Винфрид Фајт: Боље рећи истину земљама Западног Балкана да неће бити проширења ЕУ

Европска унија са 27 чланица никада неће остварити политичко јединство, неће моћи да наступа на глобалној сцени, да се носи са САД, Кином, Русијом, сматра немачки истраживач

Винфрид Фајт (Фото: Медија центар Београд)

Представници европских институција се упињу да разувере балканске представнике да се политика према проширењу мења, иако је то сасвим извесно након изневереног обећања Северној Македонији да ће преговори за приступ бити отворени и недвосмислене поруке француског председника Емануела Макрона да је лицемерно давати лажна обећања док се претходно не протресу темељи европског здања.

Европски политичари који држе до рејтинга одавно избегавају тему даљег ширења уније, осим када желе да нагласе да су изричито против. Макронов поглед на Европску унију је отрежњујући. Француски председник говори оно што већина европских политичара зна али неће јавно да каже – политика проширења није могућа у тренутку када унија пролази кроз највећу кризу од свог настанка. Брегзит, измењене геополитичке околности, напуштање мултилатерализма и повратак реалполитике, поларизација света између САД и Кине, оголили су крхкост европске конструкције, чије су институције показале да нису способне да одговоре не ове изазове.

Француски председник је убрзо по доласку на власт изнео план нове организације уније у којој ће земље бити подељене у три круга са различитим степеном интегрисаности. Са Макроновом визијом се слаже и немачки истраживач Винфрид Фајт, предавач на универзитету у Фрајбургу и добар познавалац европске политичке сцене. Предлог како треба уредити Европску унију разрадио је у књизи „Европско језгро: стратегија за Европску унију сутрашњице”, која у фебруару излази у Немачкој. Фајт разрађује идеју кругова са различитом надлежношћу који ће чинити нову европску конструкцију. Мотор Европске уније више не би био немачко-француски пар, који Фајт сматра истрошеним, већ би „језгро језгра“ чиниле Немачка, Француска и Пољска. За Демостат објашњава своју визију Европске уније.

Теорија кругова није нова. Немачка и Француска су још 1994. године предложиле унију у две брзине, на шта су Французи одговорили планом о подели Европе на три дела који је представио тадашњи премијер Едуар Баладир, а разрадио га Алан Жипе, министар спољних послова. Како се ваша идеја Европе кругова наставља на ове покушаје да се другачије уреди Европска унија?

Први предлог је био немачки, изнео га је Волфганг Шојбле који је био на челу Хришћанско-демократске уније, немачке конзервативне партије. Касније је постао министар финансија и примењивао политику штедње, супротно идејама за које се раније залагао. То је било 1994. године када је објављен документ у коме се први пут појавила идеја европског језгра и различитих кругова око језгра. Јошка Фишер, тадашњи немачки министар спољних послова, одржао је чувени говор 2000. године на Хумболтовом универзитету у коме је изнео сличне идеје, које је касније променио.

Емануел Макрон (Фото: REUTERS/Đorđe Kojadinović)

У Француској дуго није било расправе о овој идеји. Французи су били уздржани зато што су сматрали да је Немци намећу. Када је, међутим, 2004. године дошло до проширења  Европске уније на десет нових чланица, схватили су да ће им у тако проширеној унији бити тешко да играју важну улогу и преузели су концепт кругова и европског језгра.

Један од првих је био Жак Делор (председник Европске комисије у два мандата). Поменули сте Баладира, он је изнео документ од 70 страница, у коме је детаљно описао различите кругове. Био је против европског језгра, јер је сматрао да ће то да изузме остале, што би довело до фрустрације и проблема. То је и данас један од главних аргумената против ове идеје, говори се о Европи друге класе, о чланицама другог реда.

Моја идеја није да се неко изузме, већ да се иде напред. Они који не желе или не могу да прате, попут Британаца, не би требало да се жале. Британци су увек блокирали сваку даљу интеграцију и мени је драго да напуштају Европску унију зато што је то прилика да европско језгро заживи.

Немачки план из 1994. године је подразумевао „тврдо језгро”, у коме би биле земље оснивачи, без Италије, са Француском и Немачком у срцу језгра. Ко би, према вашој замисли, требало да буде у „језгру“?

