Ања Филимонова: Ко у Русији помаже српским властима да предају Косово?

У Руској Федерацији постоји неколико личности које покушавају да оправдају неопходност предаје Косова и истовремено опевају храброст председника Србије Александра Вучића

Ања Филимонова (Фото: Новости)

(ИА Регнум, 5. 5. 2020)

Предаја Косова од стране председника Србије Александра Вучића заувек ће осрамотити Русију, док ће сам Вучић и његов англосаксонски тим саветника од Русије направити саучесника у државној велеиздаји.

У последње време у руском јавном простору учестали су испади љубитеља поклањања српских територија. Говоримо о онима које у српском јавном простору називају „Вучићевим људима“ или његовим лобистима. У Руској Федерацији постоји неколико таквих личности које покушавају да оправдају неопходност предаје Косова и истовремено опевају храброст председника Србије Александра Вучића. Размотрићемо једног представника ове групе, која жели да се докаже пред „званичним Београдом“: то је Петар Искендеров, који је написао чланак под упечатљивим насловом „Русија и Србија: ко ће кога осрамотити?“

Петар Искандеров (Фото: НСПМ)

Текст се одликује вапијућом неписменошћу, епохалном и фундаменталном у исто време. Нећемо препричавати садржај датог чланка, упутићемо читаоце директно на текст како би могли сами да формирају своје мишљење. Ипак, он садржи генерализоване тезе антисрпске пропаганде, на којима би требало да се зауставимо.

Тврдња да је Србија фактички изгубила контролу над Косовом је незаконити пропагандни трик поразног, самоуништавајућег карактера, који се не може се узети у обзир. Статус Косова de facto и de iure одређују и он мора бити одређен њима – искључиво Резолуцијом 1244 и Уставом Србије, који проглашавају КиМ саставним делом Републике Србије. Сва остала питања треба решавати искључиво у формату довођења ситуације у уставно-правни поредак Републике Србије.

Постоји појам „територијални интегритет државе“, који гарантује устав сваке државе. На територији те државе националне мањине могу да живе апсолутно хомогено, или може бити да тамо уопште нико ни не живи. Ни први ни други случај нису основа за ревизију државне границе и власништва над том територијом. Понављамо: хомогено живљење у оквиру административно-територијалне јединице било које националне мањине није основа за отцепљење, јер не постоји демографско право. У противном случају, они који воле да деле српске територије, водећи се својом логиком, требало би да се исто тако понашају и према руским регионима – Татарији, Чеченији, Дагестану – који потпадају под њихове „критеријуме“. Међутим, руско кривично законодавство садржи сасвим јасне чланове за јавне позиве за подривање суверенитета и територијалног интегритета Руске Федерације.

Фо­то: EPA/Valdrin Xhemaj

Не треба губити из вида ни овакву „ситницу“ као што је чињеница да Милошевић није лишио Албанце могућности да имају представнике у власти: они сами су, под претњом сопствених терориста, бојкотовали изборе 1992. године.

Следећа теза, коју најчешће искоришћавају и којом манипулишу Вучићеви лобисти, јесте теза да ће „решење косовског проблема заштитити Србе на Косову“. Ово је омиљена тема у обавезном програму српског председника. Обично у његовом наступу звучи овако: „У суштини желим да променим ваша права. Да добијем за вас сва она права која вам припадају, а која су део онога што се назива цивилизованим светом. Ја хоћу ваше право на живот. И ваше право на рад. И ваше право на слободу. На безбедност. Путовања, образовање, лечење“.

Постоји само једна ситница: „пакет права“ који Вучић намерава да обезбеди за косовске Србе јесте његова директна обавеза као председника, по Уставу Србије. А питање Косова је питање суверенитета, а не обезбеђење права националних мањина на територији друге државе. Пребацујући проблем са државно-територијалне димензије на раван обезбеђења права националних мањина, српски председник се тиме одриче територијалног интегритета и суверенитета Србије над Косовом.

Осим тога, Срби су у Србији титуларна нација, а Албанци национална мањина, која има своју „матичну државу“ – Албанију, који ни по каквим уставно-правним актима, ни бивше Југославије, а ни садашње Србије – немају права на отцепљење. Према Уставу СФРЈ из 1974, федеративне јединице, а не националне мањине, имале су право на отцепљење.

