправним када је образложена још једна примена и тумачење права „наглавачке“, а нимало симпатични шеф европске дипломатије Жозеп Борељ „објаснио“ да ништа није и не може бити толико правно обавезујуће и за вечност као нешто што се зове „договор о Имплементационом анексу Споразума о путу ка нормализацији односа ’Косова’ и Србије“. Готово да се могло разумети како је стварно потписивање Споразума непотребно када се тактиком правних бравура постигне усмени „договор о имплементацији анекса“ (анекс је пак и сам део споразума!).

Габријел Ескобар: Србија и Косово постигли правно обавезујући договор, фокусирање на потпис непотребно

У насиљу извежбани специјални изасланик САД за Западни Балкан Габријел Ескобар овако то преводи: „Фокусирање на потпис је непотребно и нема материјалног утицаја на чињеницу да имамо договор. Имамо споразум и као таквог га третирамо и обе стране су озбиљно укључене, а спровођење договореног у Охриду од обе стране очекује се ’одмах’.“ Дакле – усмени договор је обавеза, писмени је неважан, одлучили су богови којима право лежи у топузу, а трагови… У овим околностима Србија има озбиљне разлоге за велику бригу и страховање. Шизофрено право без сумње ће нам загорчати будућност.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 24. 3. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Љиљана Богдановић, Владимир Путин, КиМ