Европска унија са 27 чланица никада неће остварити политичко јединство, неће моћи да наступа на глобалној сцени, да се носи са САД, Кином, Русијом, земљама које се окрећу старим политикама одмеравања моћи, геополитичком размишљању и напуштању мултилатералног приступа. Ако Европска унија жели да буде озбиљан партнер и актер у глобалном систему, мора да пронађе структуру која ће јој омогућити да води заједничку спољну и безбедносну политику на првом месту, а то значи европску војску. Ако немате одбрану, ако немате могућност одвраћања, онда не можете да играте ту улогу, Руси вас, на пример, неће узети озбиљно. Ако желите да утичете на кризе у Украјини или на Блиском истоку, онда морате да имате озбиљну силу одвраћања.

Ангела Меркел и Емануел Макрон (Фото: Reuters / T. Camus)

Макрон о томе говори као о европској стратешкој аутономији, за то се залаже. То је стара француска идеја, идеја Шарла де Гола. Французи никада нису веровали Американцима, а сада имају још више разлога да им не верују, са Доналдом Трампом. Почело је са његовим претходником, Бараком Обамом, и померањем стратешког тежишта у Азију. Американци су изгубили интерес за Европу. Ми не можемо да се ослонимо на НАТО, јер 80 одсто ове организације чине Американци.

Како немачки политичари гледају на теорију кругова и европског језгра? Французи су били јасни, Макрон је изнео свој став неувијено, али Немци су остали недоречени.

Да, то је тужна прича. Немачка је прошле године постала сила која стагнира. Немачка не реагује на Макронове предлоге, не ради ништа, што је веома лоше јер губимо време. Најгори пример је био када је Макрон пре две године изашао са идејом о PESCO, „трајној структуираној сарадњи“ која се односи на питање заједничке европске одбране и безбедности. Лисабонски споразум омогућава да земље које хоће да иду даље у овој сарадњи могу да је остваре. Макрон је предложио оне које хоће у томе да учествују, што није велики број чланица, а шта је урадила Ангела Меркел? Изашла је и рекла да је потребан инклузиван PESCO, 25 од 27 држава чланица. То није могуће, има земаља које не занима даља интеграција. Тако је идеја пропала.

Канцеларка Меркел је одговарала млако и неблаговремено на Макронове иницијативе, показала је уздржаност. Да ли је то зато што француски председник види себе у улози лидера Европске уније коју је она имала до недавно?

Да, мислим да јесте. Немачка је била хегемон (у Европској унији). У време финансијске кризе и кризе евра  понашала се лоше по Европу јер је због своје економске надмоћи наметала своју политику другима, нарочито земљама јужне Европе, што је довело до велике незапослености и економске кризе у овим земљама.

Та политика је била и против Француске. Французи су желели више улагања, а не политику штедње. Али то је била немачка позиција и Меркелова је са тим била задовољна. Када би ишла у правцу Макронових планова то би значило да се одрекне дела своје моћи. Немачка је деценијама била на челу европских интеграција, али се то променило са финансијском кризом 2008. године. Шојбле, који је био један од првих који су заступали идеју европског језгра, касније је као министар финансија одиграо негативну улогу у наметању немачке политике другим земљама.

Да ли је присутан страх у Немачкој да ће Француска да преузме немачку улогу у ЕУ?

Наравно да постоји страх у немачком вођству, у немачкој политичкој заједници. Не видим ниједног другог европског лидера који преузима иницијативе, нико није остао осим Макрона. Ако буде поново изабран наредних десет година ће бити главна фигура на европској политичкој сцени, не видим никог другог. Већ је доказао да је способан, да има идеје, иако има и унутрашње проблеме.

Постоји разлог због чега су Немци уздржани према Макроновој идеји. То је зато што је улога Француске у ЕУ увек била амбивалентна, почевши од де Гола, преко Митерана и осталих. За њих је Европа увек била нека врста велике Француске. То је једно време функционисало зато што су Немци пратили, што је разумљиво јер су након Другог светског рата желели да се интегришу, да буду прихваћени у међународну заједницу.

Француска је играла ову улогу европског лидера али увек корак напред, корак назад. Никада се нису одрекли свог суверенитета али су тражили од других да то ураде, под француским вођством. Зато се многи у Немачкој питају да ли је Макрон озбиљан и да ли је Француска спремна да се одрекне дела свог суверенитета.

