Многи од тадашњих актера и данас су на кључним местима (председник државе, први потпредседник владе, водећи медијски могул, министар одбране)
Миша Ђурковић (Фото: Медија центар Београд)
У септембру ове године навршиће се тридесет година од како је Република Србија усвојила нови Устав и тиме променила државни и уставноправни систем. Вратили су се вишепартијски систем и подела власти, независно судство, загарантована основна права и други институти савремене либералне демократије. Но, ни три деценије после тога Србија још није уређена либерална, односно уставна демократија.
Чини се да за протеклих тридесет година тек за период између 2003. и 2012. можемо да кажемо да је у одређеној мери испуњавао неке од основних предуслова постојања либералне демократије. Основни узрок је било стварно постојање поделе моћи у друштву, као и одређеног нивоа функционалне децентрализације у којој су постојали јаки градоначелници, а да нису били чланови ниједне владајуће странке. Тада је постојало пет до шест релевантних странака са независним изворима финансирања, богати људи су подржавали различите странке, постојала је јака опозиција, медијски простор је био доста разноврстан и подељен. Наравно, постојали су бројни проблеми, попут корупције, нефункционалног правосуђа, проблематичног правца економске политике, подривања система образовања, породичне политике и друге „реформе” које су странци наметали, али суштински је постојало политичко тржиште, надметање и међусобна контрола. Чак се дешавало и да унутар једне странке (ДС, повремено и СПС) постоји озбиљна конкуренција и децентрализација.
Што се тиче деведесетих година 20. века, својевремено су вођене озбиљне теоријске расправе о томе како се тај систем може дефинисати: од диктатуре, султанизма, до ауторитарне, нелибералне или изборне демократије, итд. Мој прилог изнет у књизи „Диктатура, нација, глобализација” говорио је о систему владавине преко симулакрума. Основна идеја је да је Милошевић, знајући да мора да уведе партијски плурализам, конструисао систем у којем су заиста номинално уведени готово сви топоси функционалне либералне демократије, али уместо да пусти да се системи и актери аутентично и аутохтоно развијају, он је на свим кључним местима конструисао и поставио актере који симулирају свој посао, односно симулакруме. Тако је режим правио своје опозиционе партије, своје синдикате, своје бизнисмене, своје медије и своје независне медије итд. Контрола опстајања система симулакрума обезбеђивана је преко директног управљања системом силе (тајна и јавна полиција), највећим делом економских активности и владавином над медијским простором.
После Дејтона Милошевић је чак и од сопствене партије направио симулакрум, да би сву реалну моћ извукао и преместио у интересну групу на чијем је челу била његова супруга. Мира Марковић је често указивала на кинески модел развоја као на правац у којем би Србија требало да иде.
Ако се изузме номинални и све мање обавезујући дискурс о европским интеграцијама, много од тог система је обновљено после 2012. године. Занимљиво је да су многи од тадашњих актера који имају искуство вођења нелибералне, изборне демократије и данас на кључним местима (председник државе, први потпредседник владе, водећи медијски могул, министар одбране), а да се кинески модел примата ефикасности и економског развоја науштрб владавине права и партијског плурализма поново истиче као вредан пажње.
Сваком иоле пажљивијем посматрачу јасно је да овај систем нема никакве везе с функционалном либералном демократијом. Оно што је посебно занимљиво и што је већ неколико теоретичара приметило, јесте да је суштина система измењена без озбиљнијег дирања уставноправног оквира. То је остварено повратком на системе контроле из деведесетих: контрола безбедносног сектора уз употребу података о противницима који се не процесирају него развлаче по медијима, затим готово потпуна централизација и контрола економских токова (тако да не могу постојати озбиљнији финансијери других партија) и савршена медијска контрола у којој се за опозицију остављају безначајни џепови.
Тако је у потпуности оживљен онај систем симулакрума: номинално све постоји, али у реалности ништа од тога не функционише. Не треба, на пример, да подсећам на бројне агенције попут РЕМ-а, антикорупцијске или повереника за информације, довољно је само подсетити се да Републичко јавно тужилаштво не ради баш ништа. Подела власти апсолутно не постоји у реалности: не само скупштина, него је чак и влада претворена у помоћни орган председништва Србије, где је концентрисана сва моћ данас. Колико је партијски систем сведен на симулакруме, говори чињеница да је власт морала да промени изборни закон како би било ко сем њих ушао у парламент. У Србији након осам година власти СНС-а не постоји ниједна опозициона странка која би по досадашњем закону сама могла да уђе у парламент. А ако незадовољство грађана не може да се реализује кроз институције система, бојим се да нас све више очекују немиле сцене које прете и физичким сукобима.
Питам се постоје ли данас у друштву уопште услови и воља да се слободно и озбиљно промисли где смо после три деценије и куда нас све ово води.
Научни саветник Института за европске студије
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Куда нас све ово води? Два су могућа исхода. Или ћемо се ми домаћи успротивити, ућуткати и умирити дивље или ћемо нестати.
