Мирјана Анђелковић Лукић: Екотероризам над Србијом

Ако власт корпорацији „Рио Тинто“ дозволи експлоатацију руде и градњу фабрике за производњу литијума, суочићемо се с еколошком катастрофом великих размера

Мирјана Лукић (Извор: Печат)

Британско-аустралијска корпорација „Рио Тинто“ ни по коју цену не сме у Србији да започне експлоатацију руде јадарит на подручју Рађевине и Мачве, где већ неколико година остварује пројекат истраживања лежишта литијума и бора светске класе, под називом „Јадар“. Јер уколико бисмо дозволили да ова, у свету по злу чувена, корпорација започне експлоатацију руде и градњу фабрике за производњу литијума на најплоднијем земљишту Западне Србије са огромним потенцијалима за производњу здраве, органске хране, суочили бисмо се с екотероризмом невиђених размера и последицама по целу Србију. Поред тога, мизерна рударска рента од три до четири процента (7,6 милиона евра годишње), коју би држава добијала од остварене годишње добити „Рио Тинта“ (око 550 милиона евра на годишњем нивоу или око четири милијарде евра за 10 година), много је нижа од годишње добити коју становништво овога краја може да заради од пољопривредне производње и пчеларства – каже на почетку разговора за „Печат“ др Мирјана Анђелковић Лукић, дипл. инж. технологије и виши научни сарадник Војнотехничког института у пензији.

Наша саговорница рођена је у Нишу, гимназију и факултет завршила је у Београду, магистрирала и докторирала на Технолошком факултету, запослила се у Војнотехничком институту на експлозивима и после радила на испитивању наоружања. И магистарску и докторску тезу урадила је из подручја војних експлозива. За себе каже да је ратни еколог јер је истраживала последице НАТО бомбардовања на СРЈ и на ту тему написала је три књиге. Судски је вештак за експлозивне материје, а сада се као придружени члан Удружења „Не дамо Јадар“ бави „Рио Тинтом“.
Налазе стручне анализе коју је овим поводом урадила, указујући на све неопходне детаље процеса вађења и прераде руде јадарит, као и на неупоредиво већу штету од користи за државу Србију, др Анђелковић Лукић је и усмено и писаним путем предочила премијерки Србије Ани Брнабић током пријема у Влади.

Јесте ли током разговора стекли утисак да вас је Ана Брнабић чула и разумела?

„Рио Тинто“ је једна од највећих рударско-металуршких корпорација у свету и њеним стручњацима добро је познато да слично лежиште руде јадарит не постоји нигде на планети. Нисам сигурна да то знају они који су донели одлуку да им дозволе истраживање, али ни они који су намерили да им дозволе експлоатацију и прераду руде мимо сваке логике економске оправданости и заштите животне средине.

После излагања министарке енергетике, развоја и заштите животне средине др Зоране Михајловић и њених сарадника у САНУ не бих рекла да ме је премијерка чула и разумела, и то је веома забрињавајуће. Јер тражила је да прекинем са стручним излагањем, претпостављам да је оптерећује то што ја говорим а њој није познато. Уосталом, сведоци смо да је и за Брнабићку и за Вучића „Јадар развојни пројекат Србије“. Председник чак инсистира да се у близини рудника направи фабрика литијумских батерија, а то значи да ће кад уђу у нашу земљу и забоду први ашов, почети да се шире и понашају као да је то њихово земљиште. А на том подручју су, између осталог, бројни културни и историјски споменици и кости 3.000 српских ратника сахрањених на Гучеву.

С обзиром на то да сте стручњак за експлозиве, који део „развојног пројекта Србије“ сматрате нарочито опасним за становништво и животну средину?

За мене је прво и најважније питање – чији је јадарит који „Рио Тинто“ хоће да експлоатише у Рађевини!? Па наш је! Ваш, мој, људи који тамо живе, наше деце и унука, свих грађана Србије и, коначно, то је имовина Републике Србије. Зато, ако је једна Норвешка рекла „Рио Тинту“ – довиђења, зашто би мала и сиромашна држава Србија дозволила да је искоришћава „Рио Тинто“. Иначе, у случају пројекта „Јадар“ има много проблема, почев од количине руде која се вади, количине експлозива који се користи, затим ваздушног загађења услед експлозија, количине слане воде која негде треба да се складишти, до реалне опасности да се тло урушава и пропада после извлачења слане воде.
Недавно су се на подручју Петриње у Хрватској, после земљотреса, отварале велике рупе у земљи. По тврдњи њихових геолога, урушавање земље и настајање великих рупа је последица коришћења експлозива за подземно бушење стена у процесу експлоатације нафте. Овде ће се за вађење руде јадарита користити експлозив за рушење стена, и претпоставка је да може исто да се деси на тако великој површини где се извлачи вода. То су ствари које су непредвидиве, посебно за време неких елементарних катастрофа као што су земљотреси или велике поплаве.
Следећи проблем је одлагање јаловине, затим количина сумпорне киселине која ће се користити у преради руде од око 300 хиљада тона на годину (концентрације 94 до 98%), а то подразумева да ће се 300 дана у години Србијом возити композиција са 20 железничких цистерни од 50 тона концентроване киселине из Бора или из Бугарске до рудника јадарита, тако ће Србија бити премошћена од истока до запада веома опасном хемикалијом. Цистерне ће се празнити у кругу хемијског комплекса. Вероватноћа удеса у транспорту или при пражњењу сумпорне киселине је значајна, што значи дугогодишњи ризик за Србију. Лети због великих температура шине се криве и лако може доћи до извртања цистерни и цурења концентроване сумпорне киселине.

