Из књига Вук Врчевића и Милорада Медаковића доносимо неколико одломака који говоре о мање познатим згодама из Његошевог живота
Његош 1851, на фотографији Анастаса Јовановића (Извор: РТС)
О личности и карактеру Петра II Петровића Његоша сведочења су, поред осталих, у својим књигама оставили његови савременици Вук Врчевић и Милорад Медаковић. Из њихових књига Живот Петра Петровића Његоша (1870) и П. П. Његош, посљедњи владајући владика црногорски (1882) доносимо неколико одломака који говоре о мање познатим згодама из Његошевог живота – о томе чему му је служила електрична машина коју је донео на Цетиње, како је играо билијар, како је из штуца погађао наранче, шта је пушио, где је учио да плива и како су га мучили Црмничани због жаба Луке Греговића…
Милорад Медаковић (1824-1897) и Вук Врчевић (1811-1882) (Фото: РТС)
Како је Његош из штуца погађао наранче
…Сјутрадан (у Котору) навезе се владика на пароброд (за Спљет). Владика носаше са собом и свој штуц, са којијем он радо гађаше биљегу и имаше тако добро око – ђе нанесе тамо и погоди. Мало се налазаше Црногораца, који боље гађаше од њега. Вјештину стријељања показиваше он и на пароброду: баци му се наранча колико се може више у висину, а он опали из штуца и зрном погоди наранчу.
Сви путници, што су на пароброду, радо гледаху на владику, на господара црногорског и сваки желијаше, да што проговори са владиком – он опет не одбијаше никог, већ се са свакијем радо разговараше, али му је најмилије било разговарати се са људима од знања и науке.
На пароброду бјеше међу осталијема и свештеника и богослова латинске вјере, који приступаху к њему и разговараху се ш њиме о свему. А кад би му ови примјетили, да су и они Славени и да дишу за славенство и ако су латинске вјере; а владика хитро на то одговори: „Сви смо ми браћа – и – брат је мио ма он које вјере био.“
Владика својијем владањем, кретањем и своијем говором бјеше у стању да очара људе, па да их поведе за собом куд гођ хоће. Владика представљаше Црногорце тако, да су они, који не познаваху Црну Гору и Црногорце, мислили да су и највећи и најљепши људи у свијету….“
(М. Медаковић)
П. П. Његош, фотографија Анастаса Јовановића, Беч, лето 1851. (Фото: РТС)
Шта је Његош из Беча 1832. донео на Цетиње и како је играо билијар
Кад се владика оно другом из Русије преко Беча вратио, између осталих ствари онамо је купио:
1. Елетричну машину, с којом је више пута у Биљарди елетризирао шенатуре и друге главаре, да се има и он и они чему насмијати, јер су се јачи нејачијем посмијавали…
2. Биљард, са свим што треба, који је намјестио у собу ђе се суди, те од онда па и данас једнако се у народу каже „у Биљарду“, мјесто „у суд“ или „у шенат“. (…Чешће пута, зими, ноћом и даном, играо би с шенатурима на биљардо „а ла гер“, а ријетко би икад али никад изгубио, зато што је од свију на Цетиње знао боље играти.)
Његош на партији билијара, цртеж Хенрија Лајарда из 1839. (Фото: РТС)
3. Сврдла, којима се тражи по сушним мјестима вода за пиће и којим је нашао и учинио три бунара најбоље воде, за себе и народ који живи на Цетиње; ја се не спомињем да је икад који пресушио док сам онамо живио.
- На Црнојевића Ријеку оградио је двије формалне барутане, у којима се и данас направља пушчани и крупни за топове прах. За прављење барута био је набавио два вјешта Турчина из Анадолије, који су иза мене (1855) онамо при радњи останули.
-
Наредио је да му се у Бечу начини нарочита машина за направљање, њим измишљених, сребрних и златних медаља којима је даривао Црногорце за јунаштво. На једној је страни стајала слика Милоша Обилића, а с друге написано: „За храброст“. Ове се медаље и данас кују и као одличја даривају.
Обилића медаља за храброст коју је установио Петар II Петровић Његош (Фото: РТС)
Чему је Његошу служила елетрична машина
Кад би се десио на Цетиње стари шенатур Стеван Перков Вукотић и стриц му Станко, ништа му није милије било него окупити све шенатуре и друге чиновнике около биљарде, ђе се судило, а на њу ставити елетричну машину, па њих и себе елетризирати, да окуша ко је од кога јачи, а боме да се има и чему насмијати.
Ко би држао Стевана и Станка за руке, препоручио би му да га добро стисне и да га одма не пусти кад их чује викати: „Пушт! – Пушт!“ А вазда би натегнуо строј мало јаче него му се обично елетризма напрегне.
Многи би се више пута нећкали да у то коло улазе; а особито Стеван Перков и стриц му Станко. Али се нијесу могли свагда одрећ владичину наговарању и срећан је (један од ове двојице) био онда, кад би се какогођ могао украсти из Биљарде, пошто би владика наредио свом послужитељу Ђуку Средановићу, који је знао оне машине мајсторију: „Ђуко, донеси ону машину да се мало растресемо по вечери, ради здравља.“ Два или три пута украли су му се били Стеван и Станко, а после му се нијесу могли никада украсти.
Приповиједао ми је једном у шали владика, да му стриц Станко није хтио једанпут за два-три мјесеца доћи на Цетиње, па кад му поручи да дође, упита га: „Ђе си, што не долазиш на Цетиње?“ А он му одговори: „Доклен је она ђавоља игра на Цетиње те убија људе, не долази га Станко. Већ ако ћеш да се играмо као што људи играју, ево ме.“
Кроз двије године елетрична машина сасвим се покварила била због честог употребљавања невјештих перјаника и послужитеља, кад би владика са шенатурима пошао да се по пољу шета.
Фарадејев електрични генератор (1830) (Фото: РТС)
Како се Његош играо и шта је пушио
Владика је вазда имао по 3-4 коња на јаслама, а каткад и више, а да је икад у његовоме вијеку којега за новце купио, него му дар од паша долазили, а неке четници, кад гођ је који коњ турски приличан био, владици га поклонили (ријетки су били они коњи који би га могли у дугу путу носити, него би вазда, кад би далеко путовао, два коња водио и наизмјенице јахао). Љети би сваки дан по сунчаном заходу час једнога час другога узјахивао и по једном у сву трку преко ондашње простране ливаде трчао.
Кадгођ је добре воље био, најрадије би гледао љети к вечеру ђе се перјаници утркују, кад с мјеста и загонке скачу, и кад се камена с рамена надмећу, као и друге народне игре, које само весели и окретни момци играју као што су Црногорци. Зими се, најмање до поноћи, са шенатурима покрај пламтеће ватре шалио, од којих би вазда по коју ријеч чуо коју би он после у његовим књигама или пјесништву знао вјешто употријебити.
…До пред саму његову смрт употребљавао је најфинији турски дуван кроз чибук, али сасвим умјерено, јер није никад прећерани дуванџија био. А кад би по свијету ходао, вазда би најбољих цигара пушио, и може се рећи да је он први као Црногорац почео цигаре употребљавати.
