Из недавно представљене збирке Б. Матића „Благослови“ (Београд: СКЗ, 2022) доносимо четири песме
Јован Пејчић, Маја Стокин и аутор Бранислав Матић на представљању збирке у СКЗ (Фото: М. Завишић/Вечерње новости)
Бранислав Матић, после „Острва” и „Хиперборејског летописа“, објавио је и трећу збирку песама „Благослови”, која је представљена у Српској књижевној задрузи.
Говорећи о Матићевој поезији, Маја Стокин је указала на песникову нераскидиву везу са завичајем, која је урођена и усађена.
„Она живи у окамењеним сликама чије обрисе време не може да наруши. Тишину и спокој у атмосфери песме благо ремети једино шум Дрине и песма камена. И дечак и човек, за време трајања свог земног живота ослушкују само глас који рађа песму завичајну. Без гласа славуја, сојке и крагуја, гора би одавно занемела од толике смрти. Све имагинације у Матићевој поезији копају по дубини душе, владају историјом, траже оно првобитно и глачају оно вечно,” рекла је Стокин.
Са представљања збирке у Српској књижевној задрузи (Фото: М. Завишић/Вечерње новости)
Јован Пејчић, цитирајући стих „знаш ли ти, синко, чијим кораком корачаш“, рекао је да је одговор родољуби, да га ткају повест и памћење, српска предања и легенде, непролазни мит слободе – ауторов породични као свенародни родослов, и обрнуто.
Опрема: Стање ствари
Излог књиге: Бранислав Матић, БЛАГОСЛОВИ
Кроз четири песничка круга Бранислав Матић враћа се из великих даљина („Хиперборејски летопис“, „Острво“) у тачку где је „све ово почело“. Враћа се у језгро сопства, у српски мит и архетип, у лирску повест рода и имена. Отвара „даљине у нама“. Чита типосе, „печате сила“, и старе симболе које проносимо кроз време. Пред нама израња један друкчији памтивек, не да нам да будемо плитки и заборавни. Посредовано високом поезијом, учи нас како се судбина преображава у историју спасења. Обгрљују нас благослови завичаја, предака, језика, старих љубави, видљивих и невидљивих заштитника. Како у поговору пише Драган Лакићевић, Матићев стих је „брушен као кристал“, језик му „потиче из више речника и ризница“, сродно а „друкчије од Попе и Павловића, његових великих претходника“. Лакићевић „Благослове“ назива Матићевом „Усправном земљом“.
Извор: Печат
Бранислав Матић: Благослови
Доносимо четири песме из сваког од циклуса у збирци (Завичаји, Војиновићи, Јадарске, Призиви)
ЗАВИЧАЈИ
Крајина
У вучјој јами, на петом спрату,
у павиљону новобеоградском, оронулом,
тиња Крајина прекомандована
из простора у време,
са уводних страна у смртовнице.
По том запуштеном складишту,
бездетном дому, гробу,
куљају књиге и стећци.
Тетурају и смирују се давне сенке,
доцртане неонским рекламама.
Он, остарели јарчић, брдски коњић, песник,
са рушевног балкона опет види
дечака који се у сутон враћа кући
кроз Петрово поље, с упецаном рибом крилатом.
Дечак застаје, ослушкује: чека глас
који ће поново родити његову земљу.
Ти знаш, Седобради, зашто злумили
баш од тог дечака толико зазиру.
ВОЈИНОВИЋИ
Корак
О Светом Луки дванаесте
на гребену у Горњој вароши,
с небом у коси, с реком под ногама,
у позне дане сазнадох ко сам.
Каза ми Божидар.
Искрснуше преда ме, бануше
из облака столећâ,
Војин и Милош и Душан,
Алтоман, Војислав, Никола,
Богдан, Срђан, Видан,
Раде и Данило, Лујо и Иво,
Матија и Тадија. Тад и ја.
Изрони грб и камени град,
лађе, обале, друмови,
одежда у срми, звездоока коњица
и свита Светог Краља.
Златном књигом моја крв потече.
И рече првоназначени Војин
громовито и благо, праотачки:
Знаш ли ти, синко,
чијим кораком корачаш?
Бранислав Матић (Фото: М. Завишић/Вечерње новости)
ЈАДАРСКЕ
У Tроноши, пред устанак
У зору игуман Георгије
пушта своју рику
над модрим шумама.
Зов предака, буђење камена
сећаника.
Вукове сазива на литургију,
на поклоњење Јагњету,
на богомислије.
Тамјаном миомири дан
и мачеве страхосеке.
Бојажљивост пучку преображава
у ватру хајдучку.
Троношеним, на трима водама,
с главом коренитом,
причешћује нас
древним слободама.
