Никола Маловић: Као у Светосавској химни

Срби имају право на властити пут. Све друго смо пробали

Никола Маловић (фото: Лагуна, окт. 2018)

С руком на срцу, Бока је Которска током крштених и некрштених својих историја углавном добро пролазила, с мало жртава и с мало омразе међу народима.

У временима у којима варнице стварају, као и 90-их година прошлог вијека, поларизовани медији и хушкачки таблоиди, вјерујем да ће бити оних који ће у сасвим неутралној реченици наћи извор наводних подјела.

Занимљиво, прва је реченица била сасвим на трагу хрватског награђиваног медитеранолога Предрага Матвејевића, који је у капиталном мегаесеју „Медитерански бревијар“ казао и да се обале Нашег мора (Средоземља) дијеле на оне које јесу крштене и на оне које то нису. Па му нико није замјерио, не само зато што се на прву лопту замјера само Србима већ стога што је изрекао мисао истиниту и тачну.

Бијела, порта Цркве Ризе Пресвете Богородице: једна од првих основних школа на српском (1812), финансирана од стране капетана, помораца, рибара, занатлија, виноградара и маслинара – не од стране тадашње, француске власти (Фото: Никола Маловић)

Ако сам забацио удицу да се улове многи којима смета прва реченица, а тиме имам на уму портале који ће латинизовани овај текст дијелити по мрежама, онда сам дебото успио, јер се враћам на изворни став:

Боки је Которској Бог дао – у окружењу изузетно ратном, крвавом и балканском – такву срећу да се до сада, у мору ратова, никад нисмо похватали за гуше као да дана сутрашњег – нема, ни у њему режима сутрашњег.
Чиме то тумачити?

Да бисмо објаснили овај феномен с мјеста на коме наш народ и даље на мору живи у суживоту с мањинским народима, Црногорцима и Хрватима, ваља увести појам бокељизације. То је процес током ког се пословично дивљи, (у предрасудама) угрубо отесани брђани, Херцеговци и Црногорци, унутрашњи мигранти који стреме наплативијој географији – временом њој прилагоде, избрусе своје менталитетске и бонтонске неравнине, усвоје приморске ријечи, чешће узму да једу рибу, фотографишу се с неким хералдичким архитектонским обалним симболом у позадини, опазе носом да је у ваздуху нота соли, науче да љубичасто небо на западу у сумрак значи буру, навикну се на зелена шкура и барокне градове који као да су послагани од камених лего-коцкица, чују дјечју пјесму: Зашто-соле-море-какав-је-то-начин-није-море-храна-не-треба-му-зачин; установе да се налазе на нултој надморској висини до које сваког, али сваког дана морем долазе људи из цијелог свијета што утиче на језик, трговину, пословно искуство, на размјену информација…

Људи сишавши са црногорских и херцеговачких брда у првој генерацији казују: Ви, Бокељи, а онда у другој – ми, Бокељи.

Када сам веома успјешног Новљанина с херцеговачким презименом на – о, ословио са: шјор, тај ми је Херцеговац рекао да он шјор није. Ја сам и знао да није, али сам хтио да га унаприједим у обалног господина, јер ми то тако радимо, језичким манирима. Када ми је један национални Црногорац из Котора рекао да је опазио његове Његуше како бацају по Старом граду смеће, мирно сам сачекао крај реченице јер сам знао да ће се на крају ти Црногорци у Котору осврнути око себе и установити како у Боки није нормално да неко иде улицом и спонтано – као што би бештија из себе испустила тјелесни терет – побаца сувишке из својих џепова.

Минулу слику нисам направио случајно, јер сам у једном селу на сјеверу Боке, враћајући се с друштвом са још виших планина, видио старицу која је, мислећи да је сама (при чему вјерник увијек зна да га гледа Бог), спонтано задигла сукњу и помокрила се посред пута. На обали је то инцидент, или пак зна да буде огреховљена перверзија, када се, нпр. током глобалистичке феште зване Бокељска ноћ, из хиљада, а не само стотина уретри, кроз бубреге филтрирано пиво или вино лије по мање освијетљеним ћошковима которског Старог града, по палатама, неријетко и по црквама. Током августовске Смрти богиње сезоне, јер Фешта над фештама то јесте, Котор у финансијском смислу заради бога оца, али зато јутром смрди на фекалије, пун је ђубрета, дрогираних домаћих и фурештих, па град ваља опрати раном зором, прије неголи стигне нови крузер са хиљадама нових туриста.

Кад пред которска Морска врата из 1555. стигне екскурзија из Црне Горе, дјеци попадају вилице. Они нису замишљали да њихова земља изгледа као страна. То што виде није Црна Гора. Они виде Боку. Опажају свим чулима географско, климатско – у исто вријеме кад и културно – чудо!

Бока Которска Европа јест. Ланцима везана за црногорско залеђе као преварена и несрећна жена за насилника, пијанца, мафијаша и наркомана.

Црна је Гора честита кућа, и то Бока Которска зна, па трпи и чека не би ли је Бог погледао да се и Црна Гора, финалменте, узме да мијења, да након смјене актуелног режима дођу у посјед алата којим се мијења све.

Двадесет је и први вијек.

Уздигнемо ли фокус, видимо да смо у европском економском слијепом цријеву, и да бољег живота до краја живота наших насљедника – неће бити.

Осим ако не дјелујемо одмах свим начинима осим самоспаљивањем, само да оде Курта, и да не дође Мурта, него да на можда потпуно неочекиваним основама, на свима људима алогичном уређењу, примјерице православној теолошкој држави – уредимо систем по нашој мјери, од Мора до Дунава, као у Светосавској химни.

И да нас Бог види.

Срби имају право на властити пут.

Све друго смо пробали.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 24. 1. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

5 replies

  1. Смело, али, зашто да не?

    Свиђа ми се

  2. Види Србине,има она грбаљска:“дабогда се осилио!“…Силнику нема спаса…Толико о томе.

    Свиђа ми се

  3. Друкче и бити не може… Даће Бог Сведароватељ Свемилосни, тек је на нама грешнима и клонулим да заискамо у молитви и покајању, у братољубљу и Богољубљу… Друкче не уме бити, до да се Крмчијом Светог Саве државотворимо, образно и крстоносно, крстообразно и образоносно, кроз све Србље и земље Србске… Спокојно и дубоко, крајеугално темељито верујем у Православну Србску државу миропомазаним Петровићима окруњеном… ( За круну Карађорђевића једнако сведочим).

    Свиђа ми се

  4. Свака част и велико хвала и аутору Бокељцу и коментатору Ваљевцу. Србима за углед.

    Свиђа ми се

  5. Амин! Само, ако хоћемо православну теократију, Бога Оца бисмо морали из блата Маловићеве узречице „Котор у финансијаском смислу заради бога оца“ да вратимо на Небо, одакле смо Га давно прогнали. Јер без Њега нема ни православног краља ни православља уопште. Не говори ли трећа Божја заповест: „Не узимај узалуд имена Господа Бога свог“? Морамо, сви заједно, постати суштински православнији, црквенији, да би имало смисла да нам Бог пошаље православног краља.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s