Нил Фергусон: Историјске лекције за Бајдена

Председници, напросто, не праве историју. Неретко, историја им се „пребрзо деси“

Џозеф Бајден током потписивања низа извршних наређења која се односе на здравство, 28. 1. 2021. (Фото: Иван Вучи/АП фото)

Председник изабран у време дубоке националне кризе је генерално у предности над оним који је изабран у време када ствари иду поприлично добро.

Френклин Д. Рузвелт је положио заклетву убрзо након што је Велика депресија достигла своју најнижу тачку. Хари Труман је постао председник у завршној, најкрвавијој фази Другог светског рата. Ричард Никсон је наследио Вијетнам и унутрашњи метеж од Линдона Б. Џонсона. Барак Обама је ушао у Белу кућу у сред глобалне финансијске кризе. Сва четворица су имала своје успоне и падове, али сви су били реизабрани.

Уколико преузмете дужност у мрачно доба – нарочито ако је то „баш пред свитање“ – имате шансу да вам одсвирају „Опет стижу срећни дани“ када се кандидујете за други мандат. Слично томе, Џо Бајден је положио заклетву прошле среде, када се чинило да трећи и највећи талас пандемије ковид-19 достиже врхунац, годину дана након што је кинеска влада са закашњењем признала озбиљност катастрофе која је почела у Вухану.

Попут многих нових администрација почев од Рузвелтове 1933. године, Бајденова администрација сада настоји да нас импресионира са стотину дана хиперактивности, почевши од 17 извршних наредби на дан инаугурације. „Ускоро долази“: стимулативни пакет у вредности од 1,9 билиона долара. Уистину, програм вакцинације који је већ у току, у комбинацији са природно стеченим имунитетом људи који су раније били заражени вирусом, вероватно ће приближити САД „имунитету крда“ до лета, чак и ако Бајден у наредних седам месеци не буде радио ништа друго осим да вози свој бицикл. А економија би се вратила нечему налик нормалном стању када се пандемија оконча, чак и да су републиканци задржали контролу над Сенатом и блокирали даље фискалне олакшице.

Председник Рузвелт потписује Закон о зајму и најму, март 1941. (Фото: Викимедија)

Укратко, Џо Бајден који почиње мандат са 68 одсто подршке, према Галупу, требало би да буде чак и популарнији до Дана сећања, не само двоструко популарнији него што је био Трамп током свог мандата, већ и да се нађе раме уз раме са најпопуларнијим председницима откако су почела истраживања јавног мњења – са Труманом на дан победе над Јапаном, Џоном Ф. Кенедијем током првих дана власти, Џорџом Бушом Старијим након Заливског рата, Џорџом Бушом Млађим након Деветог септембра – у „ексклузивном клубу рејтинга изнад 80 одсто“. Сумњам да ће тако бити. Зашто? Легенда каже, британски премијер Харолд Мекмилан једном је одговорио новинару који га је питао шта му је највећи проблем: „Догађаји, драги дечаче, догађаји“. (Фраза коју је Мекмилан заиста употребио, према историчару Дејвиду Дилксу, гласила је:“догађаји који су супротни од очекиваних“). Као пандан томе, Доналд Рамсфелд је рекао „ствари се догађају“ – ствари попут хаоса у који је Ирак потонуо 2003, што је срозало популарност његовог шефа (Џорџа Буша Млађег).

Каткад су догађаји изван контроле новог председника. Понекад се они претворе у ненамерне грешке. Али, председници, напросто, не праве историју. Неретко, историја им се „пребрзо деси“. Толико је била ентузијастична већина новинара у вези са новом администрацијом да је већина извештаја о прошлонедељној инаугурацији наликовала „Правди“ из позног совјетског доба. Заиста, никада нисам био убеђенији да је историчар Харолд Џејмс био у праву када је прошле године „несташно“ наговестио да су САД ушле у своју „фазу позног совјетског доба“. (млади оксфордски филозоф Џејкоб Рејнолдс је „сковао“ тај термин).

На пример:

Извештач: Да ли ће (Бајден) сачувати схему промене боја на председничком авиону, коју је начинио Доналд Трамп?

Бајденова прес секретарка Џен Псаки: То је тако добро питање!