Макронов предлог је да се први, најшири круг односи на трговинска партнерства и слободну трговину, други да одликује већи степен интеграције, јединствено тржиште и слобода кретања, а у трећем, који назива „срж реактора“, нашле би се кључне чланице евро зоне, попут Француске, Немачке, Белгије, Холандије, Италије, Шпаније, Луксембурга и Португалије. Ви предлажете још уже језгро?

Идеја је слична. Као и многи други, не само Макрон, сматрам да евро зона не може да буде језгро јер је у њој 19 земаља. Језгро треба да буде уже и у књизи дајем предлог ко треба ту да се нађе. То морају да буду земље које имају историјске сличности, а то налазимо у два дела Европе, први је у „старој Европи“, међу земљама оснивачима ЕУ, међу којима су Француска, Немачка, Италија и земље Бенелукса. Када погледате историју, имају сличну економску и друштвену структуру, као и културно наслеђе. Са друге стране је централна Европа, стара аустријска Хабзбуршка империја, Пољска, Аустрија, Република Чешка, Словенија, Хрватска и тако даље. Историја заиста игра улогу, погледајте Словенију и Хрватску, које су биле део Хабзбуршке монархије, док су остали на Балкану били део Османске империје, због чега имају другачију економску, друштвену структуру и историју.

Фото: Савет Европе

Ова два дела имају највише сличности, желе да буду део ове заједнице, спремни су да се одрекну суверенитета како би оформили праву владу и парламент. Европски парламент је до сада био прави виц, без обзира на помаке последњих година, али је далеко од тога да личи на немачки Бундестаг или француску Народну скупштину.

У европском језгру треба да се избегну грешке које праве европски комесари који се мешају у живот грађана. Комисија одлучује које банане ће да једу, које маслиново уље ће да користе. Европско језгро би се бавило само кључним питањима, и то Макрон предлаже, као што су фискална и монетарна унија и заједничка одбрана. Остала питања би требало да буду у надлежности земаља чланица, укључујући и питање субвенција. Тако бисмо избегли ова антиевропска осећања, јер је снажно уверење да се бирократско чудовиште у Бриселу бави питањима која не би требало да га се тичу.

Ту је и „језгро језгра“ које чине Немачка, Француска и Пољска. Пољску сте уврстили ради равнотеже између „старе“ и “нове Европе”?

Ако је други круг слободна трговинска зона а први круг политичка, одбрамбена, фискална и монетарна унија, „језгро језгра“ би одређивало заједничку визију. Не видим ово „језгро језгра“ без Пољске; у њему мора да буде источноевропска земља. Пољска је увек била део Европе, има одговарајућу структуру, а у последњих двадесет година је била успешна – једина је земља у Европи која није ушла у рецесију, има највећи економски развој, најнижу стопу незапослености. Имамо, наравно, нову владу у Пољској, али да парафразирам Стаљина о Хитлеру, Качински долазе и одлазе али Пољаци ће увек бити ту.

Истраживања показују да су Пољаци веома проевропски настројени. Гласали су за ову владу из унутрашњих разлога, јер економски раде добар посао. Са друге стране, свима је досадио немачко-француски пар који дуго доминира европском политиком. Ситуација се неће променити у том смислу и то ће натерати Европљане да иду у овом смеру, а Макрон је један од њих. Надам се да ћемо у Немачкој добити нову владу, као и у Пољској и у том случају би ова идеја могла да се оствари.

Где би било место Балкана?

Балкан би био у другом кругу, већ му се приближава, он се односи на заједничко тржиште, на слободну трговинску зону. То је могуће уколико одустанемо од бесмислених захтева да кандидати за чланство морају да прихвате хиљаде страница које се односе на европска права и регулативе, подељене у поглавља, ако желе да постану чланови Европске уније.

