Да сам твоја Љубав, / (а кажеш да јесам твоја љубав) / Барем би понекад прошапутао / Ветру у скут / Да сам за тебе најпосебнија од Свих посебности на свету

Извор: ФБ страница Љиљане Браловић

Да сам твоја црна врана,
Ти би почетком дана
Уз прву ракију
Причао пријатељу
Да имаш своју врану
Али не обичну и црну и злосуту
Као што бивају вране.
Убеђивао би га да ова твоја
Није баш црна као друге
И да није весник туге,
Да има баш сладак кљунић,
И окице као зденце
И ножице као извајане
И да је твоја врана за тебе
Гугутка,
И да је лепа као лутка божја…

Да сам твој камен у опанку,
Хвалио би ми шару сваку
У неко пијано глуво доба
Уз вино и хармонику,
И убеђивао јаране
Како без твог камена
Не може ни јутро да ти сване,
Јер га носиш кроз деценије
И он је баш твој опанак изабрао
И ти си му благослов дао да се баш
Ту уз твој табан настани,
И удуби себи место,
И често би ме показивао
Припитим конобарима,
Музикантима и којекаквим
Овејаним преварантима…

Да сам твој глог
Ти би дангубама уз пиво
Дуго казиво
Како имаш свој глог,
Изникао из грудне кости,
И да је он ,,Боже ме прости“
Рајско дрво,
Прво које је Господ створио,
Пре јабуке, Еве и Адама,
И да је тебе сама
Свевишњи створио
Само да би твој глог
Имао да буде нечији.
Ма не нечији, већ твој лични,
Другачији од сваке твари и ствари под
Шајкачом неба
И да свако трба да има по један свој глог
Да му вири из грудне кости…

Да сам твоја Чума
И да те морим и ноћ и дан,
Нашао би пригодан трен
И благу реч
Да ме препричаш
И да ме узвеличаш
И да свет убедиш
Да све чуме нису исте
И да твоја Чума није морилица
Као тамо неке далеке, туђе,
И да је твоја баш за тебе створена
И да је оруђе којим кроз живот корачаш
И јачаш, и не даш никакој другој Чуми
Да те овлада…

Да сам твоја Љубав,
(а кажеш да јесам твоја љубав)
Барем би понекад прошапутао
Ветру у скут
Да сам за тебе најпосебнија од
Свих посебности на свету,
Да сам Твоја Твоја – па било шта,
Барем трун један у руци!

А ти само ћутиш
И кроз зубе промрсиш:
– Хладно је, добро се обуци.

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Љиљане Браловић)

Categories: Преносимо

Tags: Љиљана Браловић, поезија, љубав