ПРИЗИВИ
Пред Белим анђелом милешевским
Мироносице на гробу Христовом или Бели анђео, фреска из Милешеве (Фото: Српска телевизија)
Низ твој прст видим пут, сјаји.
Беспочетан и бескрајан.
Не гроб, врата су то
кроз која се одавде иступа.
Минула су од тада многа лета,
мирисала перуника и липа.
Послушао сам те: склонио мошти Светога
уз реку и брег, па преко косе,
пола луле пре него што су дошли
да га на сажиг носе.
На југ одавде, иза деветог брега,
крај потока и дубраве
камени храм поникао из њега.
И сваког лета свраћам са дуга пута
да ти сретнем очи и прст сагледам.
Зачују се из даљина
звона, топот копита, вика.
Закаснели гоничи заударају
на овчији лој и згаришта.
Миран сам, не могу ми ништа.
У дну сваког видика твоја слика.
Прочитајте још
- Маја Стокин: Блага слова „Благослова“ (Блог Маје Стокин)
Categories: Аз и буки
Уистину стихови – благослови…
Босоноги Богоносци
Предачки корачајници
Подвижници, никад очајници
Истине и правде просци
Прађеди и деди наши…
Обувени у росу у кору
Испрошени од Часнога Крста
Отисак пете и отисак прста
Приклони им усне и чеону бору
Прађеди и деди наши…
Препознао је Зоћа још једног јадарског сплавара. Одмах ту преко Иверка који је Липничанин, везујући свој сплав на Брзом броду, где су се Гароња и Мурга напајали, препешачио сваког малогоспојинског вашара јадранско-лешничког. Ту где су најславније странице српске историје у Церској бици исписане. Ту горе, где су римски градови зарасли и затрпани, само врхови камених кула вире из жбуња, чекајући неко ново поколење да их откопа и подсети нас на нашу стару историју. Ту, где је била највећа битка Првог српског устанка током које је слепи Филип Вишњић певао и бодрио устанике у борби против двадесетоструко бројнијег некрста. Ту, где се Јанко инспирисао српским светим дрветом храстом и ослушкивао завијање курјака са Иверка. Ту, где се сливала Жеравија пролазећи кроз Вуково двориште и манастирска троношка ледена вода из старог Југ Богдана и девет Југовића. Да, ту су благослови.
Када сам долазио у Двориште, ради помагања у изградњи цркве ( ех, благослова ли ), мештани су помињали Тројанов град у близини… Благослов до благослова, Трскодишче благословени !
Пише у „Благословима“:
На Липовим водама, удно Шанчина,
напрстак дувана од Тројановог града,
баш изнад Трбосиља и Милине,
поп Војислав од крова гради цркву.
темељем је засвођује. (…)
А има и песма о „три сестре, три града јадарска“: Видином (на Видојевици), Косанином (на Церу) и Ковиљкином (изнад Ковиљаче)… Тако да, Јадрани, Поцерци, Мачвани, не дајте се литијуму, не дајте се подржављеној мафији!
Узгред, јадрансколешнички вашар није малогоспојински, него илиндански.
У здравље вам, добри људи. „Здравља ће претећи, али јунаштва не сме зафалити.“
Недалеко од цркве преподобне мајке Параскеве a поред Тројановог града је и Косанин град. Косана је била његова ћерка баш као и Вида, која је имала свој град на Видојевици, Ковиљка (Ковиљкин град изнад Бање Ковиљаче), Јеленин град изнад Малог Зворника, Цариград код манастира Троноша. Доста је порушено, али још увек постоје зидине а већина је зарасла и прекривена земљом. Близу те Зоћине цркве је и манастир Чокешина где је била чувена битка коју је Ранке назвао српским Термопилима, где су сва 303 устаника, заједно са браћом Недић, погинула у борби са много бројнијим Турцима. А ту је и споменик на Текеришу где су сахрањени јунаци са Цера али и 800 Чеха који нису хтели да пуцају на Србе већ су окренули пушке уназад. Благословена земља.
ПС. У доба Гароње и Мурге јесте био велики по илинској врућини али и мањи малогоспојински као што је код Липничанина (нешто га нема, мора да тихује негде) био петровдански и преображењски.
Добро, драги Јадрани, али да не претерујемо и не склизнемо у локалпатриотизам. И ја сам пореклом из тих крајева, веома су ми драги ти предели, али Матићева књига није само јадарска. Има у њој много Косова, Крајине, Херцеговине, Ртња, Рађевине, Дрине… У њој су сви наши крајеви завичај. Ако је сведемо само на Јадар, промашићемо. Најважније од свега – то је одлична поезија. Да није, све остало не би било вредно помена.