Стивен Вертхајм: Повратак неоконзервативаца

Трамп је приказао Америку као пониженог, подјармљеног и насамареног човека – и тиме дао својствен допринос антиглобалистичком неоконзервативизму: поставио је САД као глобалну жртву

Доналд Трамп, лево Мајк Помпео, десно Џон Болтон (Фото: Брендон Смиловски/AFP)

(New York Review of Books, 2. 1. 2019)

Пре две године, када је Доналд Трамп ступио на председничку дужност, могли сте да помислите да ће, чак и да се ништа друго не деси, неоконзервативци коначно завршити своје. У кампањи, Трамп је клео најзнаменију неоконзервативну политику, Рат у Ираку као „масну грешку“  и одбацивао је њихов тобожњи програм претварања нација у либералне демократије. Није због тога трпео штету у броју бирача, већ је заправо вероватно било супротно, пошто су се бели евангеликалци, који су се једном приклонили „агенди слободе“ Џорџа В. Буша млађег, сјатили око Трампа у рекордним бројевима.

И уз прихватање Трамповог опортунизма и недоследности, његова изборна победа, чинило се, задала је двоструки ударац неоконзервативним уверењима. Она није само разбила неоконзервативну стегу над Републиканском странком, већ је такође, истим ударцем, оголила да им недостаје упориште у бирачком телу. Тако су се они нашли, као јавни интелектуалци без упоришта, сами и огољени – нити интелектуално уверљиви нити политички репрезентативни.

Зашто, ако се у обзир узме овај развој, републикански политичари још једном узвраћају тражењем савета од неокона? Зашто би, са далеко мање разлога, то чиниле демократе? И зашто би већина информативних медија, суочених са највишим неповерењем јавности у историји, прихватили неоконзервативце и неоконзервативизам као основе за спољнополитичку анализу?

А, ипак, управо се ово догодило. Данас, неоконзервативци поново стамено стоје, у Белој кући, на Капитол Хилу, у најистакнутијим местима за промишљање и анализу (organs of opinion). Викли Стандард (The Weekly Standard) је можда уздрман али антитрамповски неоконзервативци уживају све већи утицај у средишту републиканске и демократске странке и у публикацијама као што су Атлантик (The Atlantic) и Вашингтон пост. Други, у међувремену – свеједно да ли ћемо их назвати нео–неоконзервативци или пост–неоконзервативци – заузети су формулисањем политике у Трамповој администрацији. Они су се приклонили Трампу сa добрим разлозима. Иако одбацује извоз либералне демократије и деградира ову праксу код куће, Трамп такође потврђује ратоборну антипатију америчке деснице према „глобализму“. Он дела као што су многи под неоконзервативним сводом дуго били склони, постављајући Сједињене Држава против злог света и фетишизујући голу силу као одговор.

Последица тога јесте да је Трамп присилио неоконзервативце да одлуче, по први пут, да ли су више против „тоталитаризма“ или „глобализма“. Ако антитоталитарни и сматрају да је Трамп изопачио оно што је њима блиско срцу, антиглобалистички неоконзервативци су у Трампу нашли сродну душу и средство за задобијање моћи. Ипак, чак и ако су подељени, неокони цветају. Они су наткрилили политичко пространство и поставили су се као авангарда на обема странама поделе коју је Трамп изазвао. Назире се нова конфигурација десничарске спољне политике, и неокони је поново предводе.

За доминантну струју неоконзервативизма, оличену у онима који су напустили Демократску странку 70–их и 80–их година 20. века како би наставили да воде Хладни рат иза вођства Роналда Регана, политички успон Доналда Трампа отворио је јединствену прилику, чак иако није тако изгледало на први поглед. Откад је Рат у Ираку почео да губи подршку америчког јавног мњења 2005. године, агенда неокона је деловала све истрошеније, одвојена од реалности својим узбуњивањем против тоталитаризма, првобитно усмереном против совјетске претње. Али њихов антитоталитарни етос имао је мало шта да понуди у посттоталитарном 21. веку. Након напада од 11. септембра 2001. године, нека главна неоконзервативна медијска упоришта, попут Коментарија  (Commentary) уредника Нормана Подхореца (Norman Podhoretz) и Викли Стандарда (The Weekly Standard) Била Кристола (Bill Kristol) покушали су да инаугуришу појам „исламофашизам“. Ето тоталитарног непријатеља који наслеђује нацисте и Совјете, гласила је ова идеја – изузев што нумерички малобројне терористичке групе, колико год претеће и мрске, нису располагале ни геополитичком снагом ни универзалистичком идеологијом које би аналогију чиниле одрживом, чак ни међу исламофобима. Због њихових темељних интелектуалних привржености, а не само због неуспеха појединих политика, неоконзервативци су провели Обамине године у дефанзиви. Закерали су због Обамине наводне слабости, али нису били кадри да понуде сопствени освежени програм.