Кад су Црногорци први пут виђели цигар и обишли како се он пуши, а не знајући како се у нашем језику зове, они су му од прве нађели име „увијач“, но ове ријечи у Вукову лексикону нема, зато што је није чуо, као ја, кад сам на Цетиње живио.
(В. Врчевић)
Његош у шетњи с пратњом, приликом разграничења Црне Горе и Аустрије, слика А. Ороуа, 1839. (Фото: РТС)
Како је Његош учио да плива
1846. године сиђе владика у Боку да се купа и настани се у Перасту. На другој страни залива под Столивом бише мјесто за купање, куд се превозаше на барки из јутра и послије подне. Из Котора узме једног кадета, да га учи пливати.
Ту бјеше ш њиме и један ађутант његов, па ће му рећи владика: „Виђи, Медо, како ја пливам!“
А овај ће му рећи: „Ту је ласно, јер је пличина, па се опирете ногама у пијесак.“
Владика да покаже да се научио пливати, пружи се на море па сјекну и рукама и ногама пут морске дубљине, па потону.
Ађутант позове одма кадета, а овај одма повиче за барку, те увати владику за перчин, којег је већ двапут било избацило море, те га са барком изведемо на пличину.
Сјутрадан каже му ађутант, како није требало да се упушта на дубљину морску кад не зна да плива. Владика не хоћаше признати да он не зна пливати, већ се изговараше да се био незгодно окренуо. Он затијем састави стихове своме ађутанту, којег зваше вазда „Медо“.
Стан’ путниче, те погледај мало
На пучину разпрострта Меда,
Кâ кољенма пучину мијеси,
А раменима волне уздиже!
Устави се, смјели плаватељу!
Е си ми се уморио љуто:
Ко ће златно руно дочепати,
Ко л’ пучину морску пребродити!“
(M. Mедаковић)
Цртеж Његоша у књизи Џона Гарднера Вилкинсона „Dalmatia and Montenegro“ (Лондон, 1848) (Фото: РТС)
Како су Његоша мучиле жабе Луке Греговића
Два Његошева писма aустријском царском саветнику и окружном поглавару у Котору
Едуарду Грију,
5. маја 1846.
Ваш почитајеми лист од 14. маја рим. исправно сам примио, у којему ми пишете за жабе Луке Греговића да их нијесу дали пронијети Црничани преко своје нахије. Мени је ово њихово сапротивљење неповољно било јербо је причинило штету како трговцима, тако и онијема који би задобили своју ћирију. Ништа друго том преносу жаба препјатствовало није до једно глупо народње предрасужденије (pergiudizio), почем мисли да иза преноса жаба преко ма какве земље сљедују гладне године. Ви знате што су народи прости у подобнима стварима. Ја сам, да сам се нагнао на црничкоме пазару, не бих могао ништа садјејствовати против овог глупог мњенија. Тај дан међу Црничанима мало није било међусобно крвопролитије, и да су кренули заоставше жабе да јавно ћерају, без велике се смутње и њихова зла не би прошло. Ово је узрок којијем су жабе заустављене да не иду преко Црнице, којему ћете Ви лако у траг стати.
Што се тиче сваке друге трговине које се може наћи на црногорске пазаре, аустријскима је поданицима слободно ходити и куповати без никакве дације и без никаква питања куда и зашто иду, као и у своју кућу. Вама је ово све добро познато, а мени је исто тако познато биједно црногорско трговање на пазару которскоме, које је свакога дана све горе и даже ево неколико времена докажују ми да им је Котор сасвијем затворен као непријатељима аустријскима, премда они нити су кад били непријатељи аустријски нити ће бити. Ја сам се у садашње стање стварих веома томе зачудио но то је, може бити, особни налог који сте Ви од својега двора примили од како сте дошли на управљање те провинције.
Овом приликом изјављујући Вам моје отмјено високопочитаније.
В.П.П Његош
Златни перун, новац који је Његош хтео да уведе у Црну Гору и чији је узорак с мотивом уробора начињен за време његовог боравка у Напуљу 1851. (Фото: РТС)
Едуарду Грију,
17. маја 1846.
Што ме изволите питати Вашијем почтенијем листом од 23. маја би ли могао Лука Греговић повратити натраг жабе да их у лађе вози пут Кашћела, Греговића и његову дружину цијели је народ молио да жабе без никакве жалости натраг возе и не да би му ко препјатствовао, него је од свега пазара мољен био да их поврате, него се он с дружином није хтио на повратак согласити, а народ му их не допушти из глупога предрасужденија пренети. И тако жабе остану у неку кућу на Вир, ту затрају и буду по ријечи исте компаније пуштене у црничко поље за освету и на пакост Црничанима рашта их нијесу преко себе пуштили да пренесене буду. Ово веље количество жабах учиниће велику штету усјевима црничкому пољу, него, како је да је, ови вражи посао може му бити; речени Греговић и његова дружина, ако ће жабе изнова купит да их возе натраг, може им бити. Ја ћу дати нужно расположеније да им у то препјатствија не буде, само ме извјестите кад ће поћ да их купе да ја некога тамо пошљем да се на Вир налази.
В. П. П Његош
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Да ли постоји и једно сведочанство о томе какав је Његош био као свештено лице, т.ј. владика? Или су сва сведочанства само о забави и државним пословима? А ако је ово друго, каква је разлика између Његоша и Порфирија са његовом топ листом рок песама?
@Марк Еугеникос
Можда би у Вашој дилеми могла да помогне књига “Религија Његошева“
од Владике Николаја Велимировића.
А можда и детаљи из књиге “Писма из Италије“ Љубомира Ненадовића
о случајном сусрету Папе и Владике Рада на улици, у сусретном
мимоилажењу кочија двојице црквених поглавара и државника.
упућенПапи, а камоли заустављањем кочије, изласком и стајањем док
Папине кочија прође, што је било правило и обичај да се чини док Папа
пролази /кочијом/ улицама Рима.
Ненадовић бележи:
“U svakome slučaju, na prijedlog da Njegoš – autokefalni vladika i poglavar
države! – takođe izađe iz kočije, te maše bilo kome, makar i Maximusu Pontifexu,
er „da i sami prinčevi i engleski lordovi izađu iz kola i stoje na nogama, dok Sveti
otac ne prođe”, uslijedio je veoma oštar odgovor.
Njegošu, bilježi Nenadović, „beše krivo toliko navaljivanje, pa, zatvarajući vrata
na kolima, dosta srdito reče: ‘Boža ti vjera, ja ne hoću sramotiti ono malo
crnogorskoga naroda. Neka ide papa svojim putem, neka slazi s kola ko mu je
do sada slazio, a vladika crnogorski zaista neće“…
Поредити песничко надахнуће, Божији таланат Владике Рада и
“песнички укус“ Патријарха Порфирија чини се мало много неукусним:
“Горски вијенц“, “Луча микрокозма“, “Српско огледало“… са
“топ листом рок песама“ Патријрха Порфирија.?!
Да одговорим на сопствено питање, каква је разлика између Његоша и Порфирија са његовом топ листом рок песама?
Његош је био државник, песник и философ/езотеријски мислилац. Осим тога је дефинитивно био и фаца или шмекер, који је по сведочењима савременика говорио неколико језика а био и одличан јахач и стрелац и играч билијара, и лепо се облачио, и уживао у женском друштву (а сигуран сам и жене у његовом), и био је врло наочит човек. Порфирије није скоро ништа од овога, али јесте владика.