У нади да ме неће забранити на Твитеру и Фејсбуку због побуне, наговестићу неке од догађаја који би могли да умногоме „скрену с курса“ Бајденову администрацију у наредним месецима. Најпре, неколико примера из прошлости. Тек што је Труман извојевао победу над Јапаном САД је запљуснуо талас штрајкова на све стране – од нафтних радника до руководилаца лифтовима, јер су синдикати уграбили прилику коју је понудило „време мира“ да покажу мишиће. Радници Џенерал моторса су „одложили“ алат на три месеца. „Конгрес је неодлучан, радници су полудели а менаџмент није далеко од лудила у својој себичности“, пожалио се Труман својој мајци. Говорећи на вечери у Гридирон клубу децембра 1945, Труман је у послушали рекао да је Вилијам Т. Шерман погрешио: „Кажем вам да сматрам да је мир пакао“.

Џозеф Бајден полаже заклетву чиме је постао 46. председник САД, 20. 1. 2021. (Фото: Сол Леб/АП фото)

Недуго након што је Џон Кенеди претворио Белу кућу у Камелот, а то је учинио једним од великих обраћања током инаугурације, Кенедија је убедио директор Централне обавештајне агенције, Ален Далс, да покрене „Операцију Запата“, у покушају да свргне Фидела Кастра на Куби. Тај подухват окончан је потпуним неуспехом у Заливу свиња, 20. априла. „Ово смо стварно упрскали“, грмео је Кенеди. „Како је та руља у ЦИА и Пентагону могла толико да погреши?“ Испоставило се да је ова администрација „ништа више до континуитет са администрацијом Ајзенхауер- Џон Фостер Далс“, жалио се Кенеди свом „дворском“ историчару Артуру Шлезингеру Млађем. „Не само да личимо на империјалисте, ми личимо на неспособне империјалисте, што је још горе; и ми личимо на глупе, неспособне империјалисте, што је најгоре од свега“, тврдио је.

Наследивши убијеног Кенедија на председничкој функцији, Џонсон се ускоро упустио у „ескалацију ангажовања САД“ у Вијетнаму. Одобрење које је Џонсон тражио од Конгреса након „инцидента“ у Заливу Тонкин августа 1964. – да преузме „све неопходне мере да се осујети било какав оружани напад против снага Сједињених Држава и спречи даља агресија“ –представљало је кључан корак на путу који ће уништити његово председниковање. Пренагласивши доказе да је разарач америчке ратне морнарице „Медокс“ нападнут, Џонсон је искористио шансу да  надмудри свог републиканског ривала Берија Голдвотера. „Рећи ћу вам шта желим“, повикао је на доручку са лидерима Конгреса. „Не само да желим да патролни чамци који су напали „Медокса“ буду уништени, желим да све у тој луци буде уништено; желим да цели радови буду уништени. Желим да им дам праву дозу“.

Линдон Џонсон потписује резолуцију после ‘инцидента’ у Тонкиншком заливу, 10. 8. 1964. (Фото: Викимедија)

Ескалација у Вијетнаму била је једна од највећих ненамерних грешака у америчкој историји. Могуће је да се не би ни догодила да је Кенеди био жив. Насупрот томе, размислите како би историја била другачија да Роналд Реган није преживео покушај убиства од стране Џона Хинклија Млађег, који се десио само два месеца након Реганове инаугурације. Догађаји, драги дечаче. Често је прва година једне администрације умрљана унутрашњим размирицама. У случају Била Клинтона, то је подразумевало напету борбу за утицај између једних, попут демократског стратега Пола Бегале, који је био близак Клинтону током изборне кампање годину дана раније, и оних, попут бившег републиканца Дејвида Гергена, који су били доведени да би се обезбедило одређено административно искуство на половини прве године мандата.

Велика ненамерна грешка из прве године Клинтоновог мандата, коју је живописно описао Боб Вудворд у Агенди, била је одлука да препусти првој дами Хилари Клинтон да предводи реформе у здравству, што је она и учинила, али план није добио зелено светло Конгреса. Барак Обама је, сматрају неки, направио сличну грешку током свог првог мандата, када је одлучио да предност да реформи здравственог система, уместо да се фокусира искључиво на економски опоравак.

