Новинарима „Политике“, ваљда и њеном вечитом вршиоцу дужности главног уредника и власницима, изгледа не пада на памет да се у савременом свету ништа не може сакрити
Извор: Политика
Дугогодишњи читаоци „најстаријег дневног листа на Балкану“ свакодневно примећују како њихове новине почињу да личе на електронске и штампане медије који су под свеобухватном контролом Александра Вучића. „Политика“ је све мање непристрасни дневник а све више гласило Српске напредне странке и њеног председника.
Било би, ипак, претерано рећи како се „Политика“ изједначила са осталим послушним пинковцима. Она се од њих разликује најпре по изгледу, по томе што користи српско писмо, за разлику од таблоида који пишу хрватском латиницом, а затим, и што има рубрике „Погледи“ и „Међу нама“.
У тим рубрика се објављују и написи аутора који имају озбиљне замерке на замисли и одлуке Александра Вучића или других људи из власти.
С друге стране, „Политика“ је препуна опширних репортажа о Вучићевим свакодневним делатностима којима се ствара слика његове незаменљивости у целокупном животу наше државе и даје привид великог значаја, иако, у ствари, служе искључиво – како би рекао Доситеј – „за засенити простоту“.
Доста простора уредништво уступа и изјавама политичара странака на власти, напредњака и њихових коалиционих партнера, који ће искористити сваку погодну прилику да опозицију (а поготово њене вође) представе што црњим бојама.
Ни један једини председник опозиционе странке у Србији неће доживети ту част да га интервјуише новинар „Политике“ , већ ће о неком његовом поступку или изјави читаоци бити обавештени искључиво кроз изјаве политичара на власти, а који ће, разуме се, описати његове речи и поступке онако како им највише одговара и искључиво са циљем да га омаловаже.
Такви су коментари на страницама „Политике“ готово свакодневни, а један од њих је и недавна изјава Ивице Дачића о интервјуу који је Драган Ђилас дао загребачком „Вечерњем листу“.
Одговарајући на питање новинара шта мисли о том интервјуу, министар спољних послова (и познати извођач „Миљацке „и „Каљинке“) изјавио је да је „апсолутно неприхватљиво и непримерено лоше причати за своју земљу и политичке противнике у иностранству, поготово у Хрватској“. Објаснио је и како Ђилас нема никакву сопствену политику, већ се држи девизе да „Вучић никад није у праву“. Они читаоци „ Политике“ који не примају здраво за готово све што у њој прочитају вероватно се неће задовољити Дачићевим коментаром, већ ће се потрудити да пронађу (то је данас бар лако) поменути интервју који је министра и певача толико узнемирио. Занимљиво је да он није рекао како су у њему неистине о гушењу медијских слобода, да није тачно како је Ђилас за четири године на јавном сервису телевизије говорио 48, а Аца Србин 19.947 секунде. И да је Ђилас углавном помињан у разним приликама када је гледаоце требало подсетити како је он издајник, крадљивац и упропаститељ опште имовине.
Новинарима „Политике“, ваљда и њеном вечитом вршиоцу дужности главног уредника, а пре свих – власницима, изгледа не пада на памет да се у савременом свету ништа или скоро ништа не може сакрити.
И да се корисници медија могу све лакше брже окретати од оних који им пружају непотпуне или посебне верзије истине.
Categories: Судбина као политика
Сагласан са Дачићевом изјавом да је „апсолутно неприхватљиво и непримерено лоше причати за своју земљу и политичке противнике у иностранству, поготово у Хрватској“. Да се разумемо, садашњу власт у Србији сматрам великим злом. Такође, неспорно је да је већина онога што је Ђилас рекао за хрватски Вечерњи лист о Вучићу и власти у Србији истина. Али ни једно ни друго не може да промени чињеницу да није нормално жалити се другоме на своје, а посебно комшији који ти вековима ради о глави и забија нож у леђа у свакој могућој прилици. На жалост, у интевјуу Ђиласа можемо прочитати и глупости и додворавања, па чак и ноторне лажи, а све на штету и срамоту нашег народа и државе. Тако можемо да прочитамо како великом Европејцу Ђиласу не би сметало да Албанци са КиМ пролазе кроз Србију својим аутомобилима без обзира шта им пише на таблицама (може значи да пише и Република Косово?). Или рецимо да је Вучић као Шешељев генерални секретар ИЗБАЦИВАО ХРВАТСКУ ДЕЦУ ИЗ ВРТИЋА У ЗЕМУНУ док је он водио студентски покрет против Милошевића и борио се против ширења мржње према другим народима??? Или да је он носио црни флор за Сарајево док је Вучић хушкао нан рат? Што се мене тиче, иако је 90% интервјуа било посвећено томе, то није био интервју против Вучића и садашње власти у Србији, већ интервју против самог себе и сопственог народа и државе.