Све претходно наведено је неспорно. Оно о чему готово нико никад не говори, или је бар мени промакло је, владичанска титула. Његош јесте био рукоположен за владику, али да ли постоји неко сведочанство о томе како је он служио литургију недељом и празницима? Или је служио, али је то било нешто што никога од савременика није занимало да запише? Или је служење литургије било смарање које је препуштао другима?
Да се разумемо, не замерам ја Његошу ништа од горе наведеног, а и не би ме чудило ако постоје сведочанства да ни Његош сам није своју владичанску титулу схватао претерано озбиљно. И кнез Метерних и Руси који су га познавали га описују као некога ко се понашао некалуђерски и показивао мало поштовања за принципе религије и монархије, ако је веровати Ђиласовој књизи „Његош – пјесник, владар, владика“.
Оно што ми смета је данашња злоупотреба Његоша у политичке сврхе. Зашто се наглашава та владичанска титула? Да ли због тога што је с том титулом Његоша лакше прогласити за свеца? (А за свеца је проглашен само у Митрополији црногорско-приморској.) Ја нисам стручњак за критеријуме да се неко прогласи свецем, али колико знам неки од критеријума су нетрулежност моштију, чудесна исцељења након молитава светитељу, и слично. Не знам за било шта од овога у Његошевом случају, па нека ме исправе они који знају ако грешим.
Још сам пре неку годину видео или читао изјаву једног од наших владика који је био прилично критичан према Његошевој философији са верског становишта, јер се философија Луче Микрокозме пре може назвати езотеријом него православљем. Но не би ме чудило да је и ово скрајнуто у циљу незамерања, јер Његош је популаран па је корисније ићи низ длаку него износити непријатне или контроверзне истине.
Враћам се на злоупотребу Његоша у политичке сврхе, у сврху политичког монтенегринства. Имамо барем две струје политичког монтенегринства: једну која заступа да су монтенегрини најпаметнији, најлепши, највисочији и да никада нису били Срби него су увек били посебна нација, и који би Његоша најрадије заборавили (Мило & Co.); и другу која заступа да су монтенегрини најпаметнији, најлепши, највисочији над-Срби, и којима Његош треба као потврда примата над првом групом. Овима другима Његош треба и као светац, као што је и Ђеду требала архиепископска титула коју је сам себи дао.
Оно што је обема групама заједничко је потреба за мегаломанијом и тапшањем себе самог по леђима: најпаметнији, најлепши, највисочији. Од овога други српски крајеви пате много мање, или не пате уопште. Ето нама из централне Србије није никада пало на памет (колико ја знам) да проглашавамо Карађорђа или ђенерала Дражу за свеце, иако су обојица завршили мученичком смрћу. Знамо њихове стварне заслуге и то је довољно; не мора неко ко је био генерал да се проглашава и за адмирала и генсека политбироа и председника президијума врховног … и тако редом.
Да завршим: Његош је, и на основу онога што је заиста био, јединствена фигура у нашој историји, и то је довољно. Наглашавати сада оно што је он био само формално (владика) или га проглашавати за свеца из политичких разлога не увећава него напротив умањује његов стварни значај.
Жарко Видовић “ Његош и литургијске анагнозе “ – оповргава сваку безочну баналност која “ формализује “ владичанску митру у шмекерски ше(м)шир… Онај који је трагични јунак мисли косовског завета што ли је но свети великомученик и подвижник ? Каквом је лучезарном благодати био окропљен Његош јасно казује плод Васкршњег поста у који је уронио како срцем и душом, тако духом и умом… Громадном Његошу било је одвећ лако и небитно пројавити се као мужаствени и мужевни ловац, играч билијара, хајдук, другима је око и после њега то тешко падало јер беху својом безначајношћу положени у подножје ногу Његошевих… Колико је њих увређених и завидних својом Христоликошћу нехотице отресао са рамена својих, јер хтедоше патуљци са његових рамена да Истину виде, само то је довољно да га ореол окруни…
@Драган Славнић
Поштовани, хвала на одговору. Мало преозбиљно сте схватили моју провокацију, али сте поменули значајне изворе.
Ненадовићева Писма из Италије сам читао као школску лектиру и то сведочење стоји како је написано. Сваки дрчни Србин би се тако понео према римском папи, тако и треба.
За Религију Његошеву владике Николаја знам, али је нисам читао. Ако можете, за све нас овде који је нисмо читали, наведите у пар пасуса какво је мишљење владике Николаја о Лучи Микрокозми? Јер то је несумњиво несвакидашње дело са елементима езотерије, па бих волео да знам какво је мишљење о таквом делу имао православни теолог, невезано за уметничку вредност дела.
Нисам баш сигуран да је тачна констатација о оној другој струји монтенегринства, јер су га свецем прогласили они који себе доживљавају Србима, а не монтенегринима. У осталоме се слажем са Марком. Његош јесте био велики и песник, и мислилац и национални прегалац, и државник, (мада ово нешто мањи), и његово високо место у „пантеону“ српских великана је неспорно. Оно што је врло спорно јесте „на силу Бога“ га смештати међу светитеље, јер има довољно података који његово светитељство чине, у најмањи руку, спорним. Теологија/философија „Луче Микрокозме“ је у том смислу вероватно највећи проблем, јер се само уз велику благонаклоност, с једне стране, и „жмурење“ на тму проблематичних места, с друге стране, може сматрати списом који је у складу са православним вероисповедањем (што би, ваљда, за православног владику морало бити најважније). А сам чин проглашења за светог је нелегалан и самовољан, са аспекта Устава СПЦ. Јер по Уставу СПЦ, само Сабор има право да неког прогласи за свеца. Појединачне епархије, односно епидскопи, немају право да некога прогласе свецем у својој епархији. Ако се добро сећам, два или три пута је питање Његошеве канониозације покушано да буде стављено на дневни ред заседања Сабора СПЦ и није прошло. Тако да то што је он проглашем светим у Митрополији црногорско-приморској је нелегално, али и нелегитимно, јер сви у Црној Гори знају да нико никад њега није сматрао свецем. Једноставно, не постоји у народу поштовање Његоша као светог, што је још један од услова за канонизацију. Лично мислим да је велику улогу у свему томе одииграо и Матија Бећковић, који је и написао подужи текст управо у циљу промовисања Његошевог светитељства. Апропо Његошевог свештенослужења, негде сам прочитао да је Његош врло ретко служио, највише када је рукополагао свештенике, а и тада је бивало да више свештеника рукоположи на једној служби. (Ако ме сећање не вара, давно сам то прочитао).
У вези са свим „проблематичним“ ( са аспекта православља) моментима из његовог живота, ево у овом тексту, испод којег пишемо коментаре, још једног – хтење да се уведе црногорска монета са називом перун (по коме другом него по Перуну) и са мотивом уробороса на реверсу. Уроборос је окултни симбол, са главним значењем које се везује за означавање вечности, али и цикличност рађања и умирања. Познат је и у учењу и пракси средњевековних алхемичара, а у хришћанству се, колико сам успео да пронађем, налази само у списима гностика, као симбол који означава јединство добра и зла. Треба ли посебно напомињати да се уроборос користи и у масонерији као један од важних симбола. И, кад се све сабере и одузме, остаје нејасно шта је био разлог који је Његоша, православног владику и владара, руководио да на црногорску монету (као веома значајно обележје државе) стави симбол уробороса, који нема никакву православну конотацију? И још, да се монета назове перун?