Ризик постоји и у зимском периоду. Изливена киселина и сумпорни оксиди све около агресивно нагризају, а посебно су опасни за људе који се нађу у окружењу погођеном акцидентом. Када је припремана површина за копање рудника, нађено је да се 25 метара испод површине налази слана вода миоценског порекла, односно остатак Панонског мора. Али та вода иде и дубље. Питање је шта ће они радити с том водом када отворе рудник, а воде, кажу, има 400.000 тона. Истраживања су почели пре петнаестак година и ово је „гранде финале“. Они ту воду планирају да стављају у неке лагуне пресвучене водоотпорном ПВЦ фолијом. Нико ми није одговорио у САНУ шта ће радити с том водом. Па, наравно, та вода ће временом нагризати и пробити ту фолију и загадити земљиште, што се догодило већ и током истраживања. Такође, добила сам податак да просторни план посебне намене који су они нама изнели не садржи тачне податке. Они кажу да ће копати 5.000 тона руде дневно, а то захтева од 3,7 до 7 тона двокомпонентног емулзионог експлозива који има велику брзину детонације (4.800 до 5.000 метара у секунди) с продуженим трајањем притиска. То ће се сигурно одразити на сеизмику тла. Њихов одговор је да неће. Али свако може да оде до Бора да види како то изгледа у руднику Чукару Пеки, да види како изгледа копање тунела за испитивање највећег налазишта злата на свету у склопу басена Бор, који је Србија продала Кинезима за 530 милиона долара а вреди најмање 50 милијарди долара. Ми ту имамо неки мали проценат од 37 одсто и купујемо злато од Кинеза које они производе у Бору. А сад у том Чукару Пеки они користе исти тај рударски експлозив. Људи од експлозија тамо не могу да живе ни ноћу ни дању. Пуцају им зидови и отварају се пукотине од 10 цм на око два километра удаљености од места експлозије. Прекинуте су им водене жиле, пресушили им бунари. Људи имају стада коза од којих живе а немају воде за прераду млека. Не могу да се баве пољопривредом јер отровна прашина прекрива поља. Исто ће тако бити и с Рађевином ако дође „Рио Тинто“. Има неколико појава приликом копања тог рудника, а најопаснији су прашинасто-гасни облаци, пуни честица које загађују ваздух а у конкретном случају то су и арсен, и кадмијум, и олово и друге опасне материје. Они немају решење за арсен.

Откупљују нашу земљу

„Рио Тинто“ је једна веома опскурна корпорација која је у Новој Гвинеји изазвала грађански рат тако што је супротставила становнике на оне за и против и изазвала сукобе међу њима. Према доступним информацијама тамо је погинуло између 15 и 20 хиљада људи. И сада Папуа Нова Гвинеја тужи „Рио Тинто“. А наш председник је рекао да су му смешни ти који протестују против Кинеза у Смедереву и сада „Рио Тинта“. Чак је рекао да разуме Кинезе који извозе своје прљаве технологије. Све те стране, мултинационалне компаније се на исти начин понашају према колонијалним земљама каква је и Србија. Добро их познајем. „Кнауф“ у Сурдулици је почео да се проширује тако што стално откупљује околно земљиште. Исто тако ће радити „Рио Тинто“ ако дође у Рађевину, и тако ће мало-помало откупљивати нашу земљу.

Влада је у „Службеном гласнику“ усвојила уредбу о утврђивању просторног плана посебне намене (ПППН) за реализацију пројекта експлоатације „Јадар“. Дефинише ли та уредба нека решења?