Бил Кристол, један од водећих неоконзервативних интелектуалаца, бивши уредник Викли стандарда (Фото: Chip Somodevilla/GETTY)

Потом се Трамп кандидовао за председника и пружио неоконзервативцима нову мисију за њихову ствар: промену режима код куће. Баш у време када неокони нису више могли да постројавају редове зарад уништења тоталитарних чудовишта у иностранству, Трамп их је снабдео са другом најбољом могућом ствари – унутрашњим непријатељем. „Време је за недвосмислени морални говор: Трамп је отелотворено зло“, обзнанила је колумниста Вашингтон поста Џенифер Рубин (Jennifer Rubin) у октобру 2016. године. Приказивањем Трампа као највећег зликовца, неокони су поново могли да присвоје своју омиљену улогу оних који нацији саопштавају моралну истину. И када је демократску номинацију [за председничке изборе] добила Хилари Клинтон, чији су ратоборни историјат годинама раније славили чланови неоконзервативних тинктенкова Макс Бут (Max Boot) и Роберт Кејган (Robert Kagan), они су могли да своју лојалност мало помакну улево како би наставили да заступају сопствени стил спољне политике из 90–их година 20. века, по коме би Сједињене Државе биле војно доминантне, либерално ратоборне, безусловно произраелске и жустро би предводиле из првих редова. Оштра према Обами а потом и према Трампу, Рубинова није у потпуности грешила када је тврдила: „Моја гледишта и анализе остали су исти“.

Оно што можда још више изненађује, јесте да су демократски медији и медији антитрамповског отпора са добродошлицом дочекали ове неоконе у свој табор. Бут, Кристол, Рубин и бивши саветници Џорџа В. Буша и сенатора Џона Мекејна појављивали су се свакодневно на MSNBC–ју да оштро критикују Трампа и трампизам. Дејвид Фрум (David Frum) који је као писац говора Џорџа В. Буша сковао израз „осовина зла“ (axis of evil[1]), завредио је отпорашке ретвитове упозорењем на „опасан час за либерализам“ (this hour of liberal peril) у Атлантику. Њујорк тајмс је 2017. године упослио Брета Стивенса (Bret Stephens) из Волстрит џорнала као тежњу да „прошири опсег Тајмсове расправе о далекосежним питањима“, што је било чудно образложење с обзиром да је Стивенс  представљао само још једну врсту „Никад Трамп“ ученог мандарина (pundit) какве су одбацили гласачи Републиканске странке а у Тајмсу нису урадили ништа да промене то што на страницама посвећеним гледиштима недостаје макар један колумниста који подржава Трампа.

У самом Вашингтону, либералне спољнополитичке главе мање су реаговале на Трампово председниковање окретањем према обичним грађанима а више преласком Улице Кеј (K Street) да би се окупили око заједничког циља са својим комшијама, неоконима. Између осталих настојања, Центар за амерички напредак (Center for American Progress, скраћено ЦАП), водећи клинтоновски политички дућан, сада издаје заједничке извештаје са Американ Ентерпрајз Институтом (American Enterprise Institute, скраћено АЕИ), водећим неоконзервативним инкубатором, који је ове године послао Џона Болтона да буде саветник за националну безбедност. ЦАП је донирао 200.000 долара АЕИ 2017. године. Последња заједничка мисија ових трустова мозгова била је одбрана „међународног поретка заснованог на правилима“ од трансатлантског популизма који има руску подршку. Центристички оријентисане демократе су по свој прилици одабрале да занемаре чињеницу да су неокони подсмешљиво оптуживали Обаму за повлачење из наводног „поретка“. То је била оптужба коју је Кристол на форумима АЕИ понављао све до фебруара 2018. године. Они су уместо тога могли да се запитају да ли би ови њихови новопронађени пријатељи упозоравали на катастрофу код куће само да могу да поздраве свежи, праведни рат на страни. Као што је Кристол недавно објавио на Твитеру: „Да ли би требало да један од важних америчких спољнополитичких циљева наредних неколико деценија буде промена режима у Кини?“