Изузетно добар опис “деведесетих” и паралеле са овим временом – али, има огромну рупчагу на почетку: шта оно беше (у најмању руку) од 1944 г., па до деведесетих? Зашто ни речи о томе? Где су генетско-психолошки корени тих акрепа из “деведесетих”? Претпостављам да је аутор “чедо” тог међувремена од 1944 г. до “деведесетих”, и жртва ефикасног испирања мозгова у том међувремену., па зато није у стању да сагледа континуитет. Штета…
овакав коментар “штета” је безпредметна расправа на којим је позицијама био господин МИША од 1944 до 1990 у време комуно владавине и колико из тог времена вуку се системи заузимања власти и очувања исте.питање је дали се и колико се у опште променио однос између владајућих,оних који би хтели то да постану и остатка популације унутар једне организоване заједнице зване држава.шта су комунисти преузели из претходнога система краљевине и парламентарне демократије ,а ови из претходнога феудалнога система и тако редом до првобитне племенске(родовске)заједнице.нормално да постоји једна нит уткана у људску психу од праискона која се провлачи кроз целу историју људскога рода где су увек односи надређених и подређених били супострављени јер моћ првих је изазивала завист или мржњу других и жељу да постану надређених јер то је увек доносило чари благостања и уживања.”нема ништа ново под сунцем”,све је исто само модалитети су променљиви и тако ће ићи док не успоставе светску тиранију и као увек за “добробит човека”
@Србољуб; Мој коментар уопште није – како Ви кажете “ …безпредметна расправа на којим је позицијама био господин МИША од 1944 до 1990 у време комуно владавине и колико из тог времена вуку се системи заузимања власти и очувања исте…“. Уопште се не ради о позицијама на којима је био од 1944 г. до 1990 г., (уосталом, исувише је млад да би био на некој од позиција – поготово у првом делу тог периода) него о неизношењу његовог мишљења/става о том круцијалном претходном периоду. Поставио сам само питање зашто се г-дин Ђурковић у свом врло добром тексту ограничава искључиво на период од последњих 30 година. Па, није тај период “пао с неба“ – он је логичан и неодвојив наставак претходног, који је трајао од (у најмању руку) краја 1944 г. Сви ти владајући акрепи из “деведесетих“ су били зачети и одгајани као деца комунизма (не тако ретко чак и из његових “виших слојева”) и – чак и ако су неки од њих можда у неком тренутку случајно и имали по неку добру намеру, једноставно нису ни знали, ни умели, могли, ни хтели/смели да ураде нешто корисно и добро. Последице њиховог делања се “уживају“ и сада – а то ће потрајати још дуго. Уосталом – за то се брину и њихови ранији блиски сарадници, од којих се доста њих налази на, и при власти.
Лепо каже Миша Ђурковић : “Многи актери с краја 20 века и данас су на кључним местима”. И то на главним : председник државе и два најважнија министра (дипломатија и војска).
Обзиром да су на власти, и да учествују у изборној трци, о њиховој прошлости и улози у рату на Косову против НАТО, углавном се ћути.
Не сасвим.
“Иницијатива младих за људска права” покренула је сајт ratusrbiji.rs – платформу која пружа важне информације о ратним злочинима на територији Србије у периоду 1991 – 2001 :
https://www.yihr.rs
Ја разумем да нас СЛУЖБА дими усташким злочинима од пре 80 година али, обзиром да су избори за 18 дана, има и важнијих тема.
@ Deda Djole
Ја разумем да нас СЛУЖБА дими усташким злочинима од пре 80 година али, обзиром да су избори за 18 дана, има и важнијих тема.
++++
Знаш ти deda, које су важне теме.
Само, да се не говори о усташким злочинима.
Како време пролази, све више стичем утисак да имаш и личне разлоге.
А ове твоје сараднике које сада рекламираш, које „ донирају „ они који су убијали србске грађане, данас када се хвале како организују „ фестивал „ mir dita у друштву са педерима и natašom kandić, имаш и ти разлог за понос.
Још, да формираш нво „ Dede u crnom „ па да се размахнеш.
Да ти кажем, срам те било ! Чему ? кад ти и не знаш шта то значи.
“…о њиховој (Вучић, Дачић, Вулин) прошлости и улози у рату на Косову против НАТО, углавном се ћути. Не сасвим…“Иницијатива младих за људска права” покренула је сајт– платформу која пружа важне информације о ратним злочинима на територији Србије у периоду 1991 – 2001”
>>>>>>>>>>>>>>>>
Да ли довољно бити приложник овог сајта да би се могле писати највеће бесмислице и редовне антисрпске пашквиле као што је то у овом случају? Ако јесте, онда је најлакше и најјефтиније инфлитрирати се малим прилогом дубоко иза непријатељских линија и одатле деловати. Много ефективније него ићи на б92, блиц и слична места.
Треба разумети ботове и њихов напор да задиме и замагле атмосферу пред изборе. То су или службеници СЛУЖБЕ или људи запослени у јавним службама и у државним предузећима, који су добили посао и солидну плату по партијској или рођачкој вези. Седе у удобним фотељама у топлим канцеларијама, пред компјутером. Немајући много посла, труде се да докажу захвалност ономе ко их је ухлебио.
…………То су или службеници СЛУЖБЕ или људи запослени у јавним службама и у државним предузећима, који су добили посао и солидну плату по партијској или рођачкој вези.
++++
Пензионер, у осмој деценији живота.
Који воли своју земљу и свој напаћени и многострадални србски народ.
Гаде му се, и презире сав онај антрополошки шљам који се окотио и запатио у сада логору Србија који и овде на СС користи сваку прилику да просипа своју жуч по огромној већини честитог и Богом благословеног србског народа.
А за све остале, има само речи хвале.