@Зоран Николић (Ваљево)
“Његош и литургијске анагнозе“ = “Његош и литургијска читања“
Пружам јавне услуге превођењем грчке речи анагноза, која се појављује само три пута у Новом Завету, на српску реч читање коју свако може да разуме. Ја сам човек сељак иако сам завршио неке школе, па ако моји сељаци не могу да ме разумеју, џаба ми те школе.
„…оповргава сваку безочну баналност која “ формализује “ владичанску митру у шмекерски ше(м)шир…“ — не знам шта сте хтели да кажете овим.
„Онај који је трагични јунак мисли косовског завета…“ — неспорно.
„…што ли је но свети великомученик и подвижник?“
Свети великомученик сигурно није, јер то су они небројени које су поклали Турци у 19. веку, па Аустријанци и Бугари у Првом рату, па Хрвати у Другом рату. Изједначавати поклану децу и Његоша у подвижништву је најблаже речено непримерено.
„Громадном Његошу било је одвећ лако и небитно пројавити се као мужаствени и мужевни ловац, играч билијара, хајдук, другима је око и после њега то тешко падало јер беху својом безначајношћу положени у подножје ногу Његошевих…“
Ако сам добро разумео, за Његоша је, иако је формално био монах, било сасвим у реду да буде ловац, играч билијара, шмекер, итд. (ах, па то је тако небитно! Владика у Поршеу, шта фали?). За наше садашње владике, какви су да су, није у реду да буду рокери, падобранци, и да се баве осталим световним замлаћивањима. За наше садашње владике се сигурно слажемо, али ако је Његошу било допуштено оно што њима није, то се, рекао бих, зове лицемерје.
Не поменусте: да ли је Његош заиста био владика у пракси, или је само формално био владика јер је био рукоположен и волео да носи ту титулу?
И опет, апсолутно не спорим Његошу све оно што је он заиста био, и његов значај за нашу историју и духовност. Али китити га оним што није био је… тако монтенегрински, и у томе ја видим трагедију његове личности.
@Родољуб Лазић
Хвала на додатним информацијама и појашњавању.
Мислим да се Ваш опис процеса којим је Његош проглашен за светитеља може сажето назвати хајдучија, што и паше средини.
Кад рекосте „…јер су га свецем прогласили они који себе доживљавају Србима, а не монтенегринима“, мислим да је ту у питању неслагање у дефиницијама, а не у суштини.
Јер ја не мислим да они који се у Црној Гори сматрају Србима не могу да буду монтенегрини. За мене је монтенегринство не само политички и етнички идентитет (као што га Ви дефинишете, што је по мени тачно али ограничавајуће), већ првенствено стање духа; оно што сам описао као „најпаметнији, најлепши, највисочији“. Онај ко себе почне да сматра некаквим специјалним и изузетним и бољим од других Србином, већ је закорачио на странпутицу монтенегринства, и само је питање времена када ће свој Српски идентитет заменити за неки „бољи“.
@Марк Еугеникос
Поштовани,
Надам се да ћу сада бити јаснији :
Његош је најпрво монах и владика. По другости, он је владар, самодржац. Изнад свега , изнад и владичанства и владарства, Његош је ПЕСНИК. Највећи и најбољи Србски поета. Као ПЕСНИК, најближи је Богу, песништвом је посве Христолик, посве Богочовек. Поезије ради, ја Његоша видим као светог, као подвижника и мученика који сведочи најдубљи Смисао. Ништа више и ништа мање од тога. Света Логосна Поезија.
Пасус који не разумете односи се на малограђанско разумевање Његоша, а које је постало свеприхватљиво опште место, од стране Црњанског и Исидоре Секулић. Бољше нису умели и могли. То никако не спори њихови величину, што људску, што књижевну. Велики су то Боготражитељи међу Србљем. Благо Србији што их има.
Достојност Његошева генија ја промишљам овако – свака похвала Карађорђу, Лазару, Обилићу коју Петар Петровић сведочи и искри, залучује и гаји, истинита је и праведна је, јер само они међу собом равни по благодати Господњој, могу да похвале једни друге. Његоша, од потоњег Србља, сем Светог Николаја и Жарка Видовића, не може нико да хвали, нема му равна…
@Марк Еугеникос
“За Религију Његошеву владике Николаја знам, али је нисам читао. Ако
можете, за све нас овде који је нисмо читали, наведите у пар пасуса какво
је мишљење владике Николаја о Лучи Микрокозми“
Поштовани!
Нисам у могућности да Вам ископирам неке делове из књиге Религија
Његошева јер немам техничке могућности за то, а, искрено речено,
нисам томе ни вичан.
Књигу сам прочитао 1969. и поједине пасусе маркирао, посебно из
VII поглавља – МОЛИТВА И ВИТЕШТВО.
На интернету имате ту књигу, и само причитајте прве три до
четири станице поменутог VII поглавља – МОЛИТВА И ВИТЕШТВО,
и добићете жељени одговор.
Ипак, навешћу нешто мало, довољно да Вас мотивише да
прочитате тих пар старнца из горе поменутог поглавља.
“О преблаги, тихи Учитељу!
Слатка ли је света бистра вода
С источника твога бесмртнога!
Од твога су свјетлога погледа
Уплашене мраке исчезнуле;
Од твога су входа свештенога
Богохулни срушени олтари;
Воскресењем смрт си поразио,
Небо твојом хвалом одјекује,
Земља слави свога Спаситеља!
(П.П. Његош: Луча Микрокозма)
Из ових стихова се никако не може закључити да је Владика
Раде био езотерик или, не дај Боже, масон!
@Родољуб Лазић
Владика Раде се није везао за Перуна као паганског бога,
већ смао за значење те речи, тј. – ГРОМ/ГРОМОВНИК.
Змија која гута/једе сопствени реп је само симболика
вечности, а што су масони преузли тај симбол за своје
“потребе“, с тим Владика Раде нема никакве везе!
У вези са Његошевим богослужењем, ево одломка из књиге о Његошу Милорада Медаковића, човека који је четири године био његов ађутант (у периоду од 1844-1848. године):
„За вријеме мојег боравка у Црној Гори – за четири године, владика је само једном служио литурђију и да није било да попи и ђакони, не би ни тад. Он је на једној литурђији зађаконио 72 а на другој запопио 70. Прије но што ће то учинити, ја сам му напоменуо да је то против црквеније канона, а да се он при хиротонисању заклео, да неће више на летурђији рукополагати до једног ђакона, а другог за свештеника. Он то неће да схвати, него позове ондашњег архимандрита Петронију, који бјеше обично пјан, а тога пута десило се да је био тријезан, те се не смијаше противити. Пита га владика, како иде са рукополоагањем. Архимандрит тријезан не зна како владика жели да му одговори, а да је пјан одговорио би одма и то по канонима, па дуго муцаше, те му ја најпослије поможем: Кажи онако како у канонима пише: једног зађаконити, а другог запопити; али владика одма на то дода: ‘Ја сам слуша да је Свети Петар њих више на једној литурђији рукополага’. Одмах одговори архимандрит: ‘Истина, да по канонима може једног за свештеника, а једног за ђакона, али впрочем зависи од произвољенија архијереја’. На то ће владика: ‘Кад зависи од моје воље, онда ћу ја то све од једном’.