Разуме се, тактички савези су често нужни у политици, и било какво тренутно смањење републиканске подршке Трампу може да делује као победа за демократе, као што напад дроном може да делује као ваљан избор уколико свет лиши једног терористе. Али демократе главног тока могле су да оформе бројне тактичне савезе, укључујући и са неинтервенционистима како на левици тако и на десници. Уместо тога они су одлучили да привуку неоконзервативне гласове, ако такви уопште постоје, уз ризик сарадње са класом дискредитованих псеудо експерата. Још у марту 2016. године, када је кампања Хилари Клинтон била спремна да подилази републиканцима, један посматрач је изнео сумње: „Сада када се показало како неоконзервативци немају никакво упориште које би понудили, и како се њихово бирачко тело заправо састоји готово у целости од прегршт донатора који финансирају неколико десетина интелектуалаца, новинара и ћата, зашто их демократе желе назад?“ Овај увид могао је да донесе корист кампањи Хилари Клинтон, која је изгубила у кључним државама Пенсилванији, Мичигену и Висконсину у којима су заједнице претрпеле тешке губитке у блискоисточним ратовима, мети Трампове критике.

Шта најбоље објашњава приближавање центристичких демократа неоконзервативцима није антитрамповска стратегија већ пре истинска склоност према њиховим тренутним политичким циљевима и приступу. Неокони су провели деценије у свођењу политике на једну свеобухватну кризу, манихејску борбу између угрожене либералне демократије и свеприсутне тоталитарне претње. Сада, поједини либерали виде ствари на отприлике исти начин. Обожавањем неоконзервативних прелетача ове демократе су фантазирале како ће угледни републиканци устати да помету Трампа и све оно за шта се он залагао на ропотарницу историје. Пристојне грађане, казивала је ова приповест, саблазниће Трампове вулгарности и најуриће га за своје добро – али само уколико их предводе исти они ауторитети према којима су ови грађани исказали дубоко неповерење. „Ми ћемо, у ствари, бити поздрављени као ослободиоци“, тврдио је потпредседник Дик Чејни у марту 2003. године, неколико дана пре него што су бачене прве бомбе. „Никад Трамп“ неоконзервативци су давали слично обећање. Питање је да ли они имају ишта више да понуде Америци него што су имали Ираку.

Но, било би нетачно рећи да је неоконзервативизам постао само вјерују отпора. Док су Кристоли из круга Белтвеја[2] спашавали своју репутацију тако што су оштрили зубе на Трампу, Трамп се ослањао на неоконзервативне идеје и циљеве, да не спомињемо и неке личности из редова неоконзервативаца, како би обликовао своју спољну политику. Овај исход би требало да буде мање изненађујућ него што звучи. Током укупног свог деловања, неоконзервативци су се позиционирали не само као противници тоталитарних сила већ и глобалних институција и интереса. „Светска влада је ужасна идеја“, је начин како је Ирвинг Кристол (Irving Kristol), Билов отац и такозвани кум неоконзервативизма, дефинисао сржно неоконзервативно уверење 2003. године. Постављањем америчке моћи изнад међународних правила и бирократија, неокони су историјски посматрано оштро критиковали либерални интернационализам, који није ишао заједно са њима. Старији Кристол је 1985. године одбацио либерални интернационализам као „једну џиновску фикцију“. Како би се борили против либерала и њихове вере у „Уједињене нације или НАТО или штагод“, тврдио је, конзервативци морају да афирмишу дух „национализма“ (коме је додао религију и економски раст). Ово гледиште упућивало је администрацију Џорџа В. Буша, у којој су посебно Чејни и министар одбране Доналд Рамсфелд узнели унилатералну примену тврде моћи као први принцип америчке политике.

