Словеначки завод води експерименталне статистике о кружној економији – из њих се може видети колико су напредовали у цивилизацијској вертикали, од добрих коњушара до још бољих еколошки свесних људи
Мирослав Здравковић (Фото: Медија центар Београд)
Словенци имају дугу историју чишћења бечких штала, те су кроз векове стекли адекватан однос према ђубрету, да је оно корисно и да има неку своју вредност.
Ако бисмо судили о цивилизацијском нивоу на основу удела рециклираног комуналног отпада Словенија би се нашли веома високо у Европи: по уделу рециклираног материјала од 42,5% била је друга у Европи и само су Немци имали већи удео (47,9%). Словенци су далеко испод себе оставили Беч, то јест Аустрију са само 26,2% рециклираног материјала. Ипак, Аустрија на неки од могућих начина (кроз производњу енергије, рециклирање кроз composting and digestion) искористи 96,8% од укупног отпада и само су Швајцарска (100%), Шведска (99,3%), Данска (99,1%), Финска (98,9%), Немачка (98,2%) и Белгија (97,1%) испред ње, док је код Словеније обрађено само 72% отпада, али то овде није битно.
Највеће постројење за манипулисање отпадом у Словенији (Фото: Градња.рс)
Битно је да је словеначки статистички завод започео да води експерименталне статистике о кружној економији (овде) које не бих да коментаришем јер се из њих може видети колико су напредовали у цивилизацијској вертикали, од добрих коњушара до још бољих еколошки свесних људи који, ако већ не могу да спасу планету од загађивања, воде рачуна о сопственом ђубрету.
Срби су имали славну династију Немањића у средњем веку и долазак Турака на Балкан деловао је еколошки разарајуће по народ. Још је Марко Краљевић увидео да је најбољи начин пружања отпора окупатору разарање сопствене саобраћајне инфраструктуре: море Марко не ори друмове – море Турци не газите орање. Затим је уследила сеоба становништва у више крајеве: тешко приступачна брда и планине. То је утицало на пореску евазију и разорило је турску државу изнутра: тек што је са Сулејманом Величанственим империја достигла врхунац, а оно је кренула изнутра да се урушава јер је благајна кренула да се празни, а затим и да се задужује.
Мирослав Здравковић: Албанци 71 пута више рециклирају комунални отпад од Срба (а Турци 47)
Срби су вековима сматрали исправним да, осим уништавања саобраћајне инфраструктуре, бацају ђубре са великих висина у низије. Симболички и буквално ово ђубре је Турцима падало на главе и чинило их љутим: осим што нису могли да наплате порезе од раје, нису могли ни да помисле да попут Хабзбуршке царевине изграде кружну економију.
Џони Штулић има стихове:
„Навика не бледи лако, тешко се и ствара,
Навикне се свака рага на свог господара“
Они доводе у сумњу ово вишевековно пружање отпора Турцима кроз орање друмова и бацање смећа. Да нису можда они (Турци, а не стихови) утицале на Србе да не учествују у кружној економији? Одговор је негативан јер Турци 47 пута више рециклирају комунални отпад од Срба (овде).
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Genijalno i duhovito! Najvaznije u ovoj tragikomediji u kojoj danas zivimo je smeh, dobro raspolozenje i pozitivno razmisljanje. Hvala autoru teksta!
Захваљујем на коментару.
Узех у руке трећу књигу Сабраних дела великог Радоја Домановића, али срећом је његов целокупан рад пребачен у електорнску форму (да уштедим на зглобовима), те прилажем:
Све према приликама
Ми све почињемо натрашке! Онде где други народи завршују, ми одатле почињемо. А кад нам ко то пребаци, ми се срдито раздеремо:
— Тако раде Французи, тако је и у Енглеза, тако је и у целом образованом свету.
Тако је у другом свету, али често, врло често, оно што се у другом свету може, не може, на жалост, да буде у нас, из простог разлога што ми морамо почети из почетка, а не са свршетка.
Ево једне ствари која најјаче карактерише ту нашу нервозну журбу.
Пре две године, чини ми се, говорило се у Скупштини о закону о чиновницима.
Кад се почело говорити о томе колико година мора да служи чиновник па да стекне право на пуну пензију, устао је један стручњак и говорио је много и дуго, а на крају, да би своје разлоге што јаче поткрепио, изнео је и статистичке податке како је то у Енглеској, Француској, Немачкој и другим културним земљама. „Тако је тамо, господо, овде цифре говоре, а кад је то тако тамо, у том паметном свету, зашто да не може и код нас да буде.“
Тако је завршио говор. И заиста, наш се свет збуни од овакве привидне очигледности. Ко сме у нас да се осуди, па да и онда, кад неко изиђе пред нас са статистиком како је ово, или оно, у другом свету, излетети па рећи:
„То је тачно, тако је у Енглеској, тако је то у Француској, тако у Немачкој, тако у целом културном свету, али, на жалост, код нас не може да буде тако, иако тврдо верујем у тачност статистичких података.“
Чиновник, рецимо, у Немачкој служи 40 година.
А прилике под којима служи, земљу у којој елужи, награду за коју служи, темпераменат, све се то заборавља кад неки стручњак лупи пред статистику.
Код нас је било често готово немогућно у раније доба саставити и десет година. Оно је истина било да је један чиновник — при претресу, кад је хајдук одговорио председнику да хајдукује седамнаест година — узвикнуо сред судске сале:
— Ау, побогу брате, а ја не могу већ толико времена да напуним десет година указне службе.
Тачно. Кад се све околности под којима живимо, све незгоде с којима се ненаграђени чиновник мора да бори, узму у рачун, онда је лудост помињати некакве сулуде статистике.
По тој њиховој логици, по таквој голој статистици без икаквих других обзира могло би и овако што да се деси:
Једнога дана потегне Народна скупштина, па ни мање ни више, већ донесе закон:
„Од данас сви људи, Срби, морају живети у води.“
Устану људи и нададу вику:
— То је немогуће, то је лудост!
И један стручњак распали пред забленути свет статистику:
— Шта не може!? А како рибе и толике друге животиње! Ето у том мору толико, у том језеру толико, у тој реци толико! Ето како то може!
Само тај што статистиком доказује заборавља да Срби немају шкрге.
— Овако је у Немачкој, овако је у Енглеској, овако овде, овако онде.
Оставите то, молим вас. Прво створите од Србије Енглеску, па онда заиста може и у нас да буде све као у Енглеској, ако се још и ми претворимо у Енглезе.
„Страдија“
9. јануар 1905. године