Џо Бајден има једну предност над свим својим претходницима: нико није ступио на највишу функцију у овој држави а да је имао више искуства од човека који је први пут изабран у Сенат 1972, у својој 29. години. Осим што је шест пута био биран да представља Делавер у Сенату, Бајден је такође одслужио два мандата као потпредседник САД. Стога, могло би се претпоставити да ће он знати како да избегне макар неке од наведених погрешака, нарочито ако се има у виду  чињеница да мора да буде веома свестан како је историјски „танка“ већина коју његова странка има у Конгресу. Прављењем наивних аналогија Бајдена са Рузвелтом или Џонсоном игнорише се сурова реалност да су демократе имале 59 места у Сенату, и 313 у Представничком дому 1933. године, а 68 места у Сенату и 295 места у Представничком дому 1965. године, у поређењу са свега 50 места у Сенату и 222 места у Представничком дому, што је случај сада.

Aнгела Меркел и Џозеф Бајден 2009. године (Фото: EPA/Michael Reynolds)

Имајући у виду ове „танке“ већине, и након говора на инаугурацији у којем су речи „солидарност“ и „уједињење“ поменуте најмање 11 пута, могли бисте да очекујете да ће осванути светло, поуздано јутро сарадње двеју странака. Жао ми је што ћу вас разочарати, али то се неће десити. Готово је сигурно да  лидери опозиције у Сенату и Представничком дому, Мич Меконел и Кевин Мекарти, намеравају да „обнове“ успешну стратегију из Обамине ере, а то значи да ће се супротстављати сваком потезу који учини демократска администрација. Ни Бајденов тим није губио време да их „снабде муницијом“. Мада се не може ништа приговорити појединим извршним наређењима Бајдена, учињеним „првог дана“, упада у очи чињеница да се шест од 17 мера у суштини односи на либерализацију имиграционог система, а подједнако су упечатљиве и опаске које су на ту тему прошле седмице изрекли Бајден и потпредседница Камала Харис.

Објава  плана о давању смерница свим нелегалним имигрантима како  да добију држављанство изгледа као лак начин да се поново уједини опозициона странка, иако се чинило да ју је Доналд Трамп „неповратно“ поделио, својим неодговорним изазивањем метежа пре само две недеље. Два корака у истом правцу представљају и наређења издата прошле среде која се односе на „буђење“. Први – „унапређење расне једнакости и подршке рањивим заједницама посредством Федералне владе“, говори да све федералне институције и агенције „афирмативно треба да унапређују једнакост, грађанска права, расну правду и једнаке шансе тако што ће дубоко уградити принцип правичности у процесе доношења одлука“. Други – „спречавање и борба против дискриминације на основу родног идентитета или сексуалне оријентације“, што ће, (према мишљењу појединих конзервативних коментатора) захтевати и да држава финансира школе како би омогућила трансродним спортистима који су рођени као мушкарци, али се идентификују као жене, да се такмиче у женским спортовима, и да конкуришу за добијање стипендија намењених женама. За људе који подједнако мрзе „трампизам“ и „буђење“, прошла среда била је попут удара бичем.

Још веће грешке би могле да се изроде из „свесних избора“, који произилазе из централне политичке дилеме Бајденове администрације. Фискалне и монетарне мере, које фаворизује његов економски тим – дефицити и квантне олакшице, већ се на први поглед види – продубиће неједнакост међу људима, тако што ће додатно „скочити“ цене некретнина и порези. Оно што иде на руку Бајдену, јесте чињеница да лево крило Демократске странке више мари за „политику идентитета“ него за животни стандард радничке класе, тако да ће они добити „постојану душевну храну“ у виду нових „зелених договора“, критика расне теорије и оснаживањем права трансродних особа. Добродошли у администрацију у којој ће инсистирање на еколошким и социјалним питањима служити као димна завеса за незаустављив раст пореза на приходе. Лако је предвидети да ће се републиканци томе успротивити, и то је сигурно јасно и Бајденовом тиму.