@ Марк Еугеникос
Могуће да сте у праву, али тренутно немам нешто воље да се бавим причом о монтенегринству.
Што се тиче књиге владике Николаја „Религија Његошева“, он је генерално имао позитиван однос према „Лучи“. Премда је уочавао многа проблематична места, налазио је начина да „оправда“ Његоша. Није наодмет у вези са тим подсетити се да је његова књига „Религија Његошева“ издата 1911. године.
А у свом писму из 1953. године, владика Николај пише пријатељу, проти Димитрију Најдановићу:
„…Заиста, ја сам много писао, а то је прво зато што нисам имао дара да укратко кажем много, као рецимо Паскал. А друго, то ми је у наслеђу. Мој пок. Отац Драгомир (велика душа), био је деловођ општински 30 година. Само је писао и писао. Па ето и његов син.
Могу теби поверљиво рећи, да све што сам штампао пре 1924. год. не бих желео да се икад прештампава. А и у доцнијим књигама има понегде грешака.
Надам се да ће мој “Диван” многима користити. Па кад ти прочиташ, и нађеш да је тако, а ти га препоручи твојим парохијанима.“
@Родољуб Лазић
“Што се тиче књиге владике Николаја „Религија Његошева“, он је
генерално имао позитиван однос према „Лучи“. Премда је уочавао
многа проблематична места, налазио је начина да „оправда“ Његоша.“
У преводу: “И вуци сити и овце на броју!“, зар не?
Која су то “проблематична места“ и који су то “начин“ како Владика
Николај “оправдава“ Његоша???
“Округло па на ћоше!“
То није начин изјашњавања Владике Николаја: никада није
био млак и бљутав, већ увек јасан, гласан, ватрен и недвосмислен.
Јесте био преопширан, и то приписује као наслеће од покојног
му “Оца“ , деловође, који је целога живота писао, а син то од њега
“наследио“.
Дакле, себи је мало “замерао“ преопширност и због тога није био
вољан да му се све што је написао до 1924 поново штампа, а не
због одабира тема о којима је писао или о ставовима, мишљењима
и погледима које је износио.
Што сее тиче замерки да је Владика на једној Литургији рукоположио
72 свештеника, мимо канона /да се може на једној Литургији
рукоположити смо један свештеник и један ђакон/ није и не може
бити разлог оспоравања њговог архијерејства.
Треба имати у виду да је једино он био Архијереј и да није
имао помоћнике, викарне епископе да му у томе помажу, а
потреба тренутка, историјске, и политичке околности су
то хитно захтевале, онда је грехота то му приписивати
у АРХИЈЕРЕЈСКУ МАЊКАВОСТ, осим у случају зле намерне.
Зар није свештеник Јован Кронштатски /касније канонизован за
светитеља/ због потребе тренутка и физичеке немогућности
да спроведе појединачне исповести више од седам хиљада верника
у храму где је служио лиругију, то премостио ЈАВНОМ
ИСПОВЕШЋУ, што, такође, није било по канонима Цркве.
Никога га због тога није критиковао, или касније оспоравао
његову канонизацију.
“КРИВО СЕДИ, ПРАВО БЕСЕДИ!“
@ Драган Славнић
Што би рекли Италијани – se non e vero, e ben trovato 🙂 (Ако и није истина, добро је смишљено).
Наравно, ваша је ПРЕТПОСТАВКА да је Његош рекао Перун, а мислио Громовник. Могуће. Али, у словенској митологији Перун није само громовник, него и онај који кажњава кривоклетнике и све неправедне.
„Перун кажњава зле и непослушне затварајући им небеске двери. Кривоклетство кажњава још за живота кривоклетника, а у извршавању казне најчешће употребљава муње. У многим списима из раног средњег века (Несторова хроника, Сборник Паисијев, Софyскиј Собор), па чак и у уговорима о миру, Словени су се заклињали на поштовање уговора управо Перуну. Перун би тако требало да казни и прокуне сваког ко би прекршио оно што је договорено.“ Колико је мени познато, кривоклетство и кршење договора није био мали проблем у Црној Гори, па с те стране можда има логике „искористити“ Перуна.
Занимљиво, Перун је био представљен као снажан ратник у оклопу (а Срби у Црној Гори, звани Црногорци, одувек су били велики и добри ратници) и са каменим маљем у руци који претвара у камен све што удари тим маљем. А барем у Црној Гори камења и стења има колико хоћеш. Или колико нећеш. Па се може помислити да је Перун био врло активан у Црној Гори, а може и даље бити, ако има разлога да прави ново камење :-))
Ето мало другачијег размишљања на тему зашто назив перун. Наравно и то је, као и ваше, на нивоу домишљања, логицирања, могућег одговора. Но да не залазимо превише на терен претпоставки…
Има нешто друго у вези са Громовником, што се намеће као (пот)питање. Да се ради само о грому, односно Громовнику, зар није логичније да се за то, од стране хришћанског владара, исккористи нека хришћанска личност, нпр. свети пророк Илија, или можда Јаков, један од синова грома? Толико о збуњујућем називу монете.
Што се уробороса тиче, знамо да је он симбол вечности, то сам и ја рекао. Проблем је што је то нехришћански (ако изузмемо гностике, који су хришћански јеретици) симбол, притом у великој употреби у окултизму. Дакле, шта снажан НЕХРИШЋАНСКИ симбол ради на реверсу новца хришћанског владара? Са неким хтењем и значењем је ту стављен, није ту тек да попуни простор на реверсу монете. То је загонетка. Није стављен ниједан од могућих хришћанских зооморфних симбола – голуб, орао, пеликан, риба, јагње, лав, него – уроборос! Који је разлог? Да не говоримо да је, пре свих поменутих хришћанских симбола, могао бити стављен онај најснажанији – знак крста или, на пример, архангел Михаил. Ја немам никакав паметан одговор на то питање (откуд нехришћански симбол на монети хришћанске државе), а онај који ми долази на памет не сматрам пожељним. Био бих врло сретан када бих добио смислен, а пожељан, одговор.
@ Драган Славнић
Која су то “проблематична места“ и који су то “начин“ како Владика
Николај “оправдава“ Његоша???
“Округло па на ћоше!“
„То су, дакле, те три мисли којима се Његош разликује од Библије и Милтона. Човек је пре егзистирао, или тачније: све су људске душе пре-егзистирале, и овај свет је створен да буде човеку местом издржања осуде. Из тога следује, да човек на земљи никад ни дана није био блажен; земља никад није била градина насладе – Едем, но од почетка осуђеничко острво – Сахалин. Из ових разлика следују и још неке друге као: у погледу првородног греха, оцене тела и материје уопште и свршетка земаљске историје.“
Цитат из поглавља „Изгубљени рај“ Владикине књиге „Религија Његошева“. Детаљније о свему на адреси:
https://svetosavlje.org/religija-njegoseva/7/
Дакле, себи је мало “замерао“ преопширност и због тога није био
вољан да му се све што је написао до 1924 поново штампа, а не
због одабира тема о којима је писао или о ставовима, мишљењима
и погледима које је износио.