Александар Вучић у посети Космету, септембар 2018. (Фото: Аналитички форум)

Контрола Србије над Косовом није изгубљена „де факто“, већ као резултат војне агресије НАТО-а. Војна агресија је насиље. Насиље је злочин. Ако резултате злочина препознамо као „де факто“ нову стварност, онда бисмо саветовали самог Искендерова да то учини. Чим се над њим и његовим најближима изврши дело насиља, он би полицији одмах требало да објасни да се све што се догодило подразумева и да са датом ситуацијом изрази потпуну сагласност. Међутим, треба се подсетити става Савета безбедности УН по питању насилних акција против суверене државе.

Резолуција 2131 (1965. г.) „Декларација о неприхватљивости мешања у унутрашње ствари држава, о заштити њихове независности и суверенитета“ насилну војну интервенцију у било којој земљи назива агресијом и злочином који нема никакво оправдање. „Директно мешање, субверзије и сви облици индиректног мешања, супротни су овим принципима и стога представљају кршење Устава Организације Уједињених нација.“ Сходно томе, акције које су довеле до признавања Косова од стране Србије, представљају покушаје да се легализују резултати агресије.

У ствари, „питање“ Косова и Метохије већ је било решено – у оквиру Резолуције 1244. Сада се албанско питање, односно проблем албанске националне мањине, мора решити у оквиру АП КиМ. Пре свега, треба признати преговоре Србије са „Републиком Косова“ за нелегитимне, поништити закључене споразуме и вратити се на Резолуцију 1244 на основу које треба започети билатерални споразум са албанском мањином.

Однос Александра Вучића према Резолуцији 1244 прилично је индикативан. Његова следећа изјава добила је огроман одјек: „А ко сме да их пита шта пише у тој резолуцији? Нигде не пише „Србија“, већ само „Савезна Република Југославија“ … „Одмах је јасно да говори дипломирани правник, који или не зна да је Србија правни наследник СРЈ, или, напротив, то зна, али своди резолуцију Савета безбедности УН, која има карактер обавезног извршења, на бесмислени папир.

Запањујуће су и тврдње Искендерова, према којима ће закључивање коначног споразума са Косовом (предаја дела територије у руке сепаратиста терориста – велеиздаја) помоћи у заштити Срба. Односно, током осам година колико је Вучић на власти (заправо од 2012. године, пошто је тадашњи председник Томислав Николић играо улогу статисте), није било могуће заштитити права Срба на Космету. Испоставља се да за ово треба да испуните главни услов: да предате Србе у руке поглавара диверзантско-казнених јединица (које не знају да ратују, али и те како знају да муче, убијају, силују и продају за органе!) Ослободилачке Војске Косова. И онда, чим почнемо, одмах ћемо одбранити права Срба!

До данас „успеси“ преговора Београда и Приштине изгледају овако: царина, општинска документација и катастарски подаци пребачени су у надлежност сепаратиста, Приштина је добила сопствени међународни телефонски број +383, на југу се испоставило да је велико предузеће Фероникал већ одавно у њеним рукама, а од пролећа 2019. и главно рударско-металуршко постројење КиМ „Трепча“ (што је било немогуће без претходног пуштања сепаратиста на север региона). Пре неки дан је Приштина добила на располагање и електроенергетски систем.

Иса Мустафа, Федерика Могерини и Александар Вучић потписују тзв. други Бриселски споразум (Фото: НСПМ)

Од 2012. године до данас на територији Косова одржавани су само избори „у складу са законима Републике Косово“, у договору са српским властима. Управо је Београд био тај који је инсистирао на томе да косовски Срби прихвате пасоше „Републике Косово“, где је, поред држављанства „РК“, цело становништво региона означено као „Косовари“. У новембру 2013. године, Вучићев режим извршио је директан незаконит притисак на српско становништво у региону, присиљавајући их да учествују у изборима по сепаратистичким законима. Приштина је добила апсолутно све што је захтевала, не попуштајући, већ само повећавајући атрибуте свог суверенитета. Београд, с друге стране, не може да припише себи ни један једини резултат.

Осам година влада Александра Вучића није учинила ништа да врати 250 хиљада Срба протераних са КиМ. Наглашавамо да се под Вучићем Срби не само да се нису вратили на КиМ, већ се њихов одлив појачао. И то упркос чињеници да тренутна ситуација иде у прилог Србији. Тако је, на пример, „огроман наталитет у албанском окружењу на Косову“ – мит. Срби са КиМ тврде да Албанаца нема више од 800.000. Резултати избора показују да су Албанци из Албаније и Македоније уписани на изборне листе. Ниска излазност Албанаца на изборима у стварности значи да њих једноставно на Косову нема.

