Весна Капор: Све док живе и секу бадњаке на Косову и Метохији, Србија дише

Кроз историју једног догађаја од Божића до Светог Стефана…

Али, Стефан не плаче

На вест да је Аустро-Угарска извршила анексију Босне и Херцеговине узбуђење је преплавило Београд. О томе, као и о много чему још, аутентично, писао је Станислав Краков у својој књизи „Живот човека на Балкану“.

Прво издање Живота човека на Балкану, Наш дом/L’Age d’Homme, 1996. (Извор: Калдрма)

Данима је Београд кључао у грозници, сећа се. Поворке људи сливале су се ка центру града. Студенти и гимназисти били су заједно. Књижевник Нушић пео се на споменик кнезу Михаилу, као трибун. Потом је на белом коњу јахао на челу протеста са српском тробојком преко груди. Били су то бурни дани, све је кључало. Престолонаследник Ђорђе одржао је ватрен говор у коме је подржао демонстранте и српство Босне и Херцеговине. После тога су размењивале дипломатске ноте и бура у Београду стишавана је на разне начине.

Ипак, после изнуђеног прогласа под притиском великих сила и објаве да „анексијом нису повређена ни у чему права Краљевине Србије“, долази до експлозије огорчења у Београду и следи марш демонстраната на Министарство спољних послова где су паљени листови који су објавили декларацију. Тог дана, поред Нушића јахао је и Перунчић са гуслама у руци.

На маргини књиге коју ми је посудио млади пријатељ, поред драматичне сцене сусрета демонстраната са војском и жандармима, записао је: Које лудило, Срби нису нормални. Данима уназад, ове странице прочитаног, као и записи на маргинама текста, појављују ми се у свести. Ко није читао ову књигу – дневник, роман, хронику, животопис – нека је, без бојазни да ће изгубити време читајући, у првој књижари или библиотеци потражи.

Станислав Краков: Живот човека на Балкану (одломак)

Век касније ево нас – потомци тих истих на вести да је на српску децу пуцано на велики православни празник, мирно ропћемо. Делимо по мрежама протесте, али, закључани, у својим малим комфорним световима, не идемо даље од тога. Ово су дани европског мрака. Следе изјаве и објаве политичке коректности и гашења ватре, у којима ће се све покрити фразама „случајни изгреди појединачних хулигана“, уложиће се притужбе, тражиће се строго кажњавање, и већ сутра, све ће се заборавити.

Београд је главни град свих Срба, где год живели. Главе су окренуте ка њему. Београд је тренутно анестезиран с једне стране центрифугалним силама новог корпоративног света, животом и сновима мегалополиса, а с друге идеологијом југословенства у којој нема осећаја нити места за српска питања. У оба случаја све што се тиче идентитета обесмишљава се и фали нам иницијална снага тих дана кад је у Београду било срце национа.

Стефан и Милош Стојановић из Готовуше код Штрпца, и Стефан Томић из Клокота код Витине, нападнути са убилачким намерама, на кућном прагу, под окриљем светлости рођења Христовог симболика су српског страдања. (Знам, сад следи коментар: патетика. Кад је истина, није патетика, а и истина сама по себи кад је живи догађај, носи увек патос античког доживљаја.) И немогуће је не мислити о томе, о тој симболици. Срце дечака Стефана Стојановића, удара, оно је цело његово тело, али, Стефан не плаче. У њему је сила онога што јесте, што се тог дана, те ноћи обвршава – рођења Христовог. На трен, помислим, да је у том кратком снимку (који свакако крши стандарде и права приватности, али без њега то је само једна папирната вест, сува) пуном сажимања светова, његово младо тело слика нашег национа. Запретана снага, силно тело бића, кад је рањено дрхти, али се из ње излива архајска несаломивост.