Демонстранти на Националној алеји у Вашингтону, 28. 8. 2020. (Фото: Џејсон Ендрју/Њујорк тајмс)

Исто се може рећи за још један „догађај у настајању“, да се послужимо термином Харолда Мекмилана, односно –  погоршање кризе са којом се већ суочава здравство, могуће је у наредним седмицама, будући да се нови сој ковида 19 већ шири Америком. Сој „Б.1.1.7“, који је детектован у Енглеској крајем прошле године, већ је пронађен у 12 држава САД. Он је између 50 и 70 одсто заразнији од претходних сојева овог вируса. У петак је британски премијер Борис Џонсон наговестио да је можда и смртоноснији. Мајкл Остерхолм, директор Центра за истраживање инфективних болести на Универзитету Минесота, и члан Бајденовог транзиционог тима, говорио је прошле седмице о „савршеној олуји“, рекавши за Блумберг: „Када се овај Б.1.17 прошири, биће то пакао. Управо то нам се спрема. Надам се да грешим. Боже, надам се да грешим“. Бајденов здравствени тим ће журно анализирати податке из Велике Британије и Израела, где је у току „трка“ између програма убрзане вакцинације и веома брзог ширења новог соја вируса. Они ће са још већом нервозом пратити вести из Јужне Африке, где су неки други сојеви вируса „напали“ људе који су претходно имали ковид.

Према забрињавајућем извештају, који је 18. јануара објавио Јужноафрички национални институт за заразне болести:

„Људи који се опоравили од инфекције корона вирусом обично су заштићени од нове инфекције овим вирусом, јер развијају неутралишућа антитела која им остану у крви макар пет или шест месеци… Али, ова антитела се везују за специфичне делове протеина скелетног система и мутирала су у нове сојеве (К417Н и Е484К). Ми сада знамо да су такве мутације дозволиле вирусу да постане отпоран на антитела. Анализе крви код половине тестираних показују да су антитела изгубила моћ да штите од вируса“.

Прерано је оценити колико је лоша ова вест. Ипак, јасно је да се ковид-19 развија на начине који прете да угрозе нашу актуелну стратегију вакцинације, и да ће то бити случај све док државе јужне хемисфере буду каскале за развијеним северним државама, у количини и квалитету доступних вакцина.

Један председник, Трамп, већ се борио са ковидом-19. Чак и у нормалним околностима, здравље Џозефа Бајдена би изазивало забринутост. У 78. години, он је старији него што је то био Роланд Реган на крају мандата. Истраживања у вези са дужином животног века показују да човек Бајденових година има 4,8 одсто вероватноће да умре у року од годину дана. Око две петине његових савременика је већ мртво. Сада додајте ковид том миксу.

Тестирање на корона вирус и Денверу, Колорадо (Фото: Њујорк тајмс)

Према досадашњим прогнозама Центра за контролу и превенцију болести, 59 одсто умрлих од ове пандемије у САД били су људи изнад 74 године старости. Догађаји, драги дечаче, догађаји. Шта се догађа када објавите план о „релаксирању“ имиграционих ограничења и дате илегалним имигрантима „смернице“ како да добију држављанство? Одговор је да се повећава талас миграната. Број притворених на граници између Аризоне и Мексика већ је повећан прошле јесени. „Караван“ од 9.000 људи из Хондураса се већ креће ка северу, преко Гватемале.

Шта се догађа када дођете на власт након таласа протеста, организованих у знак подршке иницијативи Црни животи значе, а који су били упрљани насиљем, вандализмом и пљачкањем, и када и међу члановима ваше партије има оних који су изразили подршку слоганима попут: Смањите финансирање полиције? Одговор је да сте наследили талас насилних злочина, у оквиру којег је стопа убистава више него двоструко увећана у шест великих градова: Атланти, Бостону, Чикагу, Њу Орлеансу, Портланду и Сијетлу.

На крају, и, можда, најважније, шта се догађа када, упркос вашем очигледном презиру према претходнику на функцији, умногоме усвојите најважнији део његове спољне политике? Упркос свим слабостима карактера које је испољио, Трамп је био у праву што је изменио курс америчке политике према Кини – напуштањем фантазије да ће интеграција у глобалну економију либерализовати Кинеску комунистичку партију, и створити вишеструке изазове за Си Ђинпинга, који жели да Кина добије статус велесиле. Што се тиче овог питања, Бајденова администрација намерава да настави тамо где је стао Трамп.