Срба на Косову има око 130 хиљада, а одатле је протерано још 250 хиљада. Сходно томе, Срба има 380 хиљада, којима треба додати Горанце, Турке, Хрвате и Цигане. Свеукупно, неалбанско становништво на Косову бројаће најмање 500 хиљада. Такође је неспорно да албанска омладина настоји да напусти Косово и никад се тамо не врати (на Косову добро живи само врх бивше „Ослободилачке војске“). Млади Албанци напуштају КиМ у још већем броју од Срба из Србије. Код Албанаца се распада патријархална породица и старе вредности. Младе Албанке више су оријентисане на живот по европском моделу, наталитет им је пао на ниво од 2-3 деце, док је наталитет код Срба на северу КиМ већи него њихов. То је стварност, али Искендерову је ближа албанска верзија онога што се дешава.

Фото: Газета експрес

Искендеров или у принципу не зна за постојање Бриселског споразума, или га је прочитао – али није разумео смисао. Бриселски споразум су у априлу 2013. године потписали Ивица Дачић и Александар Вучић. Суштина споразума је да су српске власти добровољно напустиле своју полицију, суд и систем безбедности широм Косова и Метохије, укључујући и север, предајући ове функције у руке сепаратиста. Полиција је сада само једна – „Косовска“, српске судије положиле су заклетву сепаратистичким властима, српске специјалне службе на територији Косова једноставно су престале да постоје. Север КиМ, где је српско становништво велика већина, до тог тренутка био је потпуно неприступачан сепаратистичкој Приштини.

У целом тексту споразума нема ни једног помена Резолуције 1244 Савета безбедности УН, Устава или закона Републике Србије, ни у једном виду не помиње се да је Косово и Метохија саставни део Републике Србије. Има само речи о „косовским законима“, приштинска влада се назива централном влашћу. Дакле, Србија признаје законитост правног поретка који делује на Косову. Заједница Српских Општина, која према косовском законодавству не постоји, требало би да буде укључена у правни поредак „Републике КосовА“ (ова Заједница нема никаквог смисла, није била нити ће бити створена, Вучић од Албанаца неће добити ни лањски снег).

Србија не зна низашта горе у историји „решења косовског питања“ од Бриселског споразума. Власт, која је предала север Косова кршећи сопствени Устав и Резолуцију 1244, говори да ће бити још лакше одбранити Србе помоћу пуноправног споразума о узајамном признавању са сепаратистима, а Искендеров то понавља. Предлажемо аутору само да са истом том храброшћу са којом оправдава потребу да се Србија раскомада, оде на Косово и тамо људима, на лицу места, објасни како ће изгледати њихова светла будућност.

Вучићеви лобисти су посебно слаби на странку „Српска листа“, која делује на Косову, а која је, по њиховом мишљењу „Београдска странка“, и која епски брани интересе Срба и Србије. Све је тако, али управо супротно. Српска листа је странка косовских Срба у парламенту Републике КосовА, која је регистрована по законима Републике КосовА и по њима такође и ради. Тако су српске власти у лику Вучића и његових саучесника одсекле друге веома ефикасне српске политичке лидере у заштити интереса косовских Срба. Имајте на уму да је један од њих, Оливер Ивановић, убијен. Истрага, како се могло и очекивати, није дала никакве резултате.

Фото: Н1

Карактеристична особина Ивановићеве странке „Грађанска иницијатива“, било је присуство партијске инфраструктуре, која је омогућавала стварање алтернативе „Српској листи“. „Вишња на торти“ и најживописнији пример смисла постојања „Српске листе“ је чињеница да је Рамуш Харадинај изабран за премијера КосовЕ у септембру 2017. године уз њихову сагласност.

Харадинај је бивши вођа Ослободилачке Војске Косова, чији судски спис гласи како следи. ОВК је била подељена на 7 оперативних зона, а у зони одговорности Харадинаја српске правосудне власти забележиле су највећи број злочина: 987 случајева силовања, убистава и мучења, на овом подручју су била 33 логора у којима су људи мучени и убијани. У 1998-1999. Харадинај је лично убијао цивиле, учествовао у многим силовањима, укључујући малолетне девојке, међу његовим жртвама биле су и бебе.