Празник је, и трудимо се да будемо достојни. Ипак, ови дечаци, јер дечак си и са деветнаест година, брана су наше свакодневице. Све док живе и секу бадњаке на Косову и Метохији, Србија дише. И ти, што седиш на сплаву који тоне, на реци у Београду – морао би да знаш то. Нови век није нас ослободио наших тела, наших имена и презимена, и требало би негде, далеко испод потрошачког духа од кога бивамо све несрећнији, требало би да живе они ђаци и студенти који су 1908/9 тражили да се Србија огласи, да заштити сународнике у Босни и Херцеговини, требало би да вас подсећа, као сенке што ће лутати и плашити господу, онај дух с почетка приче, да је један век само год у ходу историје.

Почела сам овај текст писати на Божић, а завршавам га на Светог Стефана, тако, симболика целог овог колоплета, расте. И повезује све оне тачке у којима је Косовски завет живо осећање.

Иако се анексиона бура у Београду, завршила сломом, ипак, један век касније српски народ у Босни и Херцеговини слави првомученика и архиђакона Светог Стефана као дан кроз који се протеже више векова тешког опстанка и који се разуме само дубоким унутрашњим бићем као архетипски идентитетски код. Стога, се срце дечака Стефана из Штрпца, тако заиграло – без суза, и пренело своје откуцаје шантићевски, ко год је имао око да види.

Рањени дечак Стефан Стојановић (Извор: Друштвене мреже)

Наравно, већ сутрадан читамо да је нападач пуцао у самоодбрани, и већ сигурно, неки Срби, објављују и подржавају такве вести. Овде, свакако иде и она флоскула власника Краковљеве књиге: Које лудило…

Београд живи свој живот мегалополиса, дух заједништва, тиња појединачно, отима се великом зверињаку глобалног уничтожења духа (пламичци који одржавају ватру), Нушића као народног трибуна ниоткуд, мада их је много који примају ленте и славе.

Наслов и опрема: Стање ствари

(ИН4С, 9. 1. 2023)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

5 replies

  1. Ово страдално дете је неко искористио да промовише своје политичке погледе и циљеве.
    Ова три раширена прста нити су симбол српства, ни православља, ни одбране српске слободе. Тај симбол је тешка подметачина српском народу коју је лансирао Вук Манити Драшковић, у оно време кад се успавана српска самосвест поново будила. Највише су га користиле наше криминалне паравојске у ратовима 90.-тих, отуда и дан-данас представља оружје нашим душманима којим нас медијски сатанизују и изједначавају са верски затуцаном и примитивном националистичком руљом.
    Симболи имају велики утицај на свест људи. Овај симбол подстиче на раскол, на нејединство, на свађу. И треба га безусловно одбацити. Наш симбол је три скупљена прста, оличење светог Тројства у Једном. Са таквим симболом, наравно, не маше се и не таламбаса. Зна се у чему се тај симбол носи и у којим се приликама истиче.

    13
    4
  2. @Ганимед

    „Ово страдално дете је неко искористио да промовише своје политичке погледе и циљеве. Ова три раширена прста нити су симбол српства, ни православља, ни одбране српске слободе.“

    Кад Вас буду упуцали Шиптари на Косову зато што носите бадњак, сигуран сам да ћете Ви имати довољно присебности да пред камерама подигнете три скупљена прста а не три раширена, или можда нећете „таламбасати“ ничиме, е да не би ни случајно употребили неки „погрешан“ симбол српског отпора и идентитета.

    Што не пробате па нам јавите како иде?

    6
    1
  3. Dok sam ziva, pred ocima bice mi slika naseg maloga Srbina , kako mu malo tell drhti I kako nas pozdravlja.

  4. Пре било каквих исхитрених и потенцијално штетних коментара о симболима, препоручила бих свима да погледају познату слику Паје Јовановића Таковски устанак. Она се може часком пронаћи и на Интернету, уколико нисте у могућности да уживо видите оригинал. И сад се питам, да ли је Паја Јовановић имао времеплов, или је и он био „аустријски шпијун“ ?

    3
    1

Оставите коментар