Нови државни секретар Ентони Блинкен рекао је сенаторима на саслушању прошле седмице: „Нема никакве сумње да Кина представља највећу претњу од свих националних држава на свету за Сједињене Државе“. Упитан да ли би се сложио са својим претходником, Мајком Помпеом, да је Кина починила геноцид над својим ујгурским становништвом, Блинкен је одговорио: „То би био и мој суд. Мислим да смо умногоме сагласни“. Да ли је он „отворен“ за опцију наметања трговинских санкција у вези са кажњавањем такве геноцидне политике? Да. Да ли он подржава одлуку Помпеа да се ублаже ограничења која се односе на званичне послове са Тајваном? „Желим да се тај процес спроведе до краја“, одговорио је Блинкен.

Ентони Блинкен (Фото: Стефани де Сукутин/АФП)

Још је упечатљивији текст који је објавио Курт Кемпбел у часопису Форин аферс, баш уочи најаве да ће он бити „азијски цар“ у Савету за националну безбедност. „Сједињене Државе треба да улажу свестан напор како би осујетиле кинески авантуризам“, написали су Кемпбел, и Руш Доши, који се такође надмеће за добије један од послова у Савету, у заједничком тексту.

То ће значити употребу конвенционалних и балистичких пројектила, дронова и подводних возила, подморница, и оружја велике брзине… САД, такође, треба да сарађују са другим државама како би се америчке снаге распоредиле широм југоисточне Азије и Индијског океана, те унапредиле „осетљиве индустрије“ и настојале да се „системски удаље од Кине“. Вашингтон, ће, такође, морати да сарађује са другима на наметању казни за Кину уколико та држава одлучи да предузме кораке који би угрозили шири поредак.

Будући да од 2019. тврдим да водимо Хладни рат број два против Кине, природно је да подржим овакав оштар речник. Али, вреди да се подсетимо да Кина није пасивни посматрач америчке спољне политике. Свега неколико минута од Бајденове председничке заклетве, влада у Пекингу је објавила да уводи санкције против 28 Американаца који су били део Трампове администрације, не само тако што забрањује њима и њиховим породицама да уђу у Кину, већ и забрањује свим компанијама и институцијама које су са њима повезане да послују са Кином. Блинкенове бивше колеге у његовој консултантској фирми, Вестексек адвајсорз, можда се нервозно питају шта би ово могло једног дана да значи за њих.

Нил Фергусон: Нови Хладни рат је почео – и води се са Кином

Први Хладни рат није представљао стабилну равнотежу узајамне деструкције, како се то понекад учини са безбедне удаљености. Био је то низ проклетих криза, од којих је најгора била она око Кореје 1950, Берлина 1961, и Кубе 1962. Нешто слично важи за Други Хладни рат. Чак и када су кинеско-амерички односи били добри – у данима економске међузависности, која је ишла на руку обема странама – било је криза.

Првог априла 2001, када је Џорџ Буш Млађи био председник свега десет дана, амерички шпијунски авион сударио се са кинеским авионом 70 миља од острва Хаинан, где је америчка летелица принудно слетела. Двадесетчетворочлана америчка посада била је задржана у притвору 10 дана, и саслушавана је. Кинески пилот је погинуо приликом судара. Пре две деценије, обе стране имале су јаке разлоге да “стишају страсти”, и амерички изрази “жаљења”, које је Пекинг тумачио као извињење, били су довољни. Али, да ли би исто важило данас, у случају сличног судара у ваздуху или на мору? Мислим да не би. Године 2001. вредност кинеске економије чинила је свега 13 одсто америчке, “мерено” у доларима, док данас чини 75 одсто. Истовремено, за разлику од Првог Хладног рата, који је у суштини представљао трансатлански конфликт, са Европом као главним фронтом, и карипским подручјем као споредним, Други Хладни рат је транспацифички, са источном Азијом као местом највећих окршаја.

Џо Бајден (Фото: Бета/АП)

Очекујем да ће у једном тренутку Бајденовог председниковања, избити криза око Тајвана, Северне Кореје или Јужнокинеског мора. И то ће бити главни догађај – тренутак када ћемо открити да ли је чудна церемонија коју смо видели прошле седмице била „јутро“ у Америци Џоа Бајдена, или „сумрак“ „позно-совјетских“ Сједињених Држава.

Опрема: Стање ствари

(Данас, 29. 1. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

Оставите коментар