Злочине Рамуша Харадинаја описује нико други до садашњи шеф Канцеларије за Косово и Метохију, Марко Ђурић:

„Средином јуна 1999. године у Ђаковици је одред под командом Харадинаја провалио у кућу К.А. Један од војника ОВК питао је: „Шта има за ручак?“, на шта је власник одговорио: „Само клот пасуљ“, други војник је питао: „Шта, нема говедине ни јагњетине?“, власник је потврдио: „Нема меса“. Тада је војник ОВК извукао пиштољ, два пута пуцао у колевку у којој је лежало дете од две недеље, пришао је детету одсекао главу и рекао оцу: „Сад има меса“.

„Српску листу“ је створио Београд, али у сасвим друге сврхе: ради застрашивања Срба и сарадњу са сепаратистима. Одавно није тајна да се косовски Срби више плаше Београда него Приштине.

Остатак екстатичне апологетике „Вучићевог лобија“ побија стварно стање ствари. На пример, о ефикасности Вучићеве економске политике сведочи чињеница коју је он лично потврдио: Србију свакодневно напушта више од 100 људи, углавном младих, образованих, квалификованих специјалиста. Србија је 2017. године са стопом сиромаштва од 24,5% званично проглашена за најсиромашнију земљу у Европи: 1,8 милиона људи живи на граници сиромаштва (од укупно 7,5), односно сваки четврти грађанин Србије је просјак, ситуација се од 2017. године само погоршава.

Александар Вучић (Фото: Дарко Војиновић/АП Фото)

У идеолошкој сфери, промовишући радикални антисрпски програм, политичари и лидери прозападних НВО, као што су Чедомир Јовановић, Ненад Чанак, Соња Лихт, Соња Бисерко и Наташа Кандић (њихова пропагандна идеологија се назива „другосрбијанство“) пре неколико година су били отворени маргиналци. Међутим, управо су под Вучићем они постали мејнстрим. Дискурс националне политике је потпуно нестао – у томе је и суштина идеолошке трансформације Српске напредне странке, коју води Вучић. Али за унутрашњу и спољну употребу, даје се привид да се две групе („прозападне“ и „полунационалне“) боре за моћ. У стварности, обе фракције имају изражену ултраглобалистичку позицију. Није случајно што и сам Вучић говори о својим редовним састанцима са сином Џорџа Сороса, Александром.

Притом, српска власт настоји да сломи саму суштину Српства – а то је Косовски завет, ослободилачка традиција која прихвата могућност да се на неко време потчини јачем, али да се увек чека прилика да се започне борба за слободу. По питању Косова, власти приморавају Србе да се потчине сами, односно да сами задају завршни ударац свом националном бићу. На тај начин, по свом идеолошком садржају, тренутни режим у Србији има анти-српски тј. „другосрбијански“ карактер. Али он се разилази са њеним оснивачима у једној, најбитнијој тачки: односу према Русији.

Тада се поставља питање: чему служи „руски вектор“? Одговор лежи у равни чувеног „смоквиног листа“, који покрива суштину стварне политике Београда. Открива се парадокс: с једне стране, представници Руске Федерације апелују на братска осећања и духовно јединство народа, вероватно схватајући да су народ и народни дух једини ресурс и подршка Русије. Али с друге стране, у реалној политици, Руска Федерација је прешла на највиши ниво сарадње са особом која пропагира антисрпски идентитет.

Скупштина Србије је показатељ свега овога: апсолутна већина посланика држи се режимског проевропског (прозападног) курса, док су патриотске снаге заступљене на нивоу статистичке грешке, заједно су једва у стању да пређу изборни праг од 5% – и то у завршној фази решења косовског питања.

Поред тога, треба обратити пажњу и на посебне односе Србије, али не са Русијом, већ са НАТО. Само главне тачке: истог тог априла 2013. године закључен је споразум са Сједињеним Државама у области војно-обавештајне сарадње – за САД / НАТО у Србији је отворена контрола над свим српским војним структурама и ресурсима. У новембру 2014. Србија је добила сертификат НАТО „Тиер-2“ – потпуна усаглашеност са системом кодификације алијансе у области наоружања и војне опреме. У јануару 2015. године, министар војни Братислав Гашић потписао је ИПАП споразум, што значи улазак Србије у највишу фазу сарадње са НАТО за земљу која није чланица алијансе. Официри Војске Србије масовно пролазе специјалистичку обуку у западним центрима.