Па неће бити, драги мој Драгане, да је преопширност био разлог што није био вољан да се прештампавају његова дела, написана пре 1924. године. Да је то био разлог, вероватно би сео па их скраћивао/редиговао и онда, тако скраћена и прилагођена, благословио за прештампавање. То прво. Друго,да је преопширност био разлог због којег је владика изразио жељу да се његова дела пре 1024. године не прештампавају, онда би веропватно то рекао и за своја дела после 1924. године, јер ни она нису мање опширна од оних пре 1924. године. И треће, најважније. У брзини ниси приметио прави разлог. У следећој реченици владика каже: „А и у доцнијим књигама (тј. после 1924. године) има понегде грешака“. То је био разлог.
Што сее тиче замерки да је Владика на једној Литургији рукоположио
72 свештеника, мимо канона /да се може на једној Литургији
рукоположити смо један свештеник и један ђакон/ није и не може
бити разлог оспоравања њговог архијерејства.
Мало сте, Драгане, кренули са „краја дебљега“. Није овде поента толико у чињеници да је на једној литургији запопио десетине свештеника и ђакона (што се вероватно могло и другачије урадити, али је претегло, како Његош рече „Кад зависи од моје воље, онда ћу ја то све од једном“.) него у чињеници да је за четири године само једном служио литургију (а не би ни тад, вели Медаковић, да није требало да запопи и закалуђери људе). То је поента. Али то није била моја магистрална мисао. То око неслужења литургије сам нашао и цитирао више по позиву, односно на питање Марка Еугеникоса, не што сам сам хтео нешто тиме да поентирам.
А кад смо већ код тог питања, ево зашто владика Николај није желео да се прештампавају његова дела настала пре 1924. године. У поглављу „Вера и вере“, баш о овој ствари, вели владика:
„У Његоша је вазда био жив осећај духовне надмоћи над осталим људима, и отуда вазда и сажаљив поглед на све творевине људи, па следствено и на њихове верске институције. Осим тога, њега никад није остављала мисао о ништавности човека и свих његових дела према Богу и Божјим делима. Шта су сви символи људи, којима се они напрежу да изразе Бога, према моћним делима, којима је Бог сам себе изразио? Шта је храм св. Петра према храму, који је Бог сам себи подигао. –
„Ти си себи храм дига’ над свима,
што сав страшни простор обузима“.
Ту и лежи разлог, зашто Његош није много марио за церемонијално, култно у вери, и зашто није особито волео да као епископ литургише (Решетар у предгов. „Г.В.“; Ровинскиј, ст. 164-171).
Већина људи не разуме ни своје сопствене речи нити символичне знаке, којима се обраћа Богу, као што она и много што шта друго наслеђено не разуме, а испуњава. Маса народна приања за спољашњи изглед вере, за њену материјалну пројаву, не проничући у смисао пројављеног, материјализованог. Све духовно, што се не материјализује, не спушта се до срца и душе народне; а све опет то духовно једном материјализовано, којим се често сасвим помрачава његова духовна подлога, Његош није волео; а није га волео из истог разлога, из кога и Христос. Христос је корео фарисеје, што, испуњујући савесно и најситније и најбезначајније култне прописе, заборављају правду (Мат. 23, 23). Велика маса је готово увек фарисејска, тј. она готово увек претпоставља извршење ситних верских прописа, ма и на штету крупнијих.“
Разлог који владика даје овде као „оправдање“ за то да Његош није волео да литургише, мени је баш слаб и натегнут. А поврх свега нетачан. Литургија свакако није у кругу неких (има и таквих, да) спољашњих, церемонијалних, материјалних пројава вере, којима се гуши и помрачује духовна подлога вере. Помунећемо и прву реченицу цитата: „У Његоша је вазда био жив осећај духовне надмоћи над осталим људима…“ у контексту тих „грешака“, које се срећу до 1924. године
А вероватно је владика и због следећег био невољан да се његова дела пре 1924. године прештампавају:
„Ако је овај свет „општега оца појезија“, како Његош мисли, онда је Велики Поета морао себе испољити, генијалније од свих земаљских поета, у свакој строфи, у сваком стиху, у сваком гласу своје поезије, он није могао сакрити свога генија у крајеве неприступачне људским очима и људском разуму. Запитајте прву тицу, која вам падне пред очи, и она ће вам казати оно исто што и Ћаба, то јест, казаће вам, да је Алах Велики Бог. Не могадне ли вам то тица казати, залуд ћете седлати камилу и ићи по Бога на Исток; вратићете се сами – с камилом.“
(„Религија Његошева“, поглавље „Теологија Његошева“)
Ћаба казује да је Алах – Велики Бог?
Да се разумемо: немам намеру да оспоравам владику Николаја, само покушавам да разумем и донекле осветлим његову жељу да се не прештампавају дела пре 1924. године. Иначи ми је драг и предраг.
“КРИВО СЕДИ, ПРАВО БЕСЕДИ!“
Криво нисам садео, а право можда јесам беседио. 🙂
@ Марк Еугеникос
“Његош и литургијске анагнозе“ је део много обимнијег рада проф. Жарка Видовића, а „Анагнозе“ можете преузети ОВДЕ
@Родољуб Лазић
„Да се разумемо: немам намеру да оспоравам владику Николаја,
само покушавам да разумем и донекле осветлим његову жељу да
се не прештампавају дела пре 1924. године. Иначи ми је драг и
предраг.“
Надам се да сте себи штошта “расветлили“ у погледу жеље
Владике Николаја, да се сва његова дела од пре 1924. не
прештампавају.
Велика је срећа да то нису имали у виду сви прегаоци који су
радили на прештампавању његових дела, иначе били бисмо
ускраћени за првобитну оргиналност његових дела од пре
1924. год.
Он је био изричит у разговору/преписци са протом Димитријом
Најдановићем, да је преопширност његових дела до 1924.
основни разлог због којег није био рад да се прештампавају.
Све друго, Ваши закључци су само Ваша лична /субјектвина/
запажања, и као таква треба да остану.
Од преопширности се није могао одвићи и зато помиње да би
био рад да се и нека дела после 1924. , такође, не прештампавају.
У преопширности се свако погуби, па макар био и генијалац;
јер преопширност одвлачи од идеје, основне замсли и ствара
збрку и самом аутору, док исчитава своје писаније, а камоли
читаоцу са стране.
Обично се за такве текстове, са врло јасном и одређеном
темом, насловом, а беспотребно преопширни, каже да су смарајући
и неразумљиви.
Ту оасобеност краси, потребује адвокатска, правничка струка.
Ни Ви нисте оскудевали у преопширности ваших коментара, па
ми се чини да сте и Ви близу тој адвокатској, правничкој струци.
Ако је тако, онда одустајем од даље полемике, јер нема тога,
обичног човека, који је надговорио адвоката.
Владики Николају хвала, као и свима онима који су прештампавали
та дела и сачували њихову оргиналност.