Лидери региона на конференцији за штампу у Тирани (Фото: Председништво Републике Србије)

Када бисмо имали други круг, који не подразумева потпуну интеграцију, онда би у њега лако ушле земље Западног Балкана. У другом кругу могу да се припремају за потпуну интеграцију, ако то желе и ако достигну тај ниво. Има оних који не желе да буду део језгра, као што су скандинавске земље које никада нису тражиле више интеграције. Поред Србије, Грчка би такође требало да се ту нађе, као и Бугарска и Румунија. Опште је уверење да је  било прерано да ове две земље приме у Европску унију 2007. године. Нису амбициозни, желе да буду део зоне слободног тржишта, али не треба да им се намеће да испуне све услове, то је веома тежак задатак за сваку земљу.

То личи на неку врсту казне јер нису били добри ђаци.

Не мислим да је у питању кажњавање, требало би да посматрамо то у позитивном смислу. То би била опција за земље које не желе да буду потпуно интегрисане, као Британци. Они би могли да остану у таквој унији, а исто важи и за друге земље које не желе да иду до краја у интеграцијама, а има много земаља које не желе да одустану од свог суверенитета. Не могу да замислим ниједну земљу на Западном Балкану која то учинила.

Макронов став да о проширењу не може бити речи док се не уреди Европска унија је доживљен као велико разочарање у Северној Македонији и Албанији. Немци се, са друге стране, залажу за проширење. Стиче се утисак да нису на истом колосеку када је у питању политика према Западном Балкану.

Разлика није велика, само што Макрон говори истину, а други се крију иза њега. Питање је да ли ће успети да задржи ту позицију, због притисака којима је изложен. Свима је јасно да Европска унија у садашњем стању не може да прима нове чланице, то Макрон каже. То је старо питање продубљивања и ширења. Европска унија је увек ишла напред ширењем, а не продубљивањем и то је била велика грешка.

Велики пораз је био када су Французи 2005. године одбили споразум о европском уставу.  Због Француза је пропуштена шанса да се направи права структура Европске уније на основу које бисмо даље могли да радимо на проширењу. Од тада није било помака, нешто мало у Лисабонском споразуму али не суштински.

Слажем се са Макроном, боље је рећи истину земљама Западног Балкана, уместо оног што раде Немци и други који кажу: „Наравно, постаћете чланови Европске уније“ али знају да ће протећи године и године у преговорима и да ће фрустрација да порасте на обе стране.

Имамо пример Турске, тридесет година су им говорили: „Да, да, постаћете чланица Европске уније“, а сви су знали да то не желе. Много је лицемерја. Макронов став је озбиљнији и искренији од немачке позиције. Нико у немачкој политичкој класи не верује озбиљно да ће до новог проширења доћи у наредних десет година. Наравно да бисмо желели да будете део Европске уније, Балкан је део Европе, али док не спроведемо суштинску реформу уније, а то подразумева да се установи европско језгро и кругови око њега, то није реалистично. Можемо да нађемо друге начине удруживања, споразуме о партнерству пре него што покренемо процес придруживања, али радити на њему сада води у фрустрацију.

Француска је протекле године показала више интересовања за Србију, која је донедавно била мртва тачка њене дипломатије. Макрон је био у Београду, потписани су споразуми о економској и културној сарадњи, изразио је жељу да посредује у преговорима Београда и Приштине. Да ли је то начин да се стави у улогу европског вође који решава кризе од Украјине до Балкана?

Да, изгледа да је тако, због чега му неки не верују јер сматрају да жели да уради превише ствари у исто време и да то није озбиљно. Али он сигурно сматра да нема превише времена, пола његовог председничког мандата је већ готово. Ако жели да постигне нешто мора да погура, то ради и има право, јер не смемо да дозволимо да изгубимо још времена.

Немачка је веома присутна на Западном Балкану, у политичком и економском смислу. Канцеларка Меркел је давала подршку Вучићу, примала га уочи избора у Србији. Шта се сада дешава?

Не дешава се много тога. Атмосферу у Немачкој обележава крај владавине Ангеле Меркел. Она није активна ни када је реч о много важнијим питањима, а камоли када је реч о Западном Балкану. Сви чекају да оде. То ће се десити следеће године, можда и раније ако се коалиција на власти распадне.

