Митрополит Митрофан (Баданин): Духовни извори руске револуције – ко је заузео власт у Русиjи

Све се збило: и „Германи са запада“ и „Монголи“ на Далеком истоку. Тако су искупили тај Јудин грех, као што га нико у свету није искупио

Фотографије: Православие.ру

Духовни извори руске револуције“ – тако гласи наслов књиге Митрополита мурманског и мончегорског Митрофана Бадањина коју је на српски језик превела и објавила издавачка кућа „Бернар“ 2019. године.

***

Опште позната је мисао Ото фон Бизмарка о томе да „револуције осмишљавају романтичари, остварују фанатици, а њеним плодовима се користе протуве“. Но у ситуацији са руском револуцијом, за разлику од свих сличних и веома многобројних аналогних невоља које су се дешавале у историји човечанства, у том смислу и у данашње време, постоји важна особеност. До момента револуције у Русији је настала политичка организација активно подржавана од стране заинтересованих сила из иностранства, која је била наоружана „научно заснованом“ теоријом о изградњи новог друштва. Промовисала је неку фасцинантну идеју свеопште среће и перспективан план њеног оваплоћења. Поред тога, то организовано друштво бољшевика у пуној мери је „зајашило“ хришћанску машту о долазећем „Царству Божијем“, подметнувши сурогате комунистичке квазирелигије уместо свих атрибута религиозног живота народа.[1] У томе је уникатност онога што се десило у Русији и узрок релативно дугог постојања вештачке конструкције друштвеног живота под називом Совјетска држава.[2]

Упркос свему, веома је важно испричати ко су били ти људи којима је пошло за руком да заузму власт у октобру 1917. године и каква је била њихова духовна суштина. У годинама своје предреволуционарне делатности током директних терористичких акција усмерених против представника законите власти, а такође и током бандитских пљачкашких налета бораца револуционарних ћелија, убили су десетине хиљада државних чиновника и обичних руских грађана. Само од 1901. до 1911. године, према рачуницама историчара, терористи борбених организација револуционара убили су седамнаест хиљада људи.

За неколико месеци 1905. године, почевши од октобра, у Руској империји је било убијено и рањено 3.611 државних службеника. Крајем 1907. године тај број се увећао до скоро 4.500 људи. Према званичној статистици тих година, само за 15 месеци (од почетка 1908. до пролећа 1909. године) почињено је 19.957 терористичких аката и бандитских налета у чијем резултату су убијена 732 државна службеника и 3.051 приватно лице и рањено је 1.022 државна службеника и 2.829 приватних лица.[3]

Због тога, ма колико то изгледало тужно, ми морамо признати да су наши „борци за светлу будућност” били родоначелници тероризма као појаве и управо су у Русији одгојили и поставили на ноге ту нову страшну реалност светске историје. Притом, ми данас живи људи као да боравимо у некаквом сну, у опијености, не дозвољавајући себи да на крају трезвено оценимо ту историјску чињеницу. Ми као да не осећамо колико је нечасно и дубоко неморално слати нашу децу у Сирију, на Кавказ и друге „вруће тачке”, обавезујући их да, ризикујући живот, воде борбу против тероризма, а сами настављамо да спокојно шетамо улицама названим у част терориста: Софије Перовске, Каљајева, Воровског, Самојлове, Баумана, Котовског… Но ако је за нас потпуно прихватљиво прослављати носиоце идеје терора, онда хајде да наставимо традицију и назовимо наше улице именима савремених знаменитих терориста Басајева, Хатаба, Ал-Багдадија или просто „Проспект хероја Исламске државе Либана и Леванта“.

И како се може заобићи обавезни главни Лењински проспект у сваком граду. Да, председник РСДРП В. И. Лењин лично није учествовао у бандитским налетима због лошег здравља; зато су ту били Стаљин (Коба), Фрунзе, Камо и многи други борци партије који су разбојништвом и убиствима доносили новац у партијску касу. Само у октобру 1906. године у земљи су забележена 362 случаја бандитских упада бораца РСДРП, лукаво названих „експропријацијама“. Током таквих бандитских пљачки – „експропријација“ – према подацима Министарства финансија Руске империје, од почетка 1905. године до средине 1906. из банака и фабричких каса било је украдено више од једног милиона рубаља. Једна царска рубља сада се процењује на приближно 1 300 савремених рубљи. Из тога следи да је била опљачкана отприлике једна милијарда и три стотине милиона данашњих рубаља (према курсу на дан превођења текста то износи око 17 330 000 евра – примедба преводиоца). И то само за годину и по дана.