Током Трампове председничке кампање, коментатори су га чули како проказује глобализам и закључили су како ће његова спољна политика по принципу „Америка на првом месту“ (America First) означити повлачење из америчког глобалног вођства. Они су имали извесног основа за ово гледиште: од Другог светског рата, десничарски неинтервенционисти – понекад називани палеоконзервативцима – нападали су „глобализам“, како би заступали став да ратови у далеку служе интересима других, а не интересима Американаца. Коментатори су, међутим, пропустили да је глобализам, или нешто слично њену, такође мета неоконзервативних интервенциониста, посебно саветника за националну безбедност Болтона – образованог на Јејлу, заговорника кидисања на Уједињене нације и ветерана сваке републиканске администрације од Регана наовамо. И док су други неокони распламсавали  свој беседнички пламен прво на злобном режиму, а потом на глобалним институцијама, Болтон је обрнуо приоритете, градећи своју каријеру митинговањем против глобализма и неамериканских Американаца који се пред њим клањају.

„Да преправљам Савет безбедности данас“, рекао је Болтон 2000. године, „он би имао једну сталну чланицу [Сједињене Државе], зато што је то реални одраз расподеле моћи у свету“. Током Обамине администрације док су други неокони  упозоравали на америчко повлачење из заступања демократије и вођења светског поретка, Болтон је обликовао свој трактат из 2010. године, How Barack Obama is Endangering Our National Sovereignty [Како Обама угрожава наш национални суверенитет], око борбе између „американиста и глобалиста“. Болтон је преклињао земљу да се прене пред опасношћу што левичари попут Обаме настоје да се одрекну америчког суверенитета, део по део, у корист међународних тела. (Није да је Болтон сматрао сувереност универзалним принципом: исмевао је у књизи из 2008. године „беспредметну идеју о ‘сувереној једнакости’ на коју нико изван Уједињених нација не обраћа ни најмању пажњу“).

Тада је Болтон звучао као очајна Касандра[3], упозоравајућу да је глобалистички напад на сувереност нешто што „већина Американаца ни не зна да се дешава“. Било из убеђења или из опортунизма он се придружио снагама на крајној десници, антиимигрантским исламофобима попут Гејтстон Института (Gatestone Institute) док је коментарисао на мејнстрим медијским платформама АЕИ и Фокс Њуз. Болтон и тадашњи конгресмен Мајк Помпео постали су чести гости у радио шоу бившег Регановог званичника и симпатизера неоконзервативаца Френка Гафнија (Frank Gaffney) који је, преко свог Центра за безбедносну политику (Center for Security Policy) грмео да је амерички суверенитет под нападом „глобалиста, социјалиста, исламиста и других који теже да нас покоре“, како их је недавно означио. Ипак Гафнијева организација остала је маргинална и позната по ширењу теорија завере. Како се онда домоћи моћи? На прелиминарним изборима 2016. године, Гафни, заједно са традиционалним неоконима као што су Елиот Абрамс (Elliott Abrams) и Мајкл Ледин (Michael Ledeen) одлучили су да саветују сенатора Теда Круза, који је на разметљив и театралан начин осуђивао неоконе због наивних авантура којима су хтели да шире либералну демократију. Круз је уместо тога обећавао тепих-бомбардовање америчких непријатеља, и да се сазна „да ли песак може  да се ужари до исијавања у мраку“[4]. Била је то обећавајућа порука, али јој је требао други гласник.

Доналд Трамп и Џон Болтон током састанка са вишим војним заповедницима у Белој кући, 9. април 2019 (Фото: Ал Драго/Блумберг)

За Болтона и дружину, Доналд Трамп се показао као ослобођење. Трамп је уздигао „глобализам“ од маргиналне пасквиле до средишње теме америчке спољне политике и политике републиканске странке. „Американизам, а не глобализам, биће наше вјерују“, обзнанио је Трамп када је освојио номинацију за председничког кандидата. Он је испунио Болтонов сувопарни антилегализам скупом културолошких општих места – белачким национализмом, хришћанским традиционализмом, западном цивилизацијом – што је саобраћало са страховањима републиканске базе од опадања и тежњом за обновом. Овде је Трамп дао својствен допринос антиглобалистичком неоконзервативизму: поставио је Сједињене Државе као глобалну жртву.