Да, познато је да се у Србији влада уредбама, али ја питам где ће смештати јаловину? Они су испланирали депоније дужине 2.000 метара, ширине 400 метара, висине 45 метара са нагибом од 15 метара. Када се руда извади из рудника, она се самеље и третира сумпорном киселином, из ње се издваја борна киселина, натријум-сулфат и на крају литијум. Тај процес захтева огромну потрошњу воде и „Рио Тинто“ за то планира извлачење 8.000 тона воде дневно из Дрине. Шта ће радити с том отпадном водом? Министарка Михајловић и премијерка Брнабић инсистирају на томе да ће се та вода испуштати у Јадар и да ће бити чистија од воде ове реке. Међутим, кад се таква вода третира, у њој нема никаквих минерала, она је као дестилована и уопште није погодна за живи свет. У околини Јадра има многобројних заштићених животињских врста и биљних врста, појавили су се и даброви, имају и веома разноврстан биљни свет, али све ће то бити уништено јер неће моћи да опстане. „Рио Тинто“ нема дефинисан начин пречишћавања те енормне количине отпадне воде у којој се налази киселина. Поред тога, они користе огромну количину креча, неких 50.000 тона годишње за неутрализацију киселина које користе у производњи. Дакле, то су проблеми с којима ће се људи у окружењу Лознице, па и у самој Лозници сусретати. Ради се о изузетно прљавој технологији. Наравно да нисам против рударења у Србији, али зашто да ми не копамо те руде, јер ми бисмо правили мање штете по животну средину, а и капацитети би били мањи.

Доносе нам прљаве технологије

Смедеревска железара одувек је била велики загађивач, али никад као од времена доласка Кинеза. Град Смедерево бива црвен од фабричког смога који садржи неки оксид гвожђа, а пре извесног времена падао је црни гареж по граду. Кинези су рекли да је то од новог угља и да ће они то заменити, али од тога нема ништа. Недавно су Кинези у Бору испустили огромну количину бакар-сулфата у притоку реке Пек и загадили и реку и подземне воде преко бунара. И сад кажу да ће обештетите становништво подручја погођеног хаваријом, а ја их питам како – хоће ли им очистити воду, или дати нову, чисту воду. Ето доказа да су то веома рискантни и агресивни послови са страним загађивачима којима су врата Србије у последњих двадесетак година широко отворена а они са собом доносе застареле технологије које нису у складу с европским стандардима, што се види по ефектима оствареним на нашу животну средину.

Док ви на опасности и штете од пројекта „Јадар“ указујете с научног становишта, становници Рађевине и Мачве који су њиме директно погођени прете да ће се од њега бранити и голим животима. Због чега?

Ако власт упркос здравом разуму и научним доказима дозволи експлоатацију руде и градњу фабрике за производњу литијума, суочићемо се с еколошком катастрофом великих размера, чије ће последице осећати пола Србије. То ће значити да „Рио Тинто“ с нашим допуштењем упропашћава плодну земљу која у свету има све већу цену. Одмах да кажем да годишња добит становништва Рађевине и Мачве од пољопривредне производње која се остварује на том простору премашује добит од мизерне рударске ренте (три до четири процента) коју би Србија добијала када би власт, не дај Боже, пристала на овај погубни аранжман.

Наиме, „Рио Тинто“ планира да заузме катастарске парцеле од 22 села, да расели пољопривредно становништво Рађевине које се бави здравом храном и пчеларством, да заокупи укупно 1.235 хектара најплодније земље. Кад све то уради, уништиће воде у реци Јадар која ће постати мртва река, загадиће ваздух тако што ће своје отровне садржаје испоручивати на велике даљине кад су повољне ваздушне струје (ваздушно растојање Лозница–Београд је 102,23 километра, а Бања Ковиљача је удаљена око четири километра од Лознице), од плодне земље направиће пустош, изровану траговима камиона и прекривену јаловином, као што ради у свим земљама које су имале несрећу да им дође „Рио Тинто“, ризиковаће удесе од изливања концентрованих сумпорних и хлороводоничних киселина током транспорта и изроваће пут Лозница–Ваљево због свакодневног проласка 26 до 32 тешка камиона с јаловином. Дакле, ни са техничке, ни са еколошке, ни са економске тачке гледишта, овај пројекат није прихватљив ни за становнике Рађевине и Мачве, ни за Републику Србију.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 4. 6. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , ,

1 reply

  1. VELESTROJ je hrvatska firma čije je poslovanja bazirano u Rusiji. Odvode radnike i inženjere iz ex-Yu na rad u Rusiju. Pre nekoliko godina im se zapalili kontejneri sa radnicima i izginuli su neki ljudi u Rusiji. Држао Хрват Миха Перенчевић. Сад је то преузео Крешимир Филиповић. Жена Крешимирова је заменица градоначелника Москве. Велестрој Загреб, којој је кооперант био Велестрој Србија, за мањи обим посла. Преставништво им је прекопута КБЦ Бежанијска Коса. Компанији из Србије су за удруживање дали део деоница. Тада су основали ДД Велестрој Русија.

Оставите коментар