1969, год. добио сам од Епископа рашко-призренског Павла књигу
Вкадике Николаја “Хришћнска филозофија брака“, издање Матица
српка, 1910. , и верујем да у тој књизи није било ничега погрешног
што би наудило мом браку, већ 53 године!
Хвала Богу!
„И, кад се све сабере и одузме, остаје нејасно шта је био разлог који је Његоша, православног владику и владара, руководио да на црногорску монету (као веома значајно обележје државе) стави симбол уробороса…“
И мене је изненадило откуд да се Његош одлучи баш за овај знак — који јесте езотеријски.
Међутим симбол сам по себи није нимало наиван и заиста представља вјечност, као што то неко рече, али вијечноист по коју цијену? Прождирање самог себе (чини ми се да на крају то увијек цијена и плата езотерије!). Треба о томе мало размислити. Мене та змија подсјећа не Великог Инквизитора, који је несрећан и чува тајну (езотеријску?) ради среће и услуга другима, а у суштини је само страствено горд што му недопушта да буде заједно са преблагим и тихим Богом = образ нас Срба.
Ако се добро сијећам неко је и од Обреновића стављао Уробороса на грб или заставу (она што имаде латински цитат о времену/вјечности, не могу сада да га нађем).
Изгледа да Његош, колико сам ја успуио да прочитам, сам није био масон, али да његов учитељ Сима Сарајлија јесте и да одатле потиче сва езотерија у његовим дјелима и светоназору.
Езотерије јесте фасцинатна дисциплина али ко са непомјаником тикве сади, исте му се и о главу обијају и чини ми се да је кардијална грешка наших државотвораца управо та — што су државу подизали уз помоћ сила и елемената које се у својој сушности противе Богу и Његовом поретку — што езотерије јесте!
О овоме би неки експерти требали да подробно поведу озбиљну расправу и да расчлане кукољ од жита (Руси и РПЦ се врло добро разумију у ова питања).
На крају крајева мислим да је питање Марка Е. сасвим на мјесту и да је у суштини он и у праву; Његошу као човјеку и прије свега Србину, капа доле, али за свеца по мени он није. А поједини превише острашћено приступају овоме питњау, што је опет прича за себе.
Његош негдје рече „змију у главу“а када Ореборосу откинете главу добијате знак из зен будизма (отоврени круг) што је по мени један љепши знак вјечнсти него самопрождирање, првенствено због тога што је и острашћеност један видог тога самопрождирања.
Енсо (円相 , „круг“), у зену, је круг који се црта из једног или два потеза четкицом како би се изразио тренутак када је ум слободан да дозволи телу да ствара.
Кад већ поменух зен будизам и Његоша, имају они врло занимљиве методе за буђење, а ово нека буду моје двије лепте племену што мртвијем сном спава — да се пробуди.
У Зену веле: „Ако сретнете Буду на Путу, убијете Буду!“ Тако и ви братијо: ако сретнете Његоша на Путу убијте га!
@ Драган Славнић
Он је био изричит у разговору/преписци са протом Димитријом
Најдановићем, да је преопширност његових дела до 1924.
основни разлог због којег није био рад да се прештампавају.
Све друго, Ваши закључци су само Ваша лична /субјектвина/
запажања, и као таква треба да остану.
Драгане, нисте одговорили ни на један од мојих аргумената у вези жеље вл. Николаја да се његова дела до 1924. године не прештампавају. Све сте лепо прескочили и славосдобитно изнели да су моји закључци само моја субјективна запажања, а да је, по вама, једини разлог био преопширност његових дела до 1924. године. То сте, вероватно, закључили из првог дела цитираног писма, потпуно занемарујући експлицитну реченицу која следи ( “ и у доцнијим књигама има понегде грешака“) и која јасно указује да разлог његове жеље није преопширност (који разлог би, искрено, био потпуно необичан, да не кажем смешан), него незадовољство садржином написанога. Можемо се сложити да је такав његов суд сигурно престрог, јер ми и у делима написаним до 1924. године н<лазимо мноштво надахнутих и мудрих мисли. Али његов суд је, очито, био строжи, и то је његово право. У сваком случају, када се прочита цело то невелико писмо, види се да његова реч да је много писао се не односи само на период до 1924. године, него на његов цео опус. Ево линк, па се сами уверите:
https://azbyka.ru/otechnik/Nikolaj_Serbskij/nepoznata-pisma-svetog-nikolaja-srpskog/#0_5
Иначе, није у реду да кренете у оштру полемику, поставите ми изазивачка питања , а кад вам на њих одговорим, једноставно прећутите, као да ништа није било. Но и то је ваше право. Али онда је безвезе, да ми спочитујете преопширност и адвокатство. Јер да би се образложено и ваљано одговорило, треба више од само неколико речи. Мени не би сметало да сте и ви били опширни и дали некакве, тачније било какве разлоге за своје тврдње. Овако сте били концизни, али без образложења својих ставова. Или су ваше реплике на моје одговоре изостале. Што је ипак лошије од моје (наводне) преопширности. А то какви су су адвокатски/правнички текстови, нити сте тачно запазили, нити та ad hominem дисквалификација има било какве везе са оним о чему смо причали. Али ако вас то у полемици задовољава, не браним, будите задовољни на тај начин. И немам намеру да кварим ваше задовољство тако што бих настављао полемику са вама.
А да се не мучите, ево овде тог писма вл. Николаја у целини:
„Дан св. Харалампија 1953.
Драги ми оче Димитрије,
Ово је обећани додатак прошлом писму. Мисли и суди о њему како хоћеш. Стари “grand old man”, Слободан чита сада Св. Писмо сваки дан, али не знам да ли ће имати храбрости да ово спроведе.
У сваком твом приказу мојих дела ‒ недела ‒ ти истичеш да сам ја много писао и написао. А шта мислиш колико би изнело када би се све сабрало што си ти написао (“Пут”, “Светосавље”, “X. Мисао” и остало, ново као “Препород” и опет остало)?
Заиста, ја сам много писао, а то је прво зато што нисам имао дара да укратко кажем много, као рецимо Паскал. А друго, то ми је у наслеђу. Мој пок. Отац Драгомир (велика душа), био је деловођ општински 30 година. Само је писао и писао. Па ето и његов син.
Могу теби поверљиво рећи, да све што сам штампао пре 1924. год. не бих желео да се икад прештампава. А и у доцнијим књигама има понегде грешака.
Надам се да ће мој “Диван” многима користити. Па кад ти прочиташ, и нађеш да је тако, а ти га препоручи твојим парохијанима.
Још једном те молим, разбијај предрасуду, да ова “Библиотека Свечаник”, једина за сад у Српству, није ни зборашка нити политичка и партијска. Као што знаш, ја сам је основао да буде духовна храна ојађеним Србима, свима Србима који се нису одрекли Христа ни свог пуног садржајног имена српског.
С благословом и поздравом теби, Лели, др. Маринковићу и свом твом 800 бројном стаду словесном.
Твој срдачно одани
Е. Николај „
На овом месту бисмо репродуковали Његошеву песму коју је посветио породици Лумбардића у Котору, која гласи:
„СРБИН СРБИМА НА ЧАСТИ ЗАХВАЉУЈЕ.