Самит ЕУ Западни Балкан у Софији, 17. маја 2018. (Фото: Ројтерс/В. Донев)

Ради се о томе да је дуго на власти и да је изгубила интерес. Званична позиција је, наравно, да је требало да отворимо преговоре са Албанијом и Северном Македонијом, још увек смо на становишту да треба да постану чланице Европске уније, али на томе нико не ради активно. Нико не зна ко ће бити нови канцелар и какав ће бити његов став. Сви су заузети унутрашњим питањима. Било је неких реакција везаних за Блиски исток, за Америку, Трампа, Брегзит… Балкан није потпуно ван агенде, постоје и даље они који се баве овим питањем у немачком министарству спољних послова, али не видим да имају активну улогу.

Европска унија упућује балканске земље на сарадњу, што се види из иницијатива које долазе из региона. Последња је идеја о ,,малом Шенгену”, која се односи на јединствено тржиште између Србије, Албаније и Северне Македоније.

Повезивање је стари слоган за помоћ коју Европска унија даје Западном Балкану. То ме наводи на идеју концентричних кругова, уз коју иде и идеја регионалних или подрегионалних јединица, као у случају скандинавских земаља или земаља пиринејског полуострва. Балкан би, заједно са садашњим чланицама Европске уније, Бугарском, Румунијом и Грчком, могао да буде део подрегионалне јединице, у оквиру другог круга. Интеграција региона је веома важна јер не би требало да се ослоните на то да извоз иде у Кину или на друге континенте.

Досадашњи модел интеграције Европске уније је био заснован на помоћи мање развијеним земљама да уреде државу и достигну економски развој осталих чланица. Ако се промени овај модел шта оне могу да очекују?

Идеја је да врата остану отворена, нико не треба да се осећа изопштеним. Често користим слику локомотиве која иде напред и вуче друге за собом. Земље које буду доказале да испуњавају услове добиће помоћ од земаља које припадају европском језгру. То неће бити затворена целина, неће бити једни унутра, други напоље.

Шта је са Русијом и Турском? Макрон их види као партнере, могуће и као део најширег круга Европске уније.

Макрон подстиче боље везе са Русијом, али не верујем да би Русија пристала да буде у истом броду са мањим земљама. Чак и ако не волите Путина или његов режим, Русија је велика сила, за Европу је веома важан стратешки партнер. Не би требало да је сабијамо у ћошак где би могла да постане агресивна. Исто је са Турском.  Тамо, нажалост, режим није онакав какав бисмо желели, али морамо да будемо реалистични. Турска је такође велики играч и има независну улогу. Русија и Турска би била два стратешка партнера језгра Европске уније, поред САД.

Макрон и Трамп (Фото: Chesnot/Getty Images)

Са Трампом је постало јасно да су интереси САД све чешће супротни интересима Европске уније; тако и њихове иницијативе на Западном Балкану често нису у истом духу са европским.

Да, то је тако. САД гурају у сукоб са Русијом, а то није у интересу Европске уније. Постоје информације о њиховој умешаности у Украјини. Други пример је споразум са Ираном из кога су изашли, што такође није у европском интересу. Европљани су хтели да задрже споразум и нађу начин да сарађују са Ираном, тако да не постану агресивни, као што је сада случај, што је реакција на америчке потезе. Представници САД не раде у истом смеру као и европски. То је постало јасно још од рата у Ираку који је повео Џорџ Буш, а Немачка и Француска су му се супротставиле, заједно са Русијом. Разилажења је било и са Обамом који није био агресиван али је следио антируску линију, изгубио интерес за Европу и окренуо се Азији. Зато је важно да се оствари Макронова идеја о стратешкој европској аутономији, у противном ћемо бити изгубљени.

Винфрид Фајт је политиколог и саветник из области међународних односа. Дугогодишњи је члан Фридрих Еберт фондације, где је радио као шеф одељења за источну Европу и централну Азију. Фондацију је представљао као директор бироа у Сенегалу, Јужној Африци, Израелу, Паризу и Женеви. Учествовао је у пројектима стратешког планирања у Малију, Босни и Херцеговини и Индонезији, као и на пројектима глобалног економског управљања, будућности еврозоне и немачко-руских односа. Предаје Европску спољну и безбедносну политику на Универзитету у Фрајбургу и на ИЕС Центру Европске уније у Фрајбургу. Аутор је бројних књига и чланака о међународним питањима

Разговор водила: Ана Оташевић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Демостат, 3. 2. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s