Оно што је за Јапанце Хирошима за Србе су Книн и Крајина. Разлика је што је Хирошима сравњена са земљом уз мало буке, док је Хрватима, да савладају Книн, било потребно неколико векова
Светске новинске агенције преносе ударну вест у којој се каже како је амерички председник изразио жаљење што лично није био у могућности да 6. августа у Хирошими, као Хрвати у Книну, обележи дан прве употребе атомске бомбе што је својевремено био мали корак за човека, а велики за стотине хиљада Јапанаца. Тог дана је велики амерички сан постао стварност. Свет је прогледао, а Јапанци су одлетели у небо што их је и повезало са Србима.
Оно што је за Јапанце Хирошима, за Србе су Книн и Крајина. Разлика је што је Хирошима сравњена са земљом уз мало буке, уз „Олују“ и грмљавину и мало више светлосних ефеката са муњама и „Бљеском“ у најкраћем могућем року, такорећи док трепнеш, док је Хрватима, да савладају Книн, било потребно неколико векова, светских ратова и васкрсла Немачка. Амери су, ефикасни какве их сав нормалан свет познаје, Хирошиму и Нагасаки средили такорећи док трепнеш од чега сав нормалан свет још није отвори очи. Поред тога, преживели Јапанци, за разлику од Срба из Крајине, углавном су остали у Јапану јер у то време нису имали тракторе.
Американац је, како би утисак био упечатљивији, био за дом спреман да за свечану прилику обележавања дана светле победе, позове и Марка Перковића такорећи Томпсона.
Колинда Гробар би такође учествовала у свечаности велике победе као званична носиља резервне нуклеарке. Бомбу би, као случајно, успут могла испустити право на Београд што би одмах било проглашено за колатералну штету.
Домаћи поклоници свега западног оправдавали би случај тврдећи да смо сами криви јер чачкамо мечку тамо где Колинду сврби.
Колинда у Книну (Фото: Дарио Андришек-Танјуг)
Ова Хрватица светског гласа на недавним сличним свечаностима у лијепој њиховој изрече дубоку мисао како јој је било страшно жао што у право време и на правом месту није имала праву пушку па да пуца све до зоре коју је Хрватска једва дочекала да јој најзад сване како би се тамошњим и свим иним Србима дефинитивно све помрачило. Не зна се шта је за Хрвате већа срећа.
Сама је признала да, иако би то могло бити поприлично ефикасно решење српског злочиначког, агресорског, дивљачког и геноцидног порива, није на време размишљала да затражи и понеку нуклеарну бомбицу тек колико да се зна ко је ко и ко је са ким. Скромна, каква је по природи своје доброћудне душе, задовољила би се, рече, и са обичном пушком.
Јављају да је Колинда најзад добила и пушку. Сада само чека метак. Да слободно пуца када то зажели и у кога пожели. Нада се да то неће бити једино онај метак који би јој, како се сам понудио, увалио Шешељ. Шешељева понуда и није неко нарочито чудо јер, ко ће коме ако неће свој своме. О томе најбоље могу да посведоче Београђани, Нишлије, нарочито Лесковчани и многи други српски грађани који су, не надајући се, пред крај Другог рата добили сличне ускршње поклоне из ваздуха, директно допремљене енглеским пријатељским авионима. Добро је, коментарисали су преживели. Шта ли би тек добили од оваквих пријатеља да је било време Божићних празника када су дародавци најчешће много ширих руку и срдаца. Ниш и Лесковац би се данас можда звали Хирошима и Нагасаки. Римокатоличко-протестанска осећајност нема границе. Осим оне између централне Србије и „Републике“ Косово.
Док је Јапан американизован, баш захваљујући чувеној бомби, у миру, тишини, олуји и бљеску у најкраћем могућем временском року, хрватским домобранима је да кроатизују чисту Хрватску била потребна братска НАТО помоћ и подршка коју јој је несебично пружио „сав нормални“ свет од Хага до Вашингтона.
Хрватска је дефинитивно ослобођена! Не само пред Хашким трибуналом, него и од сваког стида, гриже савести, сажаљења према невиним жртвама. Слободна је и да слави и у весељу обележава погром над сопственим суграђанима.
Срби су, како бележи модерна историја, балванима кренули у агресију на Загреб и околину. Да се то не би поновило и да би се Хрватска решила и она два преостала тврдоглава Србина, једна атомска бомба, знатно већих размера од оне хирошимске, бачена директно на ту двојицу, решила би сва српска питања у Хрватској и без протеривања и без покатоличења.
Французи тренутно раде на модернизацији чувеног сценарија за филм који ће се овог пута звати „Крајино, љубави моја“, наивно се надају и сањају избегли Срби.
Categories: Судбина као политика
Оставите коментар