Како одох из слободних горах, мишљах у њих Српство оставити, а међ туђим уљести народом, ком обичај ни језика незнам: вјера друга, царство, миса друга; мишљах презрен, ка и крвник, бити ради вјере – свијета неслоге. Но ја сасвим другојаче нађем: бих дочекан у Котору красно у српскојзи кући Лумбардића. Ту три дана ка у тренућ прошли правом чашћу и весељем српским; док четврти, на уранак сунца, конте Јосиф из Доброте дође са његова два мила синовца, два синовца, како двије виле. Тек се стасмо, брацки с’ изљубисмо, питасмо се за живот и здравље, и у говор дуг искрено српски сташе сва три конта говорити: „Воља нам је, стари пријатељу, да нам кућу пођеш видијети (не ђе друго веће у Доброту) са свом браћом, која су ти овђе, нашом браћом, храбрим Црногорцима“. Ми без молбе, кано Црногорци, чз ријечи на ноге скочисмо, три-четири лађе напунисмо, њини момци одвезу нас брзо. Ми одмаха, тридесет и четири, у бијелу двору њиховоме, божу помоћ њима назовемо; они нама: „С добром срећом дошли!“; загрле нас како своју браћу и сједну нас у позлатне стоце, пак одмаха кафу и ракију. Кад исписмо кафу са ракијом, све нас зовну за сто благовати. Зањ весело и дуго сјеђесмо’, частећи се сваком ђаконијом, још за сваком друго пијућ вино, уњ спомињућ царе и ћесаре, који добра српском роду жуде, пак и слобод црногорског гњ’језда а за здравље један другом, зна се. Пошто ти се мушки напијемо и весело српски исмејемо, конте Јосиф и два му синовца начну опет од свег срца молит, да сви код њих ноћит останемо, а и даље, колико нам воља, ка у правог Црногорца кућу. Ми с грохотом и потресом двора: „Бисмо, конти, божја ви је вјера, за неђељу, мање ни сахата; ко би бјежа од оваког добра и од таквог братског пријатељства? Ал’ нам прост’те, јер немамо када: брод нас чека, а вјетар је за нас; него збогом и фала ви на част!“ Онђена се брацки изгрлисмо, готово се с плачем раздвојисмо. Ми к својему намјерену путу, с пријатељма растасмо се т’јелом, али душом нигда ни довјек. О, ви Срби, свуд ли српствујете, дужност чојства праву испуњате! Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш: лактом вјере глупост чојка мјери, а озбиљност ђелом и врлином.
Спјевана у Петербургу 20. августа 1833.
В. Ц. П.П.“
(Види: Милан Решетар, Мање пјесме владике црногорскога Петра II-ога Петровића Његоша, Српска Књижевна Задруга, Биоград, 1912, стр. 38-40).
Прѣдложио бих свѣма да умѣсто наклапања о Његошевој православности, о Николајевој „преопширности“ узму у обзир слѣдеће.
XVII, XVIII и XIX вѣк у историји хришћанских народа су вѣкови великог богоодступништва. А риба, је л те, увѣк почиње да смрди од главе. Гдѣ су велики учитељи вѣре из редова црквене јерархије у том периоду? НѢМА их. О да, писано је на религијске теме, и то много, празно и досадно. Ни сами нѣсу вѣровали у своје трактате. Осѣм рѣтких појединаца – у овом тренутку ми падају на ум Брјанчанинов и Теофан Затворник – практично ништа врѣдно нам црквени оци тог доба нѣсу оставили. Па ево и код нас: толике духовнике – Рајића, браћу Руварац, Нићифора Дучића… – памтимо нѣ по проповѣдима ни теолошким трактатима, већ по историографским дѣлима и сасвѣм „нѣмонашким“ подвизима. И ко узраста у највећег хришћанског проповѣдника – и на Истоку и на Западу? Достојевски. Обичан мирјанин. Можемо сада до миле воље причати о његовим људским слабостима, али менѣ је занимљивије да се поврѣмено вратим његовим дѣлима. Хришћанску утемељеност му нико више нѣ може порѣћи – доказао ју је животом.
Слично је и с његовим старијим саврѣмеником Његошем. Нѣје се он замонашио што га срце вукло, већ из послушања и осѣћаја дужности. И носио је свој чин часно до краја, завѣштавши да буде сахрањен у скромној православној црквици. „Захвално потомство“ је ту црквицу срушило и гроб му оскрнавило подизањем ружног фараонског, паганског капишта, све расправљајући о „езотеризму“ владике Рада.
Што се „преопширности“ владике Николаја тиче – ја нѣ знам у саврѣменом српском језику аутора који би сажетије, језгровитије, згуснутије, а тако живо и свѣже износио своје мисли. Па већина његових дѣла се могу штампати као брошуре. „Преопширност“ можете прѣбацити Андрићу или Црњанском, али Николају никако. Е сад, што он сам нѣје био задовољан својим писањем – па најбољи никад и нѣсу задовољни својим дѣлом. Вѣчито се муче што нѣшто нѣсу боље и правилније рѣкли. И Достојевски је кукао да уопште нѣ умѣ да пише. Само је скрибоманима жао да окапају над сопственим писанијем, е да нѣ би случајно „искварили првобитно надахнуће“ и човѣчанство лишили грумења своје генијалности.
Авва Јустин Поповић је у једној бесѣди себе назвао комарцем спрам „највећег српског орла“ – владике Николаја. У коју ли сорту кукаца ми спадамо кад о највећим српским горостасима овако разглабамо, а да их нѣсмо ни честито ишчитали, а камоли разумѣли?
@ Драган Славнић:
„1969, год. добио сам од Епископа рашко-призренског Павла књигу
Вкадике Николаја ”Хришћнска филозофија брака”, издање Матица
српка, 1910. , и верујем да у тој књизи није било ничега погрешног
што би наудило мом браку, већ 53 године!
Хвала Богу!“
Поштовани г. Славнићу, радознао сам да ли сте добро написали податке о овој књизи — нисам знао да је књигу Николаја Велимировића под тим насловом Матица српска објавила 1910. године.
У каталогу Народне библиотеке Србије нема података о том издау. Можете ли, молим Вас, проверити да ли сте добро навели наслов, издавача и годину издања? Хвала унапред,
Срећко Петровић
@Срећко Петровић
Књугу сам добио на читање и вратио је после читања.
Издавач је свакако Матица српска, а година 1910. или
1911.
Предпостављам да је књига из Патријаршијске библиотеке,
дата ми на читање, уз напомену да је обавезно после читања
вратим.
Сећам се само да сам годину повезао са годином рођења
једног од родитеља, година рођења мајке – 1911.
@ Драган Славнић:
Хвала Вам најлепше. Боже здравља потражићу је у Патријаршијској библиотеци.
Заинтересовао сам се веома јер сам радознао да прочитам ту књигу Св. Вл. Николаја.
Занимљиво ми је да тог наслова нема у каталозима наших библиотека доступним преко интеренета, а не помиње се ни у обе библиографије Владике Николаја (Милисава Протића и Милана Јанковића). Не помиње се ни у библиографији српских књига 1868–1944, проверио сам и тамо.
Постоји књига истога наслова коју је написао Сергије Тројицки, али изашла је двадесетак година касније, и издавач није Матица српска.
Још једном хвала, срдачно
Срећко Петровић