Владан Јевтић: Момир Коруновић – српски Гауди и мајстор ”Крат-крат”

Коруновић се упустио у једну од највећих авантура – спој старог, традиционалног и новог, савременог у време када је модерна, безлична, корбизјеовска архитектура већ почела да надире и прави пустош

Пошта бр. 2, поред Железничке станице, дело српског архитекте Момира Коруновића

Момир Коруновић (1883-1969) био је један од највећих српских архитеката двадесетог века. Јесмо ли га заборавили? Јесмо! Је ли то случајно? Није! Је ли то скоро правило? Јесте! Није он, дакле, никакав изузетак. Архитектура је као уметност, код нас, сувишна работа. Као струка и као уметност непотребна. Зато не треба ни памтити велике архитекте – што би тиме узимали обавезу да размишљамо шта ћемо са оним што су радили. То је непотребно, а и спречава развој бизниса. Односно – не исплати се, брате! Чак је и Никита Хрушчов, још давне 1955. године, то приметио и укинуо архитектуру, буквално, затворивши факултете архитектуре и забрањујући било какве „украсе“ на фасадама. Образложење је било врло кратко и јасно: „Архитекте су обични преваранти и расипници!“ Чак су неке полузавршене зграде, после те уредбе од 4. новембра 1955. године, морале да промене фасаде, па се и данас у Москви могу видети, на истој згради, фасаде различитих стилова – „са украсима“ и без њих. Тако је завршена епоха Стаљиновог совјетског монументалног класицизма, који је обележио једну епоху и оставио монументална дела која су и данас симболи великих руских градова, посебно Москве и њених седам облакодера грађених у комбинацији искуства руског барока и готичких стремљења у небо.

Зашто би се трошиле паре да се направи лепа кућа, ако она не доноси предвиђени профит? А то што ће она остати ту и за наредне генерације – кога брига?

Зато прошлост треба оставити прошлости, и кренути у будућност, најбоље гондолом… Па ваљда боље зна шта треба овоме граду један паметан менаџер, односно цела та булумента на врху власти, који даноноћно раде на добробит народа и градова, него неки дунђер из прошлог или претпрошлог века… Логично је то, разумљиво. Радимо онако како нам сада треба, оно од чега се живи. Па не сипају се „Коруновићи“ у Ауди А8!

Одлутах… Кренуо сам од Коруновића…

Коруновића – „српског Гаудија“, како су га понекад звали! Због његовог снажног, оригиналног уметничког израза! Због експресивних, јаких, богатих орнаментиком фасада, због тога што се упустио у једну од највећих авантура у архитектури – спој старог, традиционалног и новог, савременог у време када је модерна, безлична, корбизјеовска архитектура већ почела да надире и прави пустош… Упустио се Коруновић у тај проблем и успешно се с њим изборио, створивши један специфични српско-византијски стил, спојивши романтичарске српске традиције и академску форму, ослушкујући и користећи, зналачки и с мером, тадашња савремена струјања. А могао је тако успешно да се носи с тим само захваљујући томе што је одрастао у окружењу Манасије, Раванице, што је упио њихов дух и њихову душу коју није заборавио и које се није застидео после боравка и усавршавањима у Бечу, Паризу и Прагу.

Момир Коруновић

Говорио је: „Каже се да треба да будемо савремени, модерни… Али у архитектури једног народа не може бити моде; у народносној архитектури и грађевинској делатности једне државе, може се применити само оно што је својствено духу народа који живи у тој држави.“

Одраз припадности српској духовној елити Момир Коруновић није показао само кроз архитектуру и то што га европско шаренило и богатство није сломило и преобратило, као многе његове сународнике, већ га је, напротив, учврстило у вери у снагу наше духовне и уметничке традиције. Ту своју припадност српској духовној елити доказао је и учешћем у рату, у пет битака, као српски официр Треће Армије, добивши неколико одликовања за војне заслуге, а међу њима и медаљу за храброст „Милош Обилић“.

Као архитекта, био је изузетно плодан. Аутор је чак 143 пројекта од којих је 83 реализовао. Поменућу судбину једног његовог дела који је парадигма не само Коруновића, не само српске уметности и архитектуре, већ и српске духовне трагедије у двадесетом веку…

Пошта бр. 2, поред Железничке станице, била је једна од најлепших зграда међуратног Београда. Понос главног града. Велика, модерна, савремена, а опет наша, традиционална, српска, српско-византијска… А онда је дошао рат, а после рата је дошла беда, духовна беда, идеологија и „религија“ која је одлучила да од ње све почиње. Коруновић, и њему слични, су били прошлост. Нису били потребни ником. Напротив, сметали су, као камен у ципели.

Коруновићева Пошта била је један од тих каменчића… Није ТАКВА била потребна новом друштву. Ту лепотицу је у руке узео извесни архитекта Павле Крат. Крат је скратио Коруновићеву лепотицу за сву лепоту коју јој је први аутор дао. Од китњастих, богатих, традиционалним српским духом натопљених фасада није остало ништа. Једна од најлепших београдских зграда је претворена у безобличну, бездушну бетонску сабласт.

Пошта поред Железничке станице, некад и сад

Разни „Кратови“ су нас тако бесомучно кратили много година, на свим пољима… И ево, сведоци смо – те маказе још звецкају око наших ушију…

(Фејсбук страница Владана Јевтића, 2. 3. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , , ,

2 replies

  1. Природно – de gustibus non est disputandum, али то ме не спречава да кажем да је за мене тај “српско-византијски“ стил у архитектури ништа друго до неукусни, патетични покушај да се вештачки премости непремостиви 4-вековни мрачни јаз који је, због историјских услова током отоманске окупације настао у целокупном српском друштвеном, економском, културном и политичком развоју, па самим тим и у српској архитектури. Мислим да је сретна околност по укус што тај натегнути, вештачки, “како Мали Ђокица замишља“ стил није у већој мери заживео. Погледајте само на оној разгледници у тексту, како се тај Коруновићев монструм Поште 2 који тотално детонира од околине, наткрилио над класицистичком, малом, сиротом Главном Железничком Станицом и скоро прети да је прождере. Кратова прерада сигурно није неки архитектонски бисер, али – макар је уклонила онај “чир на носу“ Станичног Трга. Јевтићево поређење Коруновића са Гаудијем је тотално депласирано.

  2. Није из текста јасно зашто би архитекта који је добио налог од власти да тешко оштећену фасаду поједностави био означен као главни кривац. Таквих примера је у то време било много. Он је свој посао урадио солидно, у складу с временом и околностима.
    Тадашње власти су донеле такву одлуку и спровеле је.

    Коруновићева зграда је вредна као таква.

Оставите коментар