Генерал Тод Волтерс и Александар Вучић (Фото: Танјуг/Зоран Жестић)

Техничке протоколе СОФА – „Споразум о развоју сарадње и статусу снага у оквиру програма Партнерство за мир“ (ПфП/СОФА, Споразум о статусу снага) Влада Александра Вучића потписала је у јануару 2014. године, а Скупштина је ратификовала у јулу 2015. године. НАТО сада може да формира војне штабове у Србији. Потписан је Споразум о логистичкој подршци (2016), Центар за нуклеарно-биолошко-хемијску заштиту у Крушевцу добио је НАТО сертификат, односно он је на располагању алијанси.

У септембру 2017. Србија постаје члан борбене групе Европске Уније ХЕЛБРОК (HELBROC). Између 2012. и 2017. године, Србија је извела 45 вежби са НАТО а само пет са Русијом. Команда НАТО налази се директно у згради Генералштаба Министарства одбране Републике Србије. Генерал-мајор Милан Мојсиловић постао је 14. септембра 2018. године начелник Генералштаба Војске Србије, који је од 2013. до 2017. год. био глава Војног представништва мисије Републике Србије при НАТО у Бриселу.

Дакле, управо је за време владавине Александра Вучића, НАТО структурама дата прилика да се слободно крећу и неконтролисано користе цивилне и војне објекте у земљи. Заправо, ово је тако висок степен „сарадње“ да потреба за самим чланством у НАТО-у заправо не постоји. Овоме се мора додати и болни прогон и уклањање свега што би могло да представља претњу за НАТО у Србији.

Зашто Вучић жури са косовским питањем, не допуштајући ни помисао да се замрзне сукоб? Амерички стручњак за „западни Балкан“ Дин Пинелис објаснио је 19. августа 2019. да „Трампа не занима шта ће Вучић и Тачи потписати“, али то мора да се учини пре избора 2020. године.

Без обзира на поимање, зашто је питање Косова толико важно, оно је пресудно за многе учеснике. Косово и Метохија, Косовски завет је основа националног идентитета и националног постојања Срба. То је алфа и омега српског националног идентитета. Као што је Косово одлучило судбину Југославије, тако ће одлучити и судбину Србије, као и судбину српско-руских односа.

Потписивање споразума у Вашингтону, 4. 9. 2020. (Фото: Леа Милис/Ројтерс)

Вучићеви англосаксонски саветници треба још само да смисле како да уклоне Русију са Балкана, али не просто да је уклоне, већ да рукама „Руса“ заврше са руским присуством у региону и у уму српског националног корпуса. И овде се, чини се, Запад свети за свој историјски пораз. После запањујуће победе над нацизмом у Другом светском рату, Русија (СССР) је била у тешкој економској ситуацији, али на недостижној моралној висини. То је оно што је натерало најбоље западне умове да признају да у стратешком сукобу будућност припада управо Русији – због моралне и етичке супериорности. Да би се надиграла Москва, треба „преузети“ вредносни дискурс (то је чувени „пакет“ – демократија, људска права итд.).

Али за Запад је претежак задатак да прикаже себе као светионика истине, на позадини сталних локалних ратова које је сам покренуо након Другог светског рата. Дисонанца је превише очигледна. Према томе, треба ићи са друге стране – убити морални и психолошки потенцијал Русије, како би се осигурало да она више никада не може заузети чврст и мотивисан став. Стога, што је више сумњивих компромиса и отвореног моралног пада с њене стране, што су њени принципи нејаснији, то је њен одлазак у најширем смислу бесповратнији. Зато ће у Великој Игри око Косова овакви џанк-аналитичари добијати најшири могући медијски простор и пустиће их да још дубље закопају Русију. Предаја Косова од стране Вучића заувек ће осрамотити Русију, док ће сам Вучић и његов англосаксонски тим саветника, од Русије учинити саучесника у велеиздаји.

Опрема: Стање ствари

(Српски став, 11. 9. 2020)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , , , ,

17 replies

  1. У Русији постоји екипа коју предводи џудиста и бивши КГБ агент, који се одазива на Владимир Владимирович, екипа која из све снаге, већ годинама, подржава Вучића. То се нарочито види пред изборе у Србији и када Вучићу треба да изиграва српског патриоту, после неког потписа којим нешто од Србије предаје Шиптарима. Ја бих рекао да је та екипа неупоредиво важнији политички фактор од Петера Искендерова.