Генератори метежног духа

„Нема онога који тражи Бога. Сви застранише и заједно неваљали посташе. Нема га који чини добро, нема баш ниједнога.“ (Римљанима, 3, 11–12)

Међутим, вратимо се питању о духовним изворима невоље која је тако дубоко поразила Русију почетком ХХ века. Истински духовни прародитељ, оснивач идеје револуционарне смутње и творац догађаја из 1917. године, била је руска интелигенција. Већ смо помињали текст Василија Васиљевича Розанова „Интелигенција и револуција“ но веома сличан текст је написао и Александар Александрович Блок. По мишљењу Блока, све што се догађало у Русији 1917. године почело је из досаде, то јест од презасићености или, како говоре, „од сала…“.

Управо тема досаде, која је све гутала, преовладава у свим аналитичким текстовима Блока с почетка ХХ века. „Досада наше стварности излива се данас у црвеној боји. Дани су све гласнији од крикова, од размаханих црвених застава. Ноћу црвено пева на марамама, на образима, на уснама жена које се продају. Црвена боја је симбол лошег, развратног, симбол нечега узнемирујућег, нездравог, опасног. Црвена боја је карактеристика болести – упале. Наше друштво као да је почело да поболева од „упале“, од те досаде и као да је постало болесно.” Сећамо се како је сам Блок неумесно и недостојно тежио да ласка бољшевичкој власти:

Друже, зграби пушку, не плаши се!
Опалимо метак у Свету Русију…

Његова поема „Дванаесторица“ – трагични је врхунац у његовом стваралаштву, та његова болесна илузија и заслепљеност: револуционарну Антихристову војску песник је помешао са апостолима и Другим Христовим доласком:

Злоба, тужна злоба
Кипти у грудима…
Црна злоба, света злоба…

Та трагична духовна грешка дубоко је повредила душу песника и она га је у ствари и одвела у гроб. Како су се сећали очевици, године 1921, уочи своје кончине, „он је непрекидно о једном трућао. Трућао о једном те истом: да ли су сви примерци Дванаесторице уништени? Да није негде један остао? – ’Љуба, добро прегледај и спали, све спали.’ Љубов Дмитријевна, жена Блокова, стрпљиво је понављала да је све уништила, да ниједан није остао. Блок би се накратко смирио и поново постајао узнемирен.”[4] Песнику су биле потребне четири године да би постао свестан читавог ужаса који се десио у Русији и да би спознао духовну суштину људи који су дошли на власт у земљи.

Но за многе друге мислеће људе у Русији то отрежњење је наступило убрзо по бољшевичком преврату у јесен 1917. године. Појављивала се свест о свему ужасу који се догађао и касније дубоко покајање због учињеног. Скрушеност и сажаљење због те улоге коју су одиграли образовани, несумњиво ауторитативни људи Русије, који су морали чувати драгоцену вредност коју су нам оставили наши преци, а не да је руше како би удовољили својој гордости. Изузетни песник Максимилијан Волошин већ 23. новембра 1917. године, месец дана после бољшевичког преврата, написао је моћно пророчанство у стиху, са страшним називом „Свршено је с Русијом“:

С Русијом је свршено… На крају крајева
Ми смо је извикали, избрбљали,
Позобали, пропили, пропљували,
Испрљали на прљавим трговима.
Распродали на улицама: да ли је некоме
Потребна земља, република па и слобода,
Грађанска права? И Отаџбину је народ
Сам извукао на сметлиште, као животињски леш.
О Господе, причини, расточи,
Пошаљи на нас огањ, чиреве и бич,
Германа са запада, Монгола са истока.
Предај нас у ропство поново и заувек,
Да би смирено и дубоко искупили
Јудин грех до Страшнога суда!

Све се збило: и „Германи са запада“ и „Монголи“ на Далеком истоку. Тако су искупили тај Јудин грех, као што га нико у свету није искупио. Двадесет осам милиона за четири године рата. Немогуће је прихватити ту бројку. Каква невиђена несрећа. „Смрт једног човека – то је смрт, а смрт два милиона – само статистика.“[5] Ми осећамо ту одбрамбену реакцију људске психе пошто је немогуће срцем обухватити сву дубину такве трагедије, схватити сву неизмерну тугу.

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Православие.ру, 18. 11. 2019)


[1] Није тајна да је „Морални кодекс градитеља комунизма“ (који је састављен на захтев Н. С. Хрушчова 1961. године) био разрађен од стране стручњака ЦК на основу Мојсијевог закона и Христове Проповеди на гори.

[2] Тако, на пример, ми видимо апсолутну празнину Мајданске револуције у Украјини пошто нису имали никакву организацију наоружану научном (макар и илузорном) теоријом. То исто се односи и на све друге „обојене“ револуције. Постоји само плаћени хаос, заглупљени народ и онемоћала држава.

[3] Гейфман А., Революционный террор в России, 1894–1917. М.: Крон-Пресс, 1997. С. 18.

[4] Иванов Георгий., Петербургские зимы. М.: Книга, 1989.

[5] Ремарк Е. М., Црни обелиск, Келн: „Kiepenheuer & Witsch“, 1956.



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s