Болтон је дуго исказивао незадовољство према злонамерним аутсајдерима и притворним елитама, али Трамп је отишао даље, називајући Сједињене Државе „земљом трећег света“ коју експлоатишу препредени странци а што им омогућавају унутрашњи колаборанти. Већ на коленима, Америка мора поново да постане великом.[5] Антитоталитарни неоконзервативци у овоме су препознали хулу. Зар Сједињене Државе већ нису велике, [земља] која сада и увек светлом слободе обасјава непросвећени свет? Не за Трампа. Постављајући Сједињене Државе иза осталих, Трамп је приказао Америку као пониженог, подјармљеног и насамареног човека – и дао је ново, динамичније образложење бајатој неоконзервативној агенди. Ослободити америчку моћ, Трамп је обећавао, да би се вратило оно што су други украли. Преокренимо однос према „опаком“ свету тако што ћемо бити опакији од других. „Што се мене тиче“, говорио је председник, „ми морамо на ватру да узвратимо ватром“.

Ово суштински није визија ограничења и повлачења – или „изолационизма“ како су је критичари исмевали. Трамп жели да узме ствари од света и да потврди америчку доминацију над њим. У име противљења глобализму, Трамп је уздизао један за другим стуб неоконске политичке агенде. Он је појачао [издатке за] већ надмоћну америчку војску, до износа од 750 милијарди долара опредељених за 2019. годину. Он се суочава са пуним спектром непријатеља од Венецуеле до Ирана и Кине. Он је ескалирао војно учешће у деловима Источне Европе, Блиског истока и Африке без да је напустио нити једну од десетина државних формалних безбедносних гарантија широм света. Он је повукао Сједињене Државе из мултилатералним аранжмана попут Париског климатског споразума (Paris Climate Agreement), Унеска и Савета Уједињених нација за људска права, и иступио је из Споразума о нуклеарним снагама средњег домета (Intermediate-Range Nuclear Forces Treaty) са Русијом. Упорно подржава десничарску израелску владу, премештањем америчке амбасаде у Јерусалим и срезањем помоћи агенцији Уједињених нација за палестинске избеглице. Да је Дик Чејни председник, учинак би био сличан.

Ипак, Трамп остаје непотпун благослов за неоконзервативце, и не само због своје склоности према хаосу и некохерентности. Антиглобализам је становиште које деле палеокони и неокони, и Трамп осцилује између две варијанте. У име противљења глобализму, Трамп може да прибегне националистичком повлачењу као и да енергично пројектује моћ под паролом „Америка на првом месту“. Трампова одлука да повуче 2.000 америчких војника из Сирије – донета изненадно, иако сигнализирана јавности током више месеци – има смисла у антиглобалистичким оквирима: Сједињене Државе треба да скрше свог непријатеља, Исламску државу, и да онда оду, пре него да се уплету у још једну неорочену мисију изградње нације и уређења света.

Исто тако, Трамп је учинио драматичан корак лично се сретавши са севернокорејским лидером Ким Џонг Уном јуна 2018. године[6], и наставио је да делује наклоњеније од својих саветника према договарању са Северном Корејом. Он изгледа да се закачио за националистичку одбрану билатералних дипломатских преговора која је у несагласју са неоконзервативном ортодоксијом. Зато што Трамп не приписује изузетну морално врлост Америци, он не види да је састанак са непријатељем уступак, посебно ако може да тврди да је застрашио другу страну санкцијама и претњама „ватром и бесом“ (fire and fury). Антиглобализам је отворио простор за снагаторску врсту дипломатије – билатералну и лидер–са–либером – према којој је антитоталитаризам био затворен. Из тог разлога, неки палеоконзервативци, попут Пета Бјукенана (Pat Buchanan) поздравили су дипломатску иницијативу са Северном Корејом, баш као што су усвојили парадигму „национализам против глобализма“, у нади да ће Трамп уважити њихову верзију [тог оквира].

За сада, међутим, Трамп је настојао да постави Америку изнад света, не да је од њега одвоји. Антиглобалисти су крајње способни да пројектују америчку политичку и војну моћ у глобалним размерама. Они се напајају постојећим резервама културног шовинизма и националистичког анимозитета док одбацују као разлог за делање уређење либералног светског поретка. На овај начин, Трамп је спасао неоконзервативну политичку агенду, и ставио је под нову фирму за следећу генерацију. Стари неокони нису непринципијелни у свом противљењу Трампу, али четврт века после краја Хладног рата, њихов беспрекидни крсташки поход против тоталитаризма изгледа све више и више као застарела ствар из минулих времена.