    33
    20
  2. @Владимир Челекетић: Мислим да сте потпуно у праву, али – зар није јасно да једна Ања Филимонова не зна „у ком грму лежи зец“? И – наравно, пошто није глупа – онда није ни шашава да уједа Кремаљску Руку која је храни, па зато кривицу баца на потпуно периферни лик тамо неког Искендерова и сличних…

    23
    17
  3. @Владимир Челекетић @Арсеније Стојковић

    Све шта кажете апсолутно није тачно. Ања Филимонова ГОДИНАМА пише управо о грешкама у политици Кремља. Отворено и прецизно КАО НИКО ИЗ РУСИЈЕ.

    Ако ви ништа не знате, онда не шрите лаж.

    Али истина у томе да ОСИМ Кремља у Русији још створена ЕКИПА лаћних научника, који у суштини су ЛОБИСТИ ВУЧИЋА и Шиптара! ОНИ ЛОБИРАЈУ ЗА ШИПТАРА!!!

    Они су једноставно најамници, плаћеници. Али се прикривају својим научним титулама и као да представљају државне институције. То је озбиљан системски проблем. аНТИСРПСКА, АНТИНАРОДНА, Не само званична политика него и „подршка“ шИре научне јавности. Да би Русија себе закопала сасвим дубоко и заувек. То је две стране једног система, потребно да таквих „хероја“, СВИХ, српска јавност зна по именима и презименима, као знате својих издајника!

    29
    7
  4. Najveca podrska propasti Srbije i duhovnog pasrnuca naroda dolazi od „cara“ licno. To samo jos coravi ne vide. Jasno k’o suza! Mali KGB-jac bio i to ce i ostati.

    14
    14
  5. Одговор Владимиру Челекетићу: Морам да приметим да је, уз сво уважавање Вас лично, Ваш одговор израз једне врло раширене тезе код Срба, која је најбољи доказ нашег тренутног образовно-информативног и моралног нивоа. Зато одговарајући Вама, одговорићу свима који слично мисле. Ако мислите да је Путин Стаљин који може и који жели не бирајући средства да уклони сваког ко у Русији ради за стране интересе, онда Ви немате реалну представу о данашњој Русији, а ни о Путиновој личности. Ако Вас је Русија због те чињенице разочарала, онда сте као МОЋИ верни следбеник Ничеа и зато сте суштински духовно сродни „другосрбијанцима“ који су увек тамо где је моћ – очеви уз Коминтерну, синови уз САД. То што сте апологета моћи подсвесно говори о мери Ваше спремности да за добро Српства пређете с речи на дела., али и о Вашем вредновању слободе. Слободу Србима треба да донесу само Срби и сходно томе само они треба да кажњавају своје издајнике. Двадестогодишњи колонијални модел нас је толико искварио, да желимо да нам странци, па макар били и браћа Руси, ураде послове које морамо да урадимо сами. А када нападате искрене српске пријатеље у братском руском народу, знајте да одлично одрађујете посао „другосрбијанца“, само што ће они узети паре за посао који сте Ви урадили.

    28
    13
  6. @ Радован Николић

    Ваша процена моје личности је, можда, тачна. Можда и није. Међутим, то о чему Ви пишете нема никакве везе са мојим коментаром. Да ли сам ја, негде, не само у овом коментару, заговарао да Руси треба да смењују Вучића? Оно што сам ја написао је следеће. Власт у Русији, снажно и експлицитно, подржава Вучића. Пре избора 2016. Путинова партија је јавно подржала СНС. Они нису рекли: Срби су нам пријатељи, ко год победи нама је добар. Они су рекли, ми подржавамо СНС. Исто је било са подршком Вучићу пре председничких избора. Да не говорим о подршци која долази после сваког потписа којим се нешто предаје Шиптарима. Одмах после Брисела трчали су у Москву и потписивали нешто о „стратешком партнерству“.
    Теза како се „Руси не мешају“, пре свега, није тачна, али је и наивна. Земља не може бити светска сила, ни регионална сила, ако се „не меша“. Међутим, ја Вам наводим доказе који говоре баш о томе да се „мешају“, отворено подржавајући Вучића, а оног ко подржава Вучића ја не сматрам српским пријатељем. Напротив.