Пад “Политике” као часописа са интегритетом за мене лично се догодио када су амбасадору Руске Федерације Александру Боцан-Харченку испремештали речи у наслову, у којој он наводно компромитује резолуцију 1244 и тражи да дође до њене измене. То је дно дна.
Политико, драга си ми, али од лепих успомена се не живи. Ја те више нити читам нити купујем.
“ПолиЦика“ (оно “Ц“ не пишем случајно) је и пре Другог светског рата, и после њега била само послушна служавка тренутних властодржаца, и ништа више. Пре Другог светског рата невољно (са ножем који је држала иза леђа), спремна увек да удари, јер је њен газда – подлац В.Рибникар био совјетски агент од утицаја…. Као дете, прочитавао сам током 1949-1950 г. комплетну збирку свих “Политикиних“ бројева од 1933 до, и закључно са 6.04.1941 г., и био сам наивно убеђен да је била лојална монархији и тадашњем буржоаском систему (што ми се јако допадало у оној клими комунистичке окупације, у којој сам је читао). Каква илузија… Полиција је тада била слепа… Али – зато, после “ослобођења“, оно “Ц“ у “ПолЦици“ је било одлучујуће, са представницима УДБЕ у редакцији, и тако све до сада – и све до у недоглед. Ако се у њој и случајно појави нешто што није “ортодоксно“ за владајући режим, то је или ауторова трагична грешка за коју у најмању руку добија пацке, или је намерно пласирано да се гаји илузија “најстаријег квалитетног“ листа на Балкану. То и није тешко у “плејади“ ало-курирско-информерско-српскотелеграфско-блицовско- вечерењеновинског ђубрета. У Србији не постоји ниједан лист са израженим индивидуалним ликом (осим хрватско/југословенског “Данаса“). Нема левичарских – десничарских – умерених листова са јасним, константно одржаваним профилом. Узимајући у обзир састав становништва, његов образовни ниво, ровита политичка убеђења, итд. – за то и не постоји плодно тло. Узмитекао пример само овог разочараног коментатора @Илија П., који пише: “Пад „Политике“ као часописа са интегритетом за мене лично се догодио…“… Ем за њега, па још и лично! А не зна он ни разлику између часописа и дневника (новина, ефемерида…). У сваком случају, добро је што је одлучио да је више не купује…
Мислим да је ПОЛИТИКА најцењенији дневни лист у Србији. Мада је, као и увек, врло блиска власти, она се, као што каже г Станојчић, разликује од послушних пинковаца по изгледу, по ћирилици и по рубрикама “Погледи” и “Међу нама”. Још увек у њој читамо одличног Бошка Јакшића, али нам, на пр, фале карикатуре Душана Петричића (Жарко Ракић : Петричић претеривао у цртању Вучића).
Мени сметају све чешћи непотписани чланци а посебно чланци “наводи Танјуг”. То су обично хвалоспеви Вучићу Дачићу и Вулину – непотписани чланци из непостојеће новинске агенције.
Крајем 20 века ПОЛИТИКА је била у власништву државе. Под контролом тадашњег председника Слободана Милошевића и његове супруге, стигла је професионално до дна. И коштала 100 милијарди динара за време инфлације, Дафине и Језде.
Изгледа да ПОЛИТИКА данас има два власника :
-Држава 50%
-Мирослав Богићевић (руска комп. East Media group) 50%
И да поштује правило : Не уједај руку која те храни
Откад знам за себе – “Политика” је била влади блиски лист, али не памтим да је писала панегирике, нити бранила лоше потезе власти.
Међутим већ од 2000-те се претворила у послушно кученце атлантистичке власти. Једно време сам наставио да купујем суботње издање због додатка “Култура”, а онда је им култура кренула путем осталих редакција: да промовише атлантистичке вредности и ауторе.