Други неоконзервативци виде Трампа као знамење иза кога могу да се окупе. Фондација за одбрану демократије (The Foundation for Defense of Democracies, скраћено ФДД), лобистичка група блебетала на Твитеру која је багателисала Ирански нуклеарни договор, настала је као најснажнији редут Трампу пријатељски наклоњених неокона. Њен генерални директор, Марк Дубовиц (Mark Dubowitz) недавно је изнео мишљење да је „демократија била катастрофа“ на Блиском истоку и предложио је као пут напред „инклузивни ауторитаризам“ – што није сентимент који би неко очекивао од, именом, продемократске групе. Гафнијев Центар за безбедносну политику одржава директно везу са Болтоном, који је именовао једног од његових чланова за шефа кабинета.

Док су се старији неокони вртели на недељним шоу програмима и угледним новинама, нова сорта је остваривала свој утицај кроз алтернативне медије и страначку политику. Као знак ствари које долазе био је што су  амбициозни републикански политичари попут Помпеа или сенатора из Арканзаса Тома Котона (Tom Cotton) гравитирали ка Трамповој суверенистичкој, антиглобалистичкој позицији. Котон, кога је некада Бил Кристол истурао и прослављао као „последњу, најбољу наду за републиканске јастребове“ одржао је говор у мају у коме се пожалио како je „двопартијска, космополитска елита […] склона да сопствене интересе и интересе странаца стави испред националних интереса“. Котонова путања је објашњива: он и други трамповски републиканци можда су и даље најбоља нада јастребова. „Дајте антиглобализму шансу“, писао је Клифорд Меј (Clifford May), оснивач и председник Фондације за одбрану демократије. Он је имао све разлоге да то каже. Сазнаћемо шта ће овај поносно чврсторукашки (iron-fisted) импулс донети током преосталих Трампових година. И после њих.

Стивен Вертхајм је историчар који истражује „место Сједињених Држава у свету“. Био је гостујући предавач на Универзитету Колумбија. Кооснивач је Квинси института за одговорно државништво (Quincy Institute for Responsible Statecraft). Придружени је истраживач на Салцмановом институту за ратне и мировне студије (Saltzman Institute of War and Peace Studies). У својим истраживањима специјализовао се за америчке спољне послове и историју међународног поретка, посебно за концепт глобалне политике од краја 19. века до сада.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић


[1] Прим. ММ: Израз „осовина зла“ први пут је употребио Џорџ В. Буш у обраћању Конгресу о „стању уније“ 29. јануара 2002. године. Касније га је често користио за време свог председничког мандата. Израз се односи на оне државе које су, према Бушу, спонзорисале тероризам и настојале да прибаве оружје за масовно уништење. У говору из 2002. године Буш је најоштрије говорио о трима државама: Северној Кореји, Ирану и посебно Ираку. Дејвид Фрум је касније објаснио како је дошао на идеју да употреби овај израз: када му је главни писац говора Мајкл Герсон задао да артикулише случај за збацивање режима Садама Хусеина у неколико реченица. Фрум пише да се инспирисао говором Френклина Делана Рузвелта из 8. децембра 1941. године поводом објављивања рата Јапану. Према његовим речима што се више удубљивао над тим говором увиђао је сличност између земаља Осовине и „држава терора“. „Заједно, државе терора и терористичке организације формирају осовину мржње против САД“. Буш је у завршној верзији говора променио формулацију „осовина мржње“ у „осовина зла“.

[2] Прим. ММ: Мисли се на саобраћајницу која окружује центар Вашингтона, место где су смештене кључне владајуће установе, али и невладине организације креатора политика, лобиста и уопште политички естаблишмент.

[3] Прим. ММ: Алузија на пророчицу из грчке митологије.

[4] Прим. ММ: У изворнику: whether „sand can glow in the dark (LA Times, 15. децембар 2015).

[5]Прим. ММ: Изворник врло језгровито сажима један од кључних сентимената Трампове председничке кампање: Already fallen, America had to be made great again.

[6]Прим. ММ: Крајем јуна ове године Трамп и Кин Џонг Ун су се још једном сусрели, у демилитаризованој зони на границе између Северне и Јужне Кореје. Трамп је тако, 30. јуна 2019. године, постао први амерички председник на дужности који је ступио на територију Северне Кореје.


Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s