    21
    11
  7. Одговор г. Челекетићу: Тачно, Русија подржавао оног кога је изабрао српски народ. Зар је проблем Русије што овде свака хуља постаје у последњих три деценије, пре тога да не причамо, може да дође на чело државе? Или би то Москва требала да инсталирао у Београду неког које по вољи тешке мањине веродостојно патриота? Пошто је већина тзв. патриотског тела и тзв. патриотских политичара показала да се ради о обичним „трговцима у храму“ који су спремни да продају и највеће свитиње свог народа, а камо ли Русију? Али шта ће Руси ту да промене, то је наш избор. Зар, не г. Челекетићу? Уосталом преиспитајте себе колико пута сте свој глас на изборима дали српским упропаститељима. Желим и Вама и себи да трезвено оценимо свој народ, да га волимо, али да немамо заблуда у меру патриотизма, слободољубља и русофилства народне већине.

    13
    13
  8. Подршка Владимиру Челекетићу.
    КГБ увек остаје КГБ и обилато користи и има моћ, ви остали се надајте да је нема. Уосталом, да је цар Николај чекао да неко у Србији сам нешто уради, нас не би ни било. Са друге стране , зашто господин Путин није чекао да Сиријци сами нешто ураде већ је у смрт послао хиљаде Руса и бацио милионе долара у наоружању и техници да би доживео фијаско који представља то да држи само мањи , западни део Сирије. Наравно и он то представља као победу. И да се разумемо, сваки пут то морам да напоменем да не би испало да подржавам руске непријатеље ; не, само критикујем данашњу политички неспособну ( можда намерно ?) руску власт а волим братски руски народ који је у сличном проблему као и ми. Могао бих да напишем и коју реч о напрасном , додуше економском пријатељству са Турцима и великој љубави према Израелцима , посебно Натањахуу , који су суштински Американци што значи по дефиницији руски непријатељи??? Ту је и одлична сарадња са Ватиканом итд , итд.

    23
    13
  9. Подршка Владимиру Челекетићу.

    Совјетска власт нам никада неће опростити исказано гостопримство према људима оданим царској Русији. Са усташама тај проблем немају.

    15
    7
  10. @Владимиру Челекетићу

    У чланку „Русија губи подршку српског народа“ Ања Филимонова, детаљно, хируршки прецизно образложила шта и зашто није у реду са политиком Кремља на Балкану и у Србији. Сви иоле упучене у балкансјку политику ту, у Русији, тај чланак знају. Мислим да управо Ви највише коментарисали тај чланак на СС. А сада правите се невештим као Ања критикује само небитне ликове. А то је лаж. У вашој позицији озбиљно нешто иритира. Човек може да буде разочаран, али он мора буде доследан, то искључује лаж. Онда какав је вама циљ. То је реторичко питање. Ви роварите по коментарима. Жена, руска, брани српско становиште где код може и разоткрива свих српских неприатеља, од Кремља до Искендерова и пише све отворено како мисли, без прилагођавања Кремљу и било коме. А ви спремни да угушите било какав руски глас, исправно написао Радован Николић, тај посао је јако добро плачен.

    14
    5
  11. @ Сергеј

    Ако је тај посао добро плаћен и ако Ви мислите да ја тај посао радим, ја Вас молим да ми кажете где могу да се пријавим за плаћање, јер је глупо да радим бесплатно оно што се добро плаћа.

    Друго, ја Вас молим да ми наведете где сам ја овде критиковао Ању Филимонову и где сам навео да она критикује само небитне ликове. Ја сам послао коментар на ОВАЈ текст, више као додатак на текст, скрећући пажњу да има политички утицајнијих ликова који подржавају Вучића. То је све. То што Ви у томе видите критику Филимонове, друга је ствар, само не знам како то успевате да видите.

    Треће, ја мислим да је много, много важније да престанемо да се замајавамо Русима као некаквим пријатељима и руском политиком као пријатељском, него да се бавимо ликом и делом Ање Филимонове.

    14
    10
  12. @Vladimir Celeketic

    „Teza da se „Rusi ne mesaju nija tacna, ali je i naivna“, pa meni ste pre par dana objasnjavali da nije Zapad kriv, vec mi sami, cak mi se cini da ste i tada upotrebili rec „naivno“ !!! Je l’ se Zapad: 1) ne mesa 2) mesa, ali pozitivno, za razliku od Rusa 3) mesa, ali bez ucinka, pa smo mi sami krivi? Sa druge strane, kada se Rusija mesa, izgleda da nismo sami krivi !

    15
    2
  13. @ Komentar ceka pregled

    Ја сад стварно не могу да се сетим тачно шта сам писао и у ком контексту, а мрзи ме да тражим, али, ако се не варам, написао сам да Запад није крив што ми немамо суверенистичку опозицију. Он, уистину, за то није крив, у смислу да Запад никаквим својим деловањем не спречава формирање такве опозиције. Запад није крив што су они људи, који би је чинили, растурени у десетине странака и удружења и што Срби немају јасну идеолошку и политичку платформу за формирање такве опозиције.
    Ни овде Руси нису „криви“, ја не користим појам кривице. Само наводим да подржавају Вучића, да је један од кључних разлога за успешност Вучића изигравање патриоте док спроводи политику тзв. Друге Србије и да он то врло успешно ради, умногоме, захваљујући Русима и СПЦ. Тако стоје ствари. Ја овде не улазим у разлоге за подршку.
    Наравно да се Запад меша, меша се и Русија, меша се и Србија у америчке изборе и у сукоб Јевреја и Арапа, на пример, али је то безначајно, за разлику од америчког и руског мешања у Србији итд.

    9
    12
  14. @Владимир Челекетић

    Да, бесплатно радите другосрбијански посао. А не знам шта је горе – бесплатно или платно. Пријавите се где код желите – USAID, ЦИА, МИ6, ЦЕАС, сорошове организације.

    Ви ВАШ ДОДАТАК на текст СУПРОТСТАВИЛИ тексту, покушали потпуно потценити његов садржај као НЕБИТАН пошто бави се „небитним ликом“, када „битно ево нешто друго“. Оно шта ви мислите да је „ваш битан додатак“ већ ОДАВНО ДЕТАЉНО И ЈАВНО разрађен истим аутором.

    Садржај овог текста је битан управо зато шта даје слику о квазинаучном наставку шизофрене и кукавичке кремаљске политике, наступу, који осваја друштвени простор Русије, без супротстављања. И то никако не мало значајније од анализе званичне политике. Анализа те појаве не сме да буде потцењена како ви то желите. То је један процес – званична и „потпорна“ политика. Ради се о работе са свешћу россијској јавности.

    Типови као Искендеров, сличне вама по менталном склопу, роваре у Русији, отуђују Руса од Срба на овакав начин.

    Ви у покварену руску, која не делић није руска, политику, сврставате Русе, који никакве везе немају са формирањем те политике. И ајде без филозофије зашто је то тако. Тако. То је најопаснија теза, пошто нико не сме да разбија руско-српско архетектонско јединство.

    Ако није потребно бавити се нечијом ликом и делом, онда и не бавите се. Прођите мимо, не коментаришите. Него то радите управи ви: ако има руски глас, њега по дефолту потребно потценити пошто „Руси нису пријатељи а руска политика непријатељска“. И ви као чистачица на том сегменту да би био учуткан сваки руски глас. Искендеров ради на томе да буде учуткан сваки разумни српски глас. Две стране једне медаље.

    12
    12
  15. (за Челкетића) Ево да се наивни не мучите:
    https://www.ned.org/
    http://www.fosserbia.org/
    http://zeneucrnom.org/sr/
    https://atlanticcouncil.rs/en/
    Ако није довољно само напиши додаћу још.

  16. Има људи који о туђим моралним назорима суде према сопственим. Лопов за све друге људе мисли да су лопови. Читам коментаре поводом овога текста поштоване Ање Филимонове и бројим плусеве и минусе које коментари добијају и не могу да верујем очима. За тренутак поверовах да сам, Боже ме прости, грешком залутао на сајт „пинка“ или „информера“. Аферим! Тешко се може схватити оволико злобе према једној часној жени која је толико урадила на афирмацији србског националног и државног интереса. Доказала се као рускиња да је много већи Србин од многих који се бусају у груди својим позерским православљем и србовањем. Својим просрбских делањем заслужила је да јој не објављују (или цензуришу) текстове на руском државном „Спутњику“, па је покренула сопствени сајт „Српски став“. Уместо похвале неки Арсеније јој подмеће своје моралне назоре „није ни шашава да уједа Кремаљску Руку која је храни“. Срам га било и њега и Зорана, Петра, E.Lirsch-а. Зар ће само Сергеј овде да брани Ању?

    10
    3
  17. Србине, шта значи „аферим“?

    